Ни врући ни хладни

Саслушали смо посланицу наших отачаствених архијереја, окупљених у Синоду и око њега. Позивају народ на мир, љубав и слогу. То је исто тако умесно данас, као кад би га позвали да добро загреје своје пећи, да деци и себи ујутро да топлог млека и хлеба са маслацем или скорупом, а за подне и за вече спреми добар и обилан ручак и вечеру.

Сигурно је да нико против тога не би био. Али ипак је изузетан мали број људи данас у стању да то има. Из простог разлога што или уопште нема огрева, млека, меса и масти, или је неприступачно кеси онога који би га хтео набавити. Ако би, дакле, данас неко упутио суграђанима такав позив, то би изгледало као потсмех жељнима огрева, млека, масти и меса, — и они би, увређени морали гневно одговорити: «Кад ниси у стању да помогнеш, боље да ћутиш!» Зато такав проглас сигурно нећемо ни читати.

Наши архијереји нису тако поступили. Они су једноставно позвали грађане на мир, слогу и љубав, чувајући се добро да кажу како ће се доћи до мира, слоге и љубави. А да би то резервисање било још видније, они су се пазили да ниједном речју не помену ко су ти људи у нашој земљи што вређају мир, слогу и љубав, што убијају свештенике и друге мирне грађане и вређају Цркву.

Наша вера забрањује узалудне, празне речи. Она захтева од нас да свака реч наша буде као зрно пшенице у сејача: способно да донесе плода. Истина је да оно ипак не мора донети плода: зависи где падне, на пут, камен, у трње или на плодно земљиште. То зависи од оних који речи слушају, ту ће они одговорити. Али, кад ми неку реч изговарамо, од нас се тражи да нам речи не буду празне, штуре, узалудне, и за сваку нам такву реч вера наша прети одговорношћу пред Судом.

Ако, дакле, наши архијереји кажу нешто, онда то треба да буде једро, пуно животне снаге, тако, да ако ипак остане без плода, да то не буде због штурости њихове речи, већ зато што је «једно зрно пало на пут, друго на камен, треће у трње, а четврто тек на плодну земљу.» Позвати грађане на мир, слогу и љубав јесте празна реч у време немира, неслоге и мржњи, ако се не укаже отворено, смело, јасно и конкретно на пут којим ће се доћи до тих одиста ретких добара. А говорити празне речи не приличи ни обичним људима, а камо ли онима који су «со земљи и видело свету.»

Нисмо од оних који уживају да зло говоре о црквеним претставницима. Чували смо се врло пажљиво од тако чега. Зато ће нам се ваљда више веровати да сад немамо куд него да говоримо овако отворено.

Ако живот обљутави, со ће га засолити. Ако је свет у тами, видело ће га просветлити. Али ако со обљутави, и ако видело постане тама, — шта ћемо онда? Ко ће чувати со без укуса и погашена видела?

Невоље због којих су архијереји написали посланицу су велике. Они то и излажу, па у неколико и набрајају. Али површно, овлаш, не улазећи у суштину и не називајући сваку ствар својим именом. Дају утисак као да су против воље уопште и говорили, као да су више волели да ћуте. И штета је што нису ћутали.

Цркве су увек највише грађевине у сваком људском насељу. И с правом: са свију страна треба да се могу видети, — као куле светиље. Али шта помаже кула светиља из које не избија светлост? Коме ће она пут указати? Кога ће она од опасности отстранити?

Народ зида куле црквене. И добро чини. Али уље еванђелске љубави у светионик архијереји треба да уливају. Јер одкуд ће светлост еванђелске љубави да сине, ако уља нема наливеног тамо? А ако у опасна, тмурна и бурна времена светионик откаже и не светли, — како људи и народи да не залутају?

Таква су времена баш данас. То каже и посланица. Па наставља и вели: «Склоните се с буре у тихо пристаниште.»

А ми велимо: «Сасвим добро. И ми то желимо. Али, реците нам како доћи до тог тихог пристаништа? Покажите нам и осветлите пут.» А на то баш посланица не даје одговора. Остаје нема. Ту баш кула светиља остаје без светлости. Шта онда вреди њен позив у тихо пристаниште?

Јер и генерал Недић позива у пристаниште мира, љубави и слоге, и то врло јасно, врло речито.

Ако су архијереји наши мишљења да је његов позив исправан, зашто то не кажу? Шта их у том погледу чини немим? Ако пак мисле да није исправно, зашто то не кажу? Зашто не оду њему, па га поуче и просветле и покажу му у чему нема право! Зар то није њихова и духовна и национална дужност!

Знамо, међутим, да то нису чинили. Знамо, напротив, да су појединим лицима пребацивали «што не спасавају ситуацију», «што се не прихватају положаја који им се нуди», и саветују их да «изиђу из резерве» и «узму власт.»

Ако је тако искрено мишљење наших архијереја, као што ови савети и прекори показују, онда је ваљда и пут генерала Недића исправан. А ако је исправан, зашто се то не каже јасно, снажно, простосрдачно, еванђелски, — да може разумети «и роб и господар, и стар и млад и богат и убог.» Шта вреди беседа пуна еванђелских цитата, а без ове основне еванђелске садржине?

Није Еванђеље противу опрезности нити је неопрезност еванђелска врлина. Саветује нам оно да будемо «мудри као змије.» Али не да будемо само то. (Јер би нас онда одвело са свог пута). Упућује нас оно да се у безазлености угледамо на голубове.

Наша кривица ако заборавимо да су те две препоруке органски, нераздељиво, везане, те срам на нас пада ако смо само лукави као змије, а потсмех нас погађа ако смо само неопрезни као голубови.

Пишемо ове ретке са жалошћу. Нама одиста није лако писати ову прекорну реч. Али зар се може даље ћутати?

Није време српском народу данас нимало угодно: изложен је свакојаким невољама.

Али и пре тога духовно је тако било. Ово данас је само отеловљење оног што је духовно и пре тога постојало.

Тада смо се обраћали црквеним претставницима и опомињали их да затрубе у своја моћна оруђа, да покупе своје расуто стадо, да укажу пут спасења. Нису нас чули или разумели.

Место тога су «као они што траже славу код људи, а не славу код Бога» обраћали своју пажњу на улицу да чују њено одобравање. Тако смо дошли до садашњег положаја.

Сад је дошло за српски народ основно питање: хоће ли остати жив као народ или ће бити уништен?

Комунисте за рачун црвене Москве хоће саботажу, метеже, побуне. То води народном уништењу. Генерал Недић неће ни саботажу, ни метеже, ни побуне, јер то води животу српског народа. Чак и они што су сретни добегли до Лондона поручују да се чува мир и да се народ клони саботаже и побуна.

Црквени претставници прелазе преко тога и говоре о миру, љубави и слози, не говорећи ниједне речи који је од два пута бољи: онај којим иде генерал Недић или онај којим иду комунисти. Ако је посланица била потребна, она је баш зато била потребна да то каже. Ако то није хтела рећи, онда је и славније и мудрије било — ћутати.

Ако пак наши архијереји нису умели одабрати који је од ова два пута бољи, како су умели наћи да себе из својих Богоспасајемих епархија склоне овде у Београд? Што тамо нису чекали комунисте? Нико од њих нити је тражио, нити му је требало, нити би им дозволио, да они говорећи против бољшевизма славе стање у коме се сад налазимо, и које сигурно (ми то знамо најбоље) није нимало славно.

Али из овог свог стања садашњег народ наш може пасти у још теже, у још страшније, у још мање славно. Рећи му то отворено, истинито и часно била је еванђелска дужност архипастира Српске Цркве.

Да тако није сад први пут, показује нам блиска прошлост.

Чему ће то пак одвести, показаће нам будућност!

Димитрије Љотић, НАША БОРБА, бр. 7, октобар 1941.