Др. Димитрије Најдановић: Најновија синодска посланица (1942)

Ништа се формално не може приговорити божићној посланици Светог Архијерејског Синода, коју је потписао Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Јосиф. Посланица је мали теолошки трактат о миру међу људима, који је толико апстрактан да се, углавном, може односити на све историјске епохе и на све народе. Али баш у овом апстрактном формализму видимо главни њен недостатак.

Светосавска православна, српска црква никад, ни у данима славе ни у данима пораза, није говорила своме народу оваквим језиком. Сигурно је да то није без логике. Али оне хришћански живе, одређене логосности нема. Пошто ње нема, то је богословским излагањем, разливена безобличност, празна за ум, тешка за срце. Безобличност нарочито тешко пада православно – светосавском духу. Утолико теже, што судбинска ситуација српско-православног народа никада није била тако одређена, тако јасно изрушеног рељефа, изрушеног многим кобима, страдањима, беспућима и недоумици, као данас. Према дефинисаној ситуацији морао је доћи дефинитум речи. А са њим и пуна одређеност става. Тога става нема.

Нећемо да улазимо у разлоге зашто тога става нема. Јер би нас та анализа можда довела до мисли о политичком аполитизму нашег Синода. Јер би нас можда довела до идеје недораслости отачаственог архијерејског тела трагичности српства у данашњици. Јер би нас можда нагнала на катастрофалне закључке о нескладу, чак раскораку актуелно репрезентативне цркве, цркве великих црквенодостојника, са суштином, смислом и назначењем самога хришћанства и његовог оригиналног обличја у светосавском православљу. Ми то нећемо чинити. И то не због лица која тренутно оличују цркву, већ због светог и свештеног сасуда, због живе и вечне Цркве Спасове, надајући се да ће његово чудотворство као у Кани Галилејској, по светој вољи својој, и обичну воду у kalon onion, у добро вино претворити (Јн. 7,10). И обичну воду!

Али нешто не може без спора проћи. Спор је овај давнашњи. Он се распиравао са распиравањем црвених бесова светосавским отачаством. Уколико је тај црвени потоп растао, утолико се више вапило да Црква узмахне паноплијом, свеоружјем својим. У име Крста против некрста. У име Једнога против легиона. У име дивинације живота против демоније смрти. У име Theos-а – Бога против atheos-а безбога. У име „духовног човека“ против „телесног човека“. У име освећења историје против њеног обесвећења. У име Христа  против антихриста. Тај је сукоб у оштрини апококалиптичној царевао. И све више сазревао. Он се одигравао свуда, па чак хватао и димензију цркве православне. Супостат Цркве није био прост antigon, такмичар и супарник по једној и истој ствари, за једну исту вредност, о једну исту стварност, за једну исту сврху. Посреди је био метафизички раскол, зачет пре времена, заривен у батос земаљске временопросторности, пребачен чак у есхатолошке равни. Ми млађи имали смо визију Сатане како као муња силази са неба (Лк. 10,18). И цела стихија бића. То парање муње и сатанско осветљавање нашег отвореног историјског простора испуњавало нас је, признајемо, апокалиптичним ужасом. Са трепетом смо понављали речи Псалмиста: „Не удаљуј се од мене, јер је невоља близу“ (22,11). Онда смо видели, готово снагом еидетичара, ломљење нашег националног, државног, историјског, културног, светосавског бића у корену. Готово тотални разлом и слом! Црвени демонизам гризао је и тукао изнутра. Наш народ и наш човек добили су другу личност, онтички другу: anti-личност То се већ и по спољашњем изгледу опажало: противбожност је потискивала боголикост. Читави делови на лицу народа почели су да се одузимају, коче, леде. Народ је почео да расте „надоле“. Зато наш ужас и наша молитва.

Црква, званична црква је ћутала!

Онда је дошао слом.

Потом је нагло атеистички црвени бес почео отворено, јавно, богохулно да ломи народ, као некада оног човека (Мат. 5,2). Магија дијаболизма ширила је свој круг. У средишту круга Сотона. Црвена слава Пентаграма рапидно је расла, слава Крста падала је у сенку. Тајна земаљског царства изгледала је да гута „тајну царства Божијег“. Сакрални простор цркве гутан је сатанским простором anti-цркве. Богочовек бива помрачен човекобогом. Сејач кукоља отурао је руку небесног Сејача са Божје народне њиве.

Нису ово наравно више теолошке метафоре, поникле из пусте дијалектике појмова. Идеја комунистичког легиона била је оваплоћена у самом централном простору светосавске српско-православне цркве. „Легион ми је име, јер нас је много“ (Мк. 5,9). Тај демон масе типично је бољшевички демон. Он је, као онај герасиски, неукротив, кида ланце, лудује по српским дољама и горама. Многобројан је као гадаринске свиње. Права хипостаза безбожног анархизма и нихилизма! Он физички и метафизички руши цркву Божју, цркву као зидани храм и као храм нерукотворени, храм душе. Он бије и убија пастире, физички и метафизички“ Он обесвећује светиње и физички и метафизички! Он светотатствује, богохули, распирује богомржњу, безбогује. Он систематски смишљено, умишљајно, гордо врши транспредикацију свих божанских својстава светосавља, упрестољује се на место Бога. „И није чудо! Је се сам сотона гради да је свети анђео. Није, дакле, ништа велико, што се и слуге његове граде да су слуге праведности“ (2.Кор. 10:14-15). Демонско безбожје ствара од народа – цркве свој organon. Свој орган! Права и пуна метабола светосавског православља! А многообразан терористички вампиризам сатана – гомиле: рушење, паљење, силовање, черечење, тестерење, стрељање, ломљење кичми, парампарчање, сав тај демонски „политички“ тероризам вршен на тлу светосавског народа само је тамно огледало, појавни рефлекс дубинских збивања!

Црква је и ову другу фазу активног богоборства и црквоборства прећутала.

Ова посланица то само својим језиком подвлачи. Она опет не сме ниједном речју да укаже отворено на богоотпаднички комунизам. А престала је да се моли за многострадални руски народ и његову цркву. Као да је његова црква под Совјетима добила своју слободу.

Посланица пак говори и о „братоубилачкој борби“. Ваљда је тиме хтела да покаже да је на њеним теразијама у овој шестомесечној борби Крста и Антихриста – Каина и Авеља – подједнако неправо на обема странама.

Колико се Посланица овом фузијом, боље рећи конфузијом појмова огрешила о православну догматику остављамо на процену црквено богословском сазнању светосавског народа. Колико је овим нарушено и оштећено религиозно језгро самог народа, показала је блиска прошлост. Али ће се тек у историјској перспективи грех овог и оваквог напуштања стада српскога потпуно обелоданити и проценити. Да не говоримо о Страшном Суду!

„Наша борба“, 1942.

(Преузето са https://carostavnik.blogspot.com)

Ново од Србске Акције: Србска „Cara al sol"!

Након песме „У ланце", објављујемо данас, на дан 80 година од оснивања Србског добровољачког корпуса, следећу у низу зборашко-добровољачких корачница које смо снимили. Реч је о корачници „Црвено, плаво и бело". То је наша обрада (са малим изменама текста) зборашке корачнице „Плаво, бело и црвено", настале у част јуначке одбране Алказара од стране националиста у Шпанском грађанском рату, а на мелодију легендарне песме „Cara al sol". О настанку песме сведочили су збораши и добровољци Гојко Табаковић (који је вероватно и аутор) и Душан Играчев, а о чему се може прочитати у књизи Боривоја Карапанџића „С вером у Бога, за краља и отаџбину - Добровољци 1941-1991", на стр. 81-84.

Послушајте, уживајте, певајте!

                             Србска Акција/Зборашка мисао

Велики јубилеј: 80 година од оснивања СДК

У суботу, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, у Смедереву - родном граду Димитрија Љотића, обележена је осамдесета годишњица оснивања Србског добровољачког коспуса - елитне војске Недићеве Србије и војске зборашког духа и циља. Србска Акција, чији су бројни чланови узели учешће у овој манифестацији, уприличила је исту у сарадњи са историчарем Славишом Перићем.

Обележавање велике годишњице, почело је парастосом у храму Светог Ђорђа (иначе задужбини породице Љотић) у центру Смедерева. И одједанпут, након парастоса и пригодне беседе једног од свештенослужитеља, из грла нове војске смене зачула се песма „Мртви нисте". Осећање поноса и сете истовремено обузима сваки пут када се на крају помена које ми уприличимо, сада већ по устаљеном и неписаном обичају ова песма сложно и у глас пева. Међутим, оно што је на ову велику осамдесетогодишњицу оснивања СДК било другачије, јесте само место. Наиме, ове године та песма деловала је свечаније, јер је отпевана у Учитељевом родном Смедереву.  

Након помена, уз песму кренуло се смедеревским улицама пут породичне гробнице Љотића. Том приликом, радост се сем на нашим лицима, могла видети и на лицима пролазника који су са усхићењем гледали како „..по улици гордо пролази, наш јуначки добровољни пук!" Јер Смедеревци добро знају ко је Димитрије Љотић и колико је задужио Смедерево. Наравно, нисмо марширали као војна формација али на тренутке као да разлике није ни било. Војска Светог Георгија поново је корачала Смедеревом као и пре 80 година!

По повратку са гробља, уследила је промоција књиге историчара Славише Перића - „Светолик Луња Лазаревић - фрагменти живота". Промоција ове књиге која садржи бројне занимљиве документе о овом истакнутом зборашу (Луњи Лазаревићу) одржана у Дому културе Смедерево, и протекла је у изузетно занимљивој атмосфери уз квалитетно излагање нашег пријатеља Перића и уз здушно певање чувене корачнице „Војска смене", од стране присутних.

Успешно одржана прослава, весели и подгрева реалну наду да ће наша лепа мисао Збора, као хришћански, односно светосавски израз у савременој политици, засијати у једном новом, непобедивом сјају који ће се незаустављиво ширити отаџбинским тлом!

                             Србска Акција/Зборашка мисао

У освит обележавања велике 80-годишњице

Овог септембра се навршава 80 године од оснивања елитне одбрамбене антикомунистичке снаге србског народа током Другог светског рата – Србског добровољачког корпуса (СДК). Разлог формирања СДК било је избијање комунистичког устанка, у чијем се пламену већ у току јула и августа 1941. нашла готово цела Србија. Комунисти су свој устанак започели убијањем србских жандарма, виђенијих људи и угледних домаћина, да би затим почели да из заседа убијају по једног или више немачких војника. На то су Немци одговорили „законом“ одмазде, те су за једног погинулог Немца стрељали стотину Срба, а за једног рањеног Немца педесет Срба. Из дана у дан стање се погоршавало. Немачке казнене експедиције крстариле су Србијом, остављајући за собом пустош и ужас. У таквим околностима долази до формирања Владе народног спаса, на челу са генералом Миланом Недићем, јунаком из Првог светског рата, који се до тог тренутка налазио у кућном притвору, опхрван болом због погибије сина, снахе и унучета у експлозији муниције у Смедереву, 5. јуна 1941, која је готово уништила овај град.

Образовање Недићеве владе имало је за циљ само једно: да се у земљи успостави ред и мир. Међутим, ситуација се само погоршавала и Милан Недић је хтео да поднесе оставку. На то је од немачког војноуправног команданта био упозорен да би се за ликвидацију немира у Србији могле искористити мађарске, бугарске и усташке снаге. У том безизлазном тренутку, министар привреде и члан покрета Збор - Михаило Олћан, у договору са Димитријем Љотићем, од којег је и потекла замисао да генерал Недић образује владу окупиране Србије, предлаже да се оснују добровољачке јединице и изјављује да ће у року од 24 сата обезбедити 500 антикомунистичких бораца-добровољаца.

Чим су чланови Збора из Београда и унутрашњости чули да се организују добровољачки одреди, почели су да се уписују у добровољце. У врло кратком времену пријавило се више од хиљаду добровољаца, међу којима је највише било студената и средњошколаца. Одмах је формиран први добровољачки одред, касније познат као Трећи ђачки одред. Тако су се млади збораши са оружјем у рукама ухватили у коштац са својим старим и добро познатим противником из школа и са универзитета. И већ 17. септембра 1941, само два дана након формирања, први добровољачки одред, на челу са поручником Будимиром Никићем, код Гроцке се сукобио са Космајским партизанским одредом и потпуно га разбио. Тако је започела жестока и беспоштедна борба, у којој су Добровољци, у сарадњи са другим националним јединицама, извојевали победу и партизане, на челу са Титовим врховним штабом, протерали из Србије.

Овом победом и рушењем до тада постојећег мита о партизанској непобедивости, Србски добровољци најавили су потоњи сумрак комунистичких банди, које су од Добровољаца трпеле пораз за поразом. Добровољаца, који су из борбе у борбу сведочили силу свог моралног идеала оличеног у готовости за жртву, у непоколебљивој вери, као и идеолошкој изграђености у духу њихове зборашке мисли. Јер Србски добровољачки корпус, као непобеђена и истински србска војска, по свом циљу, карактеру и моралној спреми, потпуно је одговарао древном архетипу србског христољубивог војинства. Као такав, он није служио лажним савезницма нити је представљаo било чију марионету, већ је својом борбом и својим идеализмом, разбијао подмукле планове комуниста, циониста и њихових либерал-демократских слугу. Отуда и савремена потреба за проналаском инспирације за актуелну Србску борбу, управо у старој борби Србских добровољаца, којима уосталом, цело данашње Србство дугује благодарност за свој опстанак.

Нека би дао Бог да се истина о подвигу и борби Србских добровољаца уздигне на србској земљи попут тврђаве, као уточиште и морални стуб долазећим генерацијама србских национал-револуционара, који ће у своје време, а на рушевинама Система, створити Отаџбину праву!

Србска Акција/Зборашка мисао