Кад је народ херојски збацио једно
ропство, политичко и војно, недорасла снобовска елита одмах је ускочила у ново,
духовно и културно. Заборавила је вредност онога што има и што је дужна да
чува. Банална у својој провинцијалности и подражавању, глумила је један туђи
свет, који се и сам увелико распада. Обузео ју је „сатански вихор
однарођавања”. Оболели смо од одсуства самопоштовања. Зацарили су кукавичлук и
нискост. Томе се мора учинити крај. Паметно, али одлучно.
_______
Кроз мрачна столећа робовања наш народ је у мукама и крви носио сан о својој слободној домовини, о својој слободној народној држави. Хималаје костију наслагао је и океане крви пролио на овом ватрометном тлу вечно бурног Балкана, да би имао своју Отаџбину и своју слободу.
Кроз тамну дубину векова носио је у
срцу и души, скривено, као буктињу, пламтећу чежњу за том слободном и великом
Отаџбином својом, и та пламтећа чежња носила га је у борбу с тлачитељима, у
бунт, у крв за слободу, величину и самосвојност Отаџбине своје. Јунаци,
мученици и страдалници давали су животе своје ношени визијом о снажној сељачкој
држави на Балкану, визијом мисионарства, градилаштва и стваралаштва.
Голготске муке нису могле наш народ
сатрти, понижења свакојака нису га могла сломити, јер су га вера у Бога и љубав према
будућој слободној и самосвојној Отаџбини снажиле, и он је био јачи од
душманског сатанизма, јачи и непобедив.
Болови и патње оштрили су снагу његову.
Страдања небројена, језива и грозна била су његово чистилиште. Тукле су га све
буре овога света, сва зла га морила, али чежњу о Слободној и Самосвојној
Отаџбини нико му није могао ишчупати.
Презрени балкански сељаци, што су
сејали легенде херојства по Балкану и Европи и у поразима певали песме
богонадахнуте, срушили су многе горде и моћне многовековне империје које су га
тлачиле; срушила је побеђена раја, робље незаробљено, многа надмена и уображена
царства, скршила многе круне, преживела олује многих векова, увек сањајући о
Зори своје слободе.
Уклети работници земље, напаћени
трудбеници плуга, гинули су и умирали за нови живот народни, за васкрсење земље
своје, јер су знали да после смрти мора доћи васкрсење. Умирући, они су
несаломљиву веру своју у будући васкрс и чудесну чежњу своју предавали у
наслеђе деци својој. И потомци тих митских, тих легендарних, паћених, мучених,
презираних сељака донели су на победним мачевима слободу и ујединили народ
југословенски.
Тако је постигнута политичка слобода.
Али поред политичке слободе, народу је потребна, да би истински напредовао и
правилно се развијао, и духовна слобода и економска независност. Потребно му је
културно развијање и снажење. Стварање сопствене културе.
ОДНАРОЂАВАЊЕ ПАЛАНАЧКЕ ЕЛИТЕ
То је био један од најважнијих задатака
наше младе државе и народне интелигенције. Али у том погледу код нас се још у
почецима културног рада пошло кобним путем, који је донео катастрофалне
резултате. Уместо да из самих наших народних врела лучимо сокове за стварање
своје особене расне културе и система за политичко-друштвени живот, нас је
обузела манија копирања и имитирања. Заборавио се једино правилан пут: стварање
сопствене националне културе на темељима народног духа и народних, вековима
изграђиваних схватања, и пошло се понижавајућим путем угледања на западну
Европу, већ уморну и начету распадањем. Стресавши једно ропство, политичко,
наша интелигенција пала је у друго, ново ропство, духовно и одвојила се од
народа.
Занесени снобовским хуком подражавања и
копирања ми смо слепо увозили, без критицизма, без селекције и оно што је у
Европи давно преживело и оно што је, саздано на недуховним основама, осуђено на
пропаст. Постали смо духовна колонија Европе... Познате су јадиковке наших
снобова и скоројевића: како се још нисмо отресли „балканског мрака” и „сељачког
задаха” и „простаклука”! Копирало се мајмунски, понижавало до одвратности, све
смо чинили само да не личимо на саме себе. Наша одрођена интелигенција са
променом одела мењала је и душу своју и одвајала се од светосавске народне
културе. Однародивши се и утопивши се у обездуховљене периферије посрнуле
европске културе, она је изгубила компас и правилну оријентацију живота и
постала луталачка и циничка. Народне светиње, у име „културе” и „либерализма”,
злочиначки је одбацивала и презирала. А пожудно је примала и усвајала преживеле
остатке једне културе на издисају и нарави једног дегенерисаног друштва, чије
се распадање види и осећа. За њу је сељак, са својом дубоком вером у Бога и
божански поредак живота, са својим схватањима о породици, о поштењу, о раду, са
својим правилним расуђивањима изниклим из вере, нешто глупо, просто, прљаво,
неваспитано. Није реткост да и данас чујете од неког мондена и монденке, па и
од скоројевића: „Ал’ си сељак”, кад хоће да се наругају човеку!
ДОМАЋИ СНОБОВИ И ОХОЛОСТ СТРАНАЦА
Читаве генерације наших интелигената до
наших дана биле су прожете жељом да се сав рад код нас усредсреди на томе да
што више личимо на Европљане: и у оделу, и у речима, и у обичајима и у духовној
структури. Наш лепи и богати народни језик постао је одједном простачки, зато
треба што више страних речи говорити!
Наша лепа народна ношња постала је
тешка, неукусна, сељачка, зато је треба одбацити. (...)
А заборавља се да ниједан народ у
Европи и ван ње нема тако лепу ношњу као наш народ. Поред њене лепоте која
очарава, поред њене уметничке вредности, која је ненадмашна, треба истаћи и њен
значај за морални и економски живот. Наша народна ношња стварана је вековима,
насупрот европској, коју често преко ноћи измишљају разне варалице и обесне
жене Париза. Нашу ношњу стварале су тихо наше мајке и сестре у давнини и у њој
изражавале своју танану уметничку душу и нежну осетљивост; док је европској
(варошкој) ношњи често једини циљ рушење стида код женскиња и последица
економско осиромашавање.
Од подражавалачког става према Европи
код нас је створена страховита пометња у свим гранама народног и друштвеног
живота, а поред тога створен је дубок јаз између народа и интелигенције, који
има карактер међусобног рата.
Због тога што сами себе нисмо поштовали
и своје светиње волели и ценили, и странци су почели на нас гледати с висине,
као на неку земљу колонију, где је народ дивљи и ратнички. Балкан је за
културног Европљанина егзотична земља, коју треба просветити у сваком погледу.
Колика је та самоувереност странаца и њихова охолост према нама, види се и по
томе, што су покушали и Хришћанству да нас науче. Нас, који смо 500 година
бранили Европу од варварских Турака и живели витешким хришћанским животом, у
самопрегоревању, мучеништву и самоодрицању и гинули за идеале хришћанске и
човечанске!
Сматрамо да постојање Хришћанске заједнице младих људи посведочава
да су Европљани и хришћанству покушали да нас науче. Да одмах кажемо: немамо
ништа против тога да се људи моле Богу на свој начин, нити смо против тога да
се окупљају људи који верују. Прелазимо и преко тога (јер немамо за то, за сад,
никаквих доказа) што се говори да је та хришћанска заједница младих људи у вези
са масонеријом или чак и један огранак те међународне конспираторске
организације. Али не одговарају нашем народном духу они снобовски чајеви,
течајеви шаха, пинг-понга и чега још не, што их та хришћанска заједница младих
људи врши у вези са молитвом. Такав начин побожности туђ је нашем народу. Зашто
уместо те енглеске хришћанске заједнице не би сличне просторије имала у
Београду наша Народна
Хришћанска Заједница, која је никла на нашем народном тлу, као
побуна народна на послератну поквареност и имитирање Европе? Е, али народну
хришћанску заједницу, створили су наши сељаци у опанцима и гуњу, прости,
нешколовани, скоро неписмени, а хришћанску заједницу младих људи донели су нам
културни Енглези да науче хришћанству нас Балканце, војнике мученике и
фанатичне носиоце Хришћанства. Ми се дивимо хришћанској свести Енглеза, које
иначе ценимо као народ, али оспоравамо им право да нас кроз овакве организације
приводе и поучавају хришћанству, јер је наш народ крвљу и животима посведочио
приврженост и верност Христовој вери и није потребно да га други њој приводе и
о њој нам приповедају кроз шах, пинг-понг и снобовске чајеве...
ПРОТИВ ДУХОВНОГ ЈАЊИЧАРСТВА
Докле ће код нас више да се поштује и
прима све што је страно, туђе, а да се одбацује све што је наше и израз нашег
духа? Зар је туђе боље од нашег? Зар смо народ духовно сиромашан и без
вредности? Зар је мало било имитирања и угледања на друге? Где је снага нашег
духа и духовни хероизам наших предака? Где је наше право, расно стваралаштво?
Још мора трајати наша борба за слободу.
За слободу нашег духа и нашег живота. Ми Балканци, мисионари слободе и
фанатични борци за њу, још нисмо завршили своју улогу. Ми морамо стварати
самостално, без имитирања и копирања. И морамо, пре свега, стрести са себе све
трагове туђинских утицаја који спутавају наш расни дух словенски да дође до
изражаја.
Туђински дух веје целокупним нашим
јавним животом и духовним стварањем. Наше је друштво скроз поевропеизирано,
однарођено и разривено туђинштином, лажном културом и противнародним духом.
Такво друштво ставило је свој разорни печат на живот и развиће и јединке и
народа и спутава их у самосвојним настојањима.
Такво друштво треба лечити.
Цркву нашу светосавску и овде чека
тежак али неодложан посао. Црква мора зауставити сатански вихор однарођавања и
повести одлучну борбу против туђинштине у свим доменима јавног живота.
Црква мора загрмети и систематски
радити против духовног јањичарства, које је врло честа појава у данашњем
друштву.
У општој збуњености и неизвесности
данашњице, наш народ свакако с правом очекује да му његова родна црква укаже
исправну оријентацију у вртоглавој садашњици и осветли пут ка будућности.
Пригушена народна свест и стрепња где ће се испољити ако не кроз народну цркву.
Црква треба да врати нашем народу веру
у нашу духовну снагу, у наша духовна богатства, у наше развојне могућности и у
наше здраве традиције. Веру у нашу светосавску и косовску самосвојност. Јер је
народ почео сумњати у себе.
А ми смо, у ствари, јуначка нација.
Наше јунаштво је више морално-духовног и човечног карактера. Ми смо увек имали
јуначки став према животу. Али сада смо и ту поремећени. Јунаштва нестаје под
ударом раслабљујућих сила туђинштине и сатанских разорних идеја које убијају
наш народни дух. Дух чојства, јунаштва, домаћинства и поштења потиснут је и
погажен. Наш јавни друштвени живот обојен је кукавичлуком, ниским страстима и
гадостима сваке врсте. И ми смо стварни духовни робови.
Али не може вечито тако бити. Такав
начин живота већ је огадио. И има пуно знакова да код нас почиње буђење и
освешћење. Рађа се побуна против ропског става наше однарођене интелигенције и
против ненародног духа у вођству нашег духовно-културног живота.
И треба свима јасно показати да ми
нећемо да напуштамо нашу светосавску и светолазарску етику.
Ми нећемо да будемо измећари, имитатори
и шегрти туђи, већ самостални и самосвојни ствараоци.
Ми хоћемо да стварамо нашу расну
светосавску народну културу.
Ми нећемо дух туђински, већ дух
народни, дух моралног хероизма и духовног уздизања.
И само тим путем идући спашћемо народ наш од културне заосталости и духовног изумирања.
