О органском схватању државе и демократије

Онај ко жели да тачно разуме суштину државе, политике и демократије, мора на самом почетку да одбаци вештачке измишљотине и лажне доктрине. Тако је, на пример, бесмислено тврдити како су, тобоже, сви људи „разумни“, „по природи добри“ и „лојални“; живот сведочи о супротном. И треба бити потпуно слеп па то не видети, или бити окорели лажов и то лицемерно порицати. Исто тако је лажна доктрина да право гласа треба дати људима независно од њихових унутрашњих особина и квалитета - независно од њихове свести о правима. Велика је заблуда да се, наводно, државни интерес састоји из збира појединачних интереса, и да се на такмичењу и компромису центрипеталних сила може градити здрава држава. Слепа је предрасуда да се милион лажних мишљења може „сабити“ у једну „истину“: или да ,,поштено“ пребројани „слободни“ гласови могу да укажу на истинско добро народа и државе: јер није довољно само „поштено“ бројати, већ треба бројати управо поштене и разумне гласове, а не партијске листиће. 

Дакле, живот државе се не уређује аритметички већ органски. Сами људи који учествују у животу нису апстрактни „грађани“ који држе празне листиће у рукама, већ живе личности, телесно-душевно-духовни организми; њима је потребна слобода коју траже, али они морају да буду и достојни те слободе. Гласачки листић може да попуни свако; али да одговорно размишља о потребама државе и њеном функционисању - не може ни издалека свако. Човек учествује у животу своје земље као живи организам, који и сам постаје живи орган државног организма; он учествује у животу своје државе на најразличитије начине - физичким радом, ношењем оружја, подношењем оскудица, напора и патњи војничког живота; својом лојалном вољом, верношћу срца, осећањем дуга, поштовањем закона (читавом својом приватном и јавном свешћу о правима). Он гради државу инстинктивном и духовном преданошћу, својим породичним животом, плаћањем пореза, службом и трговином, културом и стваралаштвом, чак и угледом свог личног имена. 

И никако не у смислу да је држава нека врста тоталитарног „Левијатана“, да је она „све у свему“, да она све гута и све поробљава; већ у смислу да ,,ткиво државног бића" расте из органског живота свих њених грађана. Сваки индивидуални злочин се одиграва „у ткиву“. државе, наноси јој штету и уништава њену живу природу; и свако добро, племенито и културно деловање грађанина одвија се у ткиву државе, гради и јача њен живот. Држава није апстракција која лебди изнад својих грађана, или некакав „општи угњетач“, као онај медвед из бајке који седне на станаре кућице и све их згњечи. Држава се не налази ,,тамо негде" изван нас (влада, полиција, армија, пореска управа, чиновнички апарат); не, она живи у нама, као ми сами, јер смо ми, живе људске личности, њени „делови“, или „удови“ или „органи“. То учешће се не може свести на спољашње ствари и спољашњи поредак“; оно укључује и наш унутрашњи живо. А то „укључивање" се не своди на то да ми ништа не смемо", а да ,,држава сме све"; да смо ми робови, а држава робовласник; да грађанин мора да живи по принципу ,,шта желите?". Нипошто. Тоталитарно изопачење је појава болесна, бесмислена и преступна од самог почетка. У државу су укључена (граде је, јачају, потресају, усавршавају или, напротив, руше) сва слободна, појединачно-иницијативна, духовно-стваралачка, унутрашња расположења и спољашња деловања грађана. Да погледамо то на живим примерима. 

Тако, самоиницијативна пожртвованост грађана може помоћи армији да победи у рату и спасе државу (северно-руски градови и жители Нижњег Новгорода у смутно доба). Паника становништва у време рата, поплаве, земљотреса, епидемије - могу нанети држави непоправљиву штету. Политичка клевета, која поткопава поверење у законитог владара, удаљава овог од срца грађана, изолује га и уништава државу (према правилу: ,,Убићу пастира, а овце ће се разбежати"). У земљи где грађани војну обавезу доживљавају као част, као право, као племениту службу - мобилизација протиче сасвим другачије него тамо где људи ,,секу прсте, ваде зубе, у царску службу не иду". Чиновник који поштено чува ,,државну копејку", гради своју државу; чиновник који говори себи под нос да је ,,државна благајна" крава која лута, коју само ленштина не музе“ - непријатељ је своје земље и своје државе. 

Онај дан када патриотске оданости нестане у срцима људи биће кобан за државу (фебруар-октобар 1917). Политички организам има пре свега душевно-духовну природу: народ који је изгубио осећање духовног достојанства, који је лишен одговорности и смисла за разумевање државе, народ који се одрекао поштења и честитости неизбежно ће изгубити своју државу. Није узалуд речено: „Светом се управља из дечје собе“, јер васпитање грађанина почиње управо са дечјом собом, да би се наставило у школи и завршило на академији. Појам грађанина је незамислив без духа и свести појединца о његовим правима: зато гласачки листић духовно неразвијеног човека не може бити пуновредан; човек са недовољном свешћу о правима наносиће штету држави на сваком месту - неиспуњавањем својих обавеза, произвольним преувеличавањем својих права, свакојаким кршењем прописа, разним преступима, подмићивањем и проневерама, корупцијом и шпијунирањем. То није грађанин већ издајник, продана душа, отеловљено лицемерје, неухваћени лопов. За какво гласање је он способан? Кога он може да ,,изабере" и за шта њега могу да бирају? Шта он зна о пословима државе? Није бадава речено: „град се држи на десетини праведника"... 

Држава никако није ,,збир“ свих појединачних претензија, или компромис личних жеља или равнотежа ,,класних" интереса. Све те жеље и интереси су кратковиди: у њима нема сагледавања које би обухватало и државну ширину, и историјску даљину. Онај ко је навикао да стиче и да се богати, мисли само на „своје“ и не схвата да грађанин мисли о општем. Држава почиње управо тамо где постоји опште, то јест, нешто од важности за све, што све уједињује; што ће или одмах имати сви, или неће имати сви; а ако га неће имати, онда ће се све распасти и срушити, расути као песак. 

Од важности за све је општа безбедност живота; национална армија; часна полиција; правичан суд; поуздана и мудра влада; државна дипломатија; такве су школе, путеви, флота, академије, музеји, болнице, санитарна служба, правни поредак, свакојаке спољашње погодности и поштовање личних права. Ако су то жеље „појединаца" - онда којих? Ако је то класни интерес, онда које класе? Ни једне одређено. Коме је то потребно и корисно? Свима јер је то опште; у општем су ,,сви једно“. И док свако буде мислио само на себе и желео само за себе, он неће о томе размишљати и неће томе тежити. И онда ће, пошто се не ради о грађанину већ о сопственику и лопужи, и његово гласање о државним стварима бити само трагикомичан неспоразум (Уставотворна скупштина 1917!). 

Државу чини народ којом управља влада; влада је позвана да ради у име народа и да из њега црпи своју животну снагу; народ мора то да зна и разуме, и да уложи своје снаге у заједничко дело. Истинско учешће народа у животу државе даје овој њену снагу. У томе је демо-кра-тска снага истинске државности. Реч „демос" значи народ, реч ,,кратос“ изражава силу, власт. Права држава је ,,демократска“ у том смислу што она црпи из народа своје најбоље снаге, а њега стимулише да у пуној мери учествује у њеној изградњи. То значи да се мора вршити непрестани избор тих најбољих снага и да народ мора да буде способан да гради своју државу.

Не треба мислити да је сам начин тог избора најбољих снага нађен једном заувек и да је он, наводно, примењив у свим земљама и код свих народа. Сваки народ, у ствари, у свакој фази свог живота може и мора да проналази начин који њему највише одговара и имитирање може овде донети само сумњиве или чак погубне резултате. 

Ако до те квантитативне селекције не дође, земљом ће управљати неспособни, или, просто, порочни елементи, што мора довести до пропасти државе. А ако народ није у стању да гради државу како треба, било због политичког бесмисла, или тежње појединаца за богаћењем, или због апатије, или због моралног суноврата - онда ће држава или пропасти, или ће почети да се гради по типу „установе“ и „старатељске институције“ (види Н.З. 40-41). 

Из овога се може извести следећи закључак: механичко, квантитативно и формално схватање државе, које налази своју реализацију у западним демократијама, није ни једино могуће, ни исправно. Напротив, оно крије у себи велике опасности; оно не чува органску природу државе; оно одваја јавно право човека од његових квалитета и способности; оно не уједињује грађане у ономе што је Опште, већ тера на компромис њихове користољубиве гласове. Зато таква форма ,,државности“ и „демократије“ не обећава Русији ништа добро и не треба је ни позајмљивати, ни понављати. 

Русији је потребно нешто друго, ново, квалитативно и стваралачко. 

Иван Иљин

(,,Наши задаци", 116, 30. октобра 1950.)

Димитрије Љотић о србском народу

 

Живот српског народа је у ствари непрекидна борба Христа са оним што је нехришћанско. А његова је мисија да помогне хришћанском соку да извојује победу над нехришћанским соком.

Много волим воће, и то не само плод воћа него и воће као биљку. Сам сам посадио велики број воћака. И увек сам мислио каква се борба води у воћки између питомих и дивљих сокова. Сок дрвета је исти као и крв код нас. И дрво има своју душу само та душа није као и код нас, али је ипак нешто што дрво рзликује од мртвог камена. И знате каква се борба води? Тек ако посматрамо интроспективно борбу у нама, тек тада можемо бити свесни борбе између дивљих и питомих сокова у воћки. Таква борба се одиграва у свима нама: борба Христове гранчице и дивље подлоге.

Мислим да је ово довољно јасно и увек се морамо чувати да у нама не буде дух плитког и спољњег - површинског ,,празнословља". 

Дакле, најкраће схваћена историја српског народа јесте борба између хришћанског и нехришћанског сока. А смисао историје српског народа је да помогне да Христова гранчица победи нехришћанску подлогу. У том случају неће ни у једном народу бити на његовом дрвету крупног и тако слатког сочног воћа као на дрвету српског народа, ако српски народ успе да уништи дивље леторасте.

Та борба није завршена. Њен завршетак може бити двојак: да победи Христова гранчица или пак да је нестане. Борба ће стално трајати и изгледа да је у данашње време она добила најтрагичнији и најживљи изглед. Она је дошла у апогеју (највишу тачку).

Димитрије В. Љотић

(,,Светло Истине")

Политичка суштина органског схватања

Свако иоле заинтересован политичком историјом Европе зна да је пресудан моменат у њеној новијој историји Француска револуција. Од тог догађаја политичка историја, уколико се тиче континенталне Европе, под пресудним је њеним утицајем. Сетимо се само некритичних хвалоспева њој у нашим предратним медијима са циљем одржавање њеног култа о свакој њеној годишњици: површно су набрајани њена постигнућа и допринос "прогресу", а занемариване њене велике жртве и крвави погроми, као и слабости политичког система који је собом донела и наметнула европском континенту па и шире. Потпуно је изостајала објективна критичка анализа система који је донела. Од њега је створен фетиш и табу у који се не дира; откровење у које се не сумња и пакет који се никада потпуно не отвара и распакује. Систем у чију се друштвену корисност априори мора да верује. Сваки покушај његовог темељнијег испитивања или исправљања се жестоко и концентрисано осуђује и напада, као скрнављење ,,светиње над светињама".

А поштени истраживач, коме је стало до истине, баш од темељне анализе политичког и друштвеног система мора да пође да би до истине дошао. Стога пођимо од чињеница које нико не може да оспори. Француска револуција је буржуаска, тј. малограђанска револуција и тај њен основни карактер и порекло, не могу се порећи. И заговорници Француске револуције, суочени са том чињеницом, то и неће порећи, изузев што у својој пропаганди све нерадије то сами помињу, да нас не би подсећали на њено непопуларно класно порекло, а тиме и будили нашу позорност на класну обојеност њених последица и поретка који је донела. Дакле, она је класна револуција, као и комунистичка. Подигнута је из класних интереса, за промоцију, афирмацију и остварење интереса одређене класе и стварање друштвеног поретка који ће превасходно њеним интересима служити. И по своме пореклу, нема никакве разлике између Француске и комунистичке бољшевичке револуције - обе су класне, мада је по своме циљу комунистичка у предности, јер наводно стреми, ,,бескласном друштву", док малограђанска таквих амбиција нема и свога класног карактера и интереса се ни у пројекцији будућности не одриче. А ако је до злочина који су их обе обилно пратили, онда је комунистичка, као временски млада, само могла да се угледа и копира их из Француске револуције, а никако обрнуто.

Наравно, знамо да се револуције не догађају случајно и спонтано, да оне имају своје корене у претходном стању и да у позадини успешних револуција стоји добра завереничка организација. Примајући критику претходног друштвено-верско-политичког поретка која се обично наводи као повод за Француску револуцију, мада у њој има много револуционарне и пост-револуционарне пропаганде, хтели би да укажемо на духовно-идејне мотиве револуционара, мотора и руководства револуције, из којих се опет јасно виде класни карактер и циљеви револуције.

Под видом и слоганима борбе против привилегија високог клера и свештенства нападнута је и крваво гоњена црква. У ствари нападнут је духовни и сакрални темељ претходног друштва и утицај хришћанског морала на друштвене норме и поредак. Рушењем ауторитета цркве, ,,срушен" је и хришћански Бог, као Отац свих људи и духовна глава људске породице, Творац и утемељач органског поретка целе Васионе. У јеку револуције револиуционари су пропагирали и конкуретну религију са ,,Врховним бићем" и другим својим секуларним сурогатима. Свему томе претходила је и предреволуционарна агностичка и атеистичка пропаганда. А крајњи циљ свега било је такозвано ,,ослобођење човека" - појединца од стеге цркве и хришћанског морала; његово изопштавање из органске целине друштва и његових природних друштвених обавеза. Човек је, како се каже, друштвена животиња, рађа се и стасава у породици и цео свој век живи у друштву, ,,ослобађати" га природних и моралних обавеза које се из тога односа рађају, значи рушити саме темеље таквог друштва.

И сада је питање у ком циљу се човек ослобађа сваке друштвене стеге и обавезе? Да тражи сопствену срећу и следи свој лични интерес, кажу нам револуционари. И где су у свему томе изражени класна ,,жица" и класни интерес? Срушена је природна друштвена солидарност, као начело кроз које појединац остварује и свој лични напредак и срећу и место тога људска себичност истављена као идеал (homo homini lupus), што се логично продужава и у право малограђанштине као класе да себично следи и остварује свој класни интерес и отворило пут бездушној експлоатацији ,,човека човеком". А постављен је, између осталога, и темељ утицају и владавини новца, и каснијем процвату либералног капитализма, јер је у претходном друштву, хришћанима забрањивано зеленаштво, тј. зајмљење новца под интерес; револуција је легализовала и легитимизовала интерес на новац и тиме огромно проширила употребу, улогу и утицај новца и кредита у друштву.

Из ,,ослобођења човека" родио се и индивидуализам као његово рационално и филозофско оправдање и утемељење, а овај је опет изродио друге пошасти малограђанског друштва, суверени рационализам и веру у непогрешивост и сверазумевање људског разума и поред све његове очигледне ограничености; секуларизам, профану и световну веру, која потискују сваки религијски и свештени уплив на друштво, а црквени утицај - у најбољу руку - своди на зидине цркве (дакле, пракса коју су комунисти копирали и преузели из грађанског друштва, додавши јој бољшевичку суровост); хуманизам, лажну и хипокритску бригу о човеку и добру других људи, као да себичан човек може то против своје праве природе. Све ово заједно породила је сувереног и себичног човека појединца, аутономног и субјективног 'морала', који пошто је Бога протерао и никакав морални ауторитет над собом нема нити признаје - сам попет на пједестал људског божанства, постао човеко-бог насупрот Бого-човеку, Христу, чији свемоћни политички прототипи шетају кроз недавну историју и нашу савременост - као Стаљин и Хитлер, а сада и председници Клинтон и Буш.

Наравно, малограђанска Француска револуција морала је изградити и свој политички систем; систем који ће не само да служи њеним класним циљевима, већ и да те класне интересе подржава и одржава их трајно свежим и актуелним, и онда када се они не виде или их није лако уочити, иако се о њима давно јавно престало да говори. Тај систем је тзв. представничка демократија; систем заснован на низу махинација, лажних премиса и оним што би се данас назвало орвеловски 'double speak'. Изум представничке демократије је политичка партија. До Француске револуције није се знало за политичке партије у данашњем смислу. Уколико се одлучивало на скупштинама у њима су биле заступљене природне стратификације тадашњег друштва - свештенство, племство, плебс или трећи сталеж, итд. Ако ништа друго, ови природни представницл својих сталежа, могли су са дубоким познавањем да говоре о својим проблемима у оквиру решавања општих и ширих питања.

Политичке партије су потпуно вештачке творевине, без стварних веза са било којим видом живота, које окупљају људе на теоријски скованим и животом непровереним политичким програмима, а практично имају врло важну улогу и моћ у представничкој демократији. Само оне могу да кандидују људе за посланике, а Изабрани кандидат, мада номинално представља Изборну јединицу у којој је Изабран, у скупштини мора да следи партијски програм и поштује њену дисциплину. Пошто партија у ствари из свога чланства бира кандидате за посланике, они врло често имају мало стварне везе са средином коју треба да представљају и њеним општим проблемима, поготову оним стручнијим и сталешким. Кандидати су најчешће из слободних професија, понајвише правници, а готово увек професионални политичари. Неретко су кандидати потпуно наметнути странци за средину коју треба да представљају. Стога на Изборима побеђује онај кандидат, без обзира на своје стварне људске квалитете, који уме најбоље да се маси представи, тј. најбољи демагог међу њима.

Цео изборни систем представничке демократије пати од нестручности, како кандидата, тј. изабраних посланика, тако и од бирача по изборним јединицама заснованим једино на географској подели. А најтежи и најкомпликованији друштвени проблеми су обично специфични и стручни, па је и за њихово успешно решавање потребно њихово непосредно и стручно познавање, а и приврженост њима. Како један професионални политичар, био он и из средине коју представља, може успешно да заступа и решава сталешке проблеме радника, сељака или неке посебне слободне професије? Чак и у најбољем случају, не тако добро као директан представник тога сталежа који његове проблеме интимно познаје; тј. никада тако добро као што би представљали сељак - сељаке, радник - раднике, а књижевник - књижевнике, а што би се постигло сталешком скупштином у једном природном и органском друштвеном поретку.

Поред тога што су саме политичке партије вештачка творевина, оне уносе вештачке и неприродне поделе у друштва и народ. У сваком људском друштву постоји извесна природна подела и латентан сукоб посебних Интереса који се превазилазе националном свешћу и друштвеном солидарношћу. Тим латентним поделама партије додају своје вештачке идејне и партијско-програмске деобе које су најчешће жешће и далеко страственије и загриженије од свих природних заједно. Поред тога што су потпуно непотребне и штетне, општа одлика партијских подела је скретање позорности друштва са главног на споредно; са општег на посебно; са крупног на ситно; са општенародних проблема на партијске. Вештачко цепање народа уздуж и попреко и уситњавање државне и народне политике и њено свођење на политиканство; постаје кошмарно 'невиђење шуме' пред призором треперења њеног лишћа.

Ваља до краја раскринкати ону да се кроз тзв. представничку демократију изражава воља народа и да је демократија оно што јој реч значи (demos - kratos = тј. влада народа). И у старим и искусним најдемократскијим режимима, као напр. британском, широке бирачке масе, могу евентуално са извесним знањем да се изјасне о ономе што их непосредно погађа, напр. висини такса, где желе да који проценат државног буџета иде, итд.; о високим начелима и циљевима националне и државне унутрашње и спољне политике, чак и британски прилично информисан електорат мало зна, да не говоримо о непредвиђеним збивањима о којима чак ни политичари не знају, чија решења остају у потпуности у домену актуелне владе. Зато су и попришта изборне борбе колика ће такса да буде и да ли ће здравство да остане у државним рукама или ће да се приватизује. О томе одлучују Избори и томе су посвећени избори манифести партија, а странка која победи, морално је обавезна да евентуално испоштује своја изборна обећања, мада се и она, под притиском конкретних збивања, понекад и крше. Али зато и британска влада иде у илегалан рат против СРЈ, не консултујући народ, па чак ни свој представнички парламенат у коме има већину; или као што је био случај са интервенцијом у Авганистану, пошто је оружје већ ангажовано, све прође са један дан дебате у парламенту, који нема никакве дискреције одлучивања, већ само разговара о ономе што се већ десило. Или као што је г. Блер увелико учествовао у припремама Бушове интервенције у Ираку, мотивисане лажним поводима, а потом загазио у врући рат, и поред жестоко израженог противратног мишљења већине народа, и то учинио не консултујући ни народ ни парламент у коме има огромну већину.

Дакле, и у најбољим примерима представничке демократије, народ се донекле пита о релативно ситним стварима, али не и оним крупним И најважнијим. Нема сумње да је најдиректнији израз воље народа референдум. Али тај начин је прослављени велики лидер западних демократија, госпођа Тачер, назвала референдум ,оруђем и средством диктатора'. Зашто? Прост одговор је да тај начин обилази тзв. народне представнике, односно олигархију професионалних политичара створену кроз политичке странке, којој већинска странка на власти командује, и одлуку враћа непосредно народу. А то је анатема за замисао и ,мицу тракалицу' представничке демократије.

Замисао је: народ се консултује сваких 4-5 година по релативно ситним питањима која га директно погађају. Политичка партија која победи морално је обавезна да своја обећања по тим питањима евентуално одржи. Даном избора народ је своју вољу за одређени период предао својим изабраним представницима, а влада са њима у парламенту, одлучује о свим питањима народне и државне политике, како о оним о којима је на изборима консултован, тако и оним важнијим о којима није питан. У међувремену, док живот једног парламента траје, народ нема апсолутно никакву могућност, да састав тога парламента промени, или директно утиче на промену одлука владе. Ето, толико од воље и владе народа стварно долази до изражаја у представничкој демократији.

Да би се потпуно разумео класни карактер власти представничке демократије потребно је завирити у оно што класни браниоци овог система одмах крштавају теоријом завере. А ако сами они називају завером оно што несумњиво постоји, онда се и о завери, због разумевања система и целе истине, мора отворено говорити. Витална спона између видљивог система власти представничке демократије и малограђанске класе јесте невидљиво (или би бар невидљиво требало да буде) слободно зидарство или масонерија. Малограђанско-капиталистички карактер слободног зидарства није тешко утврдити и поред формалног ритуала који треба да истакне у први план изградњу добрих људских особина свога чланства. Модерно слободно зидарство родило се барабар са индустријском револуцијом. Француској револуцији је претходило пресађивање стотина слободно зидарских ложа из Енглеске у Француску. У позадини малограђанских револуција у Европи средином 19. века стајало је готово увек оно. Покушај револуције у Русији 1905., као и мењшевичка фебруарска револуција 1917. су слободнозидарског порекла. Ататуркова револуција у Турској, па и њено одржавање данас као малограђанско-секуларне муслиманске државе, несумњиво је дело масонерије. У капиталистичко-демократској Америци сваки шести Американац је слободни зидар. У светском финансијском и британском бизнис центру у Лондону, дејствује око 700 ложа. Популарно је позната крилатица да је масонство "good for business" и да се у његове редове регрутују превасходно имућни људи и предузетници или они повезани са бизнисом, мада масонство дејствује и у другим класама и друштвеним редовима (због ширине свога утицаја), где често има и посебну врсту ложа, а у циљу њиховог широког усмеравања према својим малограђанско-капиталистичким циљевима.

На нашем југословенском плану, речи су Дамјана Бранковића, предратног ,великог беседника' Велике ложе Југославије: „Демократија је чедо наше установе". Није тајна да је сав велики посао у предратној Југославији био у рукама масона. У Ненезићевој књизи ,,Масони у Југославији" види се да је у свим предратним владама у Југославији био знатан број масона, обично у кључним ресорима. Позната је и улога масона, на челу са Радојем Кнежевићем, у 27. марту. Такође је добро познато и документовано да су у освиту тзв. либерализације комунистичких режима у Источној Европи обнављане масонске ложе у тим земљама, те да су оне претходиле тзв. демократизацији и стварању вишестраначког система, као услову за политичко признавање тих држава од стране тзв. демократских земаља Запада. Чињенице о слободном зидарству као малограђанско-капиталистичком оруђу и инструменту могу се набрајати у недоглед. Надамо се да је за наш аргуменат довољно речено.

Својство масонерије битно за њено успешно деловање је тајност, нарочито тајност њеног чланства. Погледајмо само ову чињеницу. Ми данас знамо, захваљући Ненезићу који је то објавио из пропагандних разлога, да нам покаже моћ масонерије, колико је масона било у предратним владама, и ко су све они били, али то је историја и то се данас зна, а тада када су ти појединци са позиција моћи дејствовали и утицали, то се није знало. Из свега јасно је ово, странке на власти и појединци су се мењали, али у свакој влади масонерија је имала готово пресудан утицај, а често и самог председника владе.

Значи власт се привидно и спољашње мењала, али масонерија, њен дух и утицај, је увек била и остајала у власти.

Како се то масонерија нађе у свакој владајућој комбинацији? Прво, захваљујући тајности коју смо већ поменули. А онда захваљујући тој истој тајности, пошто се на власт у демократији долазило кроз политичке странке, инфилтрацијом - ако не и директним оснивањем - тих странака од стране масона. И опет се поставља питање - зашто тајност ако не, у најмању руку, због закулисних махинација и намештаљки. У предратној Југославији није било политичке странке без масона, у којима они нису имали значајну и видну улогу, обично као виђени и утицајни чланови главних одбора грађанских странака. Остварењу циља знатно доприноси и њена дисциплина. Масонерија никако није неко лабаво добротворно ни певачко друштво, каквим понекад хоће да се профанима представи. Припадништво масонерији има првенство над свим осталим припадништвима и чланствима, што значи да кад се у њу улази, сва остала чланства мора да се исповеде, па или од ложе одобре, или угасе.

С друге стране, масон ни у какво друго чланство не улази без одобрења ложе, што значи са њеним знањем и упутом да се у тој другој профаној организацији дејствује у њеном духу и смислу њених циљева. У политичкој странци шире деловање масона је 1) да странку одрже на тзв. демократском курсу, да је држе опредељену за систем представничке демократије и да начелно подржавају мит и култ, сакросантност и табу демократије, владавинског система најпогоднијег за промоцију и одржавање класно-капиталистичког интереса, моћи и власти малограђанштине; 2) да у програмима и конкретним потезима партије у које су секондирани дискретно заступају широке класне интересе малограђанштине; 3) да као мањина у главним одборима успешно делују по специфичним питањима, а у смислу широких циљева масонерије. Као мањина, они то постижу међусобним претходним познавањем, или где то није случај, распознавањем тајним знацима. Већ по масонском диктуму да је масон дужан да помогне ,брата' масона у свакој прилици, сви масони у једној иначе хетерогеној средини наступају сложно и здружено, мада за профане на изглед као независни појединци. Кад се томе дода да су они обично виђени и утицајни чланови неке странке или друштва, захваљујући често вештачки створеним и надуваним репутацијама, узајамним и међусобним ,гурањем' и пропагирањем браће, може се лако видети, како браћа масони од мањине и мањинског утицаја, праве већину. Јер у сваком друштву има доста неопредељених, па и поводљивих, који се опредељује према другима, према овом или оном ,паметном' или ,добром' човеку, итд. 

Тако углавном делују масони у свим профаним друштвима и срединама: странци, парламенту, парламентарним одборима, влади, па и обичним друштвима. Принцип је исти: тајно организована и повезана мањина, која здружено делује јасно одређеном заједничком циљу, према хетерогеној и неорганизованој већини појединаца нејасних, неодређених и често различитих погледа. У таквим ситуацијама успех је у већини случајева готово загарантован. У том смислу је слободно зидарство невидљива кичма класног тзв. демократског поретка. Без њега би због својих очигледних и уродених слабости и противречности одавно колапсирао и пропао.

Још једно својство масонерије нарочито доприноси њеном успешном деловању. То је њена међународна повезаност, што значи да се браћа масони и међународно међусобно помажу и заједнички делују у смислу општих масонских настојања и циљева, а што подразумева да је и масонска дисциплина и међусобна солидарност у односу на профане и међународно важећа. Звучи ли саблазно ако кажемо да нашем масону брат масон Кинез треба да буде ближи од његовог профаног сународника. Поред тога ни националне масонске велике ложе нису међусобно једнаке; постоји хијерапија ложа. Национална велика ложа из које се уноси ,масонска светлост' у неку нову националну ложу, дуго остаје њој подређена; односно ложа-инструктор новој ложи. Са овим у позадини треба сагледати и јединство наступа тзв. међународне заједнице и других међународних демократских и капиталистичких институција.

Међународна повезаност масонерије, колико представља њену снагу, толико је њено искушење на националном и државном плану, јер класно опредељену малограђанштину под упливом масонерије доводи у отворену колизију са националним и државним интересом; да се опредељује према интересу и диктату своје међународне класе, а не пронс интрасу сопственог народа и државе, као што је аклатантан пример био 27. март 1941.

И тако дођосмо до главне тачке наше теме: политичка суштина органског схватања. Знамо да постоји знатан број духовно-идејних заједница, политичких покрета, друштвених скупина и много појединаца који на свет, живот, друштво, друштвене односе, државу, нацију и њену политику гледа органски, а то је углавном опречно ономе како све то види индивидуалистичко гледање и његов политички израз тзв. посредничка демократија. Укратко, за њих народ није прости збир појединаца љуто подељених на класе које се међусобно јавно или потајно боре, како га схвата малограђанска демократија или пак марксизам, већ живи организам вишег реда, који сачињавају пређашње, садашње и будуће његове генерације, у коме сви његови сталежи, као и витални органи у организму, врше одређену животну функцију, а за добробит целог народног организма. Нико никоме није подређен ни надређен; сви солидарно делају у живој органској хармонији за добро целине. Појединац остварује своје добро и максимализира га кроз процват природних и органских заједница којима припада - породице, сталежа и народа.

Политички израз органског схватања је сталешка народна скупштина, заснована на сталежима, древним и природним интересним заједницама (старим колико и подела рада у људском друштву), у којој ће сваки сталеж да представља самог себе; сељак - сељака; радник - радника; занатлија - занатлију, лекар-лекара, итд. Народ ће тако најнепосредније могуће бити представљен и заступљен. У скупштини ће се зналачки расправљати о конкретним проблемима, јер ће посланици бити интимни познаваоци проблема сталежа које представљају, а не лаици-теоретичари. Биће то политички модел најближи идеалу што непосреднијег учешћа народа у законодавним и државним пословима; најнароднија од свих демократија. Политичке партије, лишене права кандидације и свога разлога опстанка, ће одумрети природном смрћу.

Но поента овога схватања за нашу тему јесте: народ је живи организам и недељива ОРГАНСКА ЦЕЛИНА, јер је та политичка суштина органског схватања и кључ за разумевање става и определења свих непријатеља тог схватања.

На прво сазнање наше класно опредељене и унутрашње и међународно повезане малограђанштине о народу као органској целини, она у заступницима органског схватања препознаје непријатеља који тражи целинска решења и заговара општенародну политику и интерес. Непријатеља који не даје простора ситно-партијској и класној игри однарођене малограђанштине са тзв. посредном демократијом и скупштином. Непријатеља који потенцијално угрожава њен класни интерес и тежи да народ што непосредније укључи у друштвене и државне послове. И одмах од самог почетка отпочиње борбу против исповедника органског гледишта изражену у разним видовима из свога богатог малограђанског искуства. Ту су: класична инфилтрација, покушаји цепања, измишљања и подметања разних афера, завера ћутања о активностима маркираног ,непријатеља', практично изопштавање из грађанске политике (непризнавањем права грађанства у политици); прогони и забране под лажним оптужбама; и свакако: етикетирање ,,фашистичким", ,,нацистичким", ,,популистичким" и другим ,недемократским' и окуженим терминима. При том је време да се ослободи једне уврежене заблуде, тј. приписивање тих етикета искључиво комунистима; комунисти су као бројнији и агилнији можда били грлатији у проношењу тих парола, али су сами слогани углавном ковани и поникли у крилу наше класно опредељене и однарођене малограђанштине. Одатле су и стално подржаване и подгрејаване, па и данас кад се појаве, одатле потичу.

И у расејању, сви покушаји цепања органски опредељених заједница и њиховог скретања са народног и националног пута и разводњавања њихове народне и хришћанске идеологије, потичу из буџака класно сврстане, однарођене и међународно повезане малограђанштине, данас њене последње и најбедније гарнитуре.

А разлог је био и остао: политичка суштина органског схватања - народа као органске целине, чији интерес треба да врхуни и коме се подређују сви посебни интереси друштвених група и капитала; према којем се кроји и усмерава општенародна политика - а што опет угрожава класни интерес наше отуђене и међународно повезане малограђанштине.

На физичком крају наше генерације, нужно је да јасно подвучемо ова сазнања и искуство и пренесемо га долазећим генерацијама, да би непоколебљиво остале на истински народном духовном и националном путу.

Владимир Љотић

(Искра, 1. мај 2004. године)

Трећи пут по Александру Солжењицину

Велики руски писац и мислилац Александар Солжењицин, осим што је био бескомпромисни антикомуниста, био је и разобличитељ америчке хегемоније као и политичког система либералне-демократије, за коју је сматрао да је противна православном хришћанству и руској традицији. Као одговор на те ванзаветне странпутице, Солжењицин се ослања на органску мисао, те је његов идеолошки поглед сасвим у духу идеје Трећег пута и истоврсан је нашој зборашкој идеји. 

О тим својим идеолошким погледима, Солжењицин је опсежно писао у својој књизи „Како да поново изградимо Русију", а убрзо по објављивању овог значајног списа (1990. године), Драгош Калајић је написао своју детаљну анализу садржаја истог, у виду чланка под називом „Трећи пут по Солжењицину".

Овом приликом објављујемо одломак из наведеног  Калајићевог чланка, који је уврштен у његов зборник интервјуа и чланака под називом „Русија устаје" (Београд, 2005).

_____________

Солжењицин није ни имао намеру да својим списом обогаћује традицију критике демократије већ је знање сажео и применио ради просвећивања руског народа.

Солжењициново поучавање пружа широки хоризонт убедљивих и непобитних примера наличја демократије те велепревара које се врше у њено име, по формули коју је сковао Розанов: „Демократија је начин помоћу кога добро организована мањина управља неорганизованом већином.“ Такође је непобитно Солжењициново опажање да се и у најстаријим демократским системима данас „важне одлуке доносе на анонимним и неконтролисаним местима, негде иза кулиса, под утицајем група за вршење притиска или лобија". О томе бар Србе није потребно посебно подучавати. Захваљујући честој и нападној „бризи“ америчких конгресмена за „људска права“ на Косову и Метохији, Срби су већ добро упознати са чињеницом да у америчком „демократском“ систему важи правило слично оном у србијанским крчмама: колико пара толико (политичке) музике.

Претпостављам да при негативним лектирама Солжењициновог предлога препорода Русије посебно разјарује његова критика партитиократије као средстава разарање националног заједништва: „Партија означава део. Ако се поделимо на партије – то значи да се раздвајамо у делове. Партија као део народа – коме се она супротставља? Очигледно је да се супротставља народу који није кренуо добрим путем. Ниједна партија се не труди за добробит читаве нације, него само за себе и своје људе. Национални интерес бива заклоњен партијским циљевима.“ Није тешко замислити ни мржњу коју „слободним зидарима“ изазива лектира оних делова објаве Како да поново изградимо Русију? где Солжењицин предлаже да у обновљеној Русији „тајни савези“ буду кривично гоњени  као завере против друштва.

Неопходно је истаћи посебну врлину Солжењицинове критике: она је позитивна, односно почива на позитивним примерима историјског искуства руског народа које ваља обновити и развити: од рехабилитације аристократских и монархијских елемената у управљању државом , преко врлина непосредне демократије у оквиру „земства“, до велике словенске и хришћанске традиције Саборности. У совјетском искуству Солжењицин позитивно оцењује врлине и надасве могућности установа као што су Совјет савета и Совјет националности. Тежећи целовитој и вредносној демократији, Солжењицин тачно уочава да је неопходно успоставити димензије човека и друштва, односно сталеже: „Свако од нас има неки свој посао, стручан је у некој области, и на тај начин има корисно место у друштвеној структури. Обезличена пуна равноправност није ништа друго до ентропија која води у смрт. Друштво је живо управо захваљујући томе што је у себи самом издиференцирано. Државу на својим плећима носе они људи који размишљају, раде и стварају оно чиме земља живи. Што је нација боље организована у друштвене групе, то се очигледније испољавају и њене стваралачке снаге."

О родољубивој поезији

Родољубива се поезија никад не гаси. Гаси се само онда кад настане помрачење робољубља, кад се крене странпутицом, кад се отпади од народа, кад се народ изда, као што је све случај у времену уочи последњег рата код великог дела наше интелигенције и омладине. А кад је народна интелигенција здрава онда увек има родољубља, родољубиве поезије, то је најприродније. Варали би се ако би сматрали да је родољубива поезија само онда и само она кад се укрштавају мачеви, када се воде ослободилачке борбе, када се речима мора наглашавати отаџбина, народ итд. Има родољубивих песама величанствених и дубоких, у којима се уопште не спомињу те речи. Свака истинска поезија је родољубива. Неродољубива је само она ,,поезија" која нема везе са правом уметношћу. То је наше схватање. Човек се не може никад одвојити од своје нације, од свог рода, а то најмање могу прави песници и уметници уопште који су најсуптилнији, најлепши, највернији изрази нације и рода свога...

Ратко Парежанин 

(Одломак из књиге ,,На судбоносној прекретници", ,,Писмо прво", 1. децембра 1946. године)

Комунизам узима маску родољубља али се у дубини својој, интернационализма не одриче

       

Комунисти поричу нације. Они виде само човечанство - али кроз класе. Човечанство се не дели, по њиховом мишљењу, на расе и на нације, већ на класе. 

Отуда они и неће да знају за националне државе, већ за једну свеопшту федеративну државу, која обухвата цео свет, а којом треба да управља радничка класа. 

Они зато поричу националне истине, већ знају само за класне истине.

Тешко оном, међутим, ко истину не види или неће да види! Истина је као сигнал поред пута. Губи ли што сигнал што га онај коме он служи, не гледа и не види? Не губи ништа, већ онај губи који сигнал не признаје, пориче и не види. 

Тако и овде. Нације и отаџбине понижаване и порицане од стране комунизма, данас му се тако свете, да је комунизам принуђен да сад узима маску родољубља и отачаствољубља и тако пред свет излази и ма да се у дубини својој своје заблуде интернационализма класног не одриче ни може одрећи. 

Јер кад би се комунизам одрекао ове заблуде, онда већ не би био материјалистички комунизам кога познајемо, већ нешто сасвим друго. 

Али отуда је комунизам и осуђен на пропаст. Истина нације и отаџбине је устала и војује против комунизма. И комунизму не помаже при том маска коју у последње време намиче на лице. Већ сам факт да комунизам мора маску носити, а не више отворено и слободно исповедати своје заблуде као истине, доказ је за то.

Димитрије В. Љотић

(Одломак из текста ,,Наш национализам", ,,Нови пут" број 31, од 4. септембра 1938. године)

Непролазни закон

     

Наше мерило је Господ Исус Христос. То је непролазни закон нашега живота. ,,Не бојте се оних који тело убијају", али се ,,бојте оних који душу убијају". Код онога који се спусти испод скота душа је убијена.

Живот је стална борба. Непрестано има да се бори, при томе може и да се пада, али треба и да се диже са крајњом решеношћу да се подигне и иде путем који даје снагу коју човек по разуму никад не може да добије. Ако живи по чистоти човек развија своје душевне способности које се никада не би развиле, ако се живи животом испод скота. То се не да разумом схватити. То је надзиђивање душе и духа човековог у Христу."

Димитрије В. Љотић
,,Поводом писма" - 1944. године

„Наша борба": О женском питању

Женско питање није измишљотина моде овог или оног века, него је оно старо као историја, иако се о њему није свагда говорило. Као сва велика животна питања, оно не само што се сваком новом културном човеку изнова задаје, него га ниједан исти човек не може ни за себе решити једаред за свагда, већ има да га решава увек опет изнова. Како ће ко одговарати на њега, то зависи и од његова става према свету и животу, и од прилика у којима живи: у једну руку, он има некакво мишљење о том у чему је задатак жене, какав јој је однос према општечовечанском; у другу, - какав јој се сме или не сме поверавати рад, и уз какве услове, каква јој се имају или немају давати права, и какво јој треба или не треба пружати образовање.

Женског питања можда нема у примитивних племена која још не живе оним што се зове историјски живот: у њих влада нека непосредно-природна подела рада, без преоптерећености, без беспосличара и без неупослености. Што се више друштвени живот развија, то се више рашчлањују и грађанска права. Положај жене био је врло разнолик; али жена као луксузни предмет свагде је плод већ натруле цивилизације. А како је рђав пример врло заразан, од такве се натруле цивилизације шири по свету, с помоћу њене технике и индустрије и њених књижевно-уметничких пришипетља, утисак као да је управо таква, мање више беспослена жена, нормална.

Зашто нема „мушког питања“? Јер је само жена непосредно веома заокупљена својим родитељским функцијама (са свиме што је за њих неопходно), а муж није; па се и њој самој, а поготово њему, може чинити као да је она само женско, а он је човек, тако да се оно што је у човека мушко почиње сматрати човечијим, а оно што је женско, само женским. То се огледа и у језичним обичајима неких културних народа, кад реч која испрва означава људско биће уопште употребљавају готово само за мушкарца, тако да испада као да „жена није човек“... На вишем степену културе развија се свест о очинству као нечем што намеће велику дужност и даје велика права, чак и право располагања животом своје деце. Та „владавина оца“, то је „патријархат“. Мислило се да је „патријархату“ претходио „матријархат“, то јест владавина мајке, женске стране, јер се очинска веза не показује тако непосредно као она између мајке и детета, те се по томе сматрало само сродство по матери - правим сродством. У ствари, тога није било. Ма колико се жени признавала важност у стварању породице и рода, није никад она, заокуплљена материнством, могла да спречава мужа, толико слободнијег у том погледу, и мишићно јачег, да влада спољашњим светом. И толико је он завладао да је почео да омаловажава жену и у оном у чему јој је важност најочевиднија. На врховима грчке филозофије тврдило се да једино од оца дете добија оно што би се могло звати образ и подобије, а од мајке да му је само материја. Новија наука ничим не потврђује такво мишљење. Напротив: јер не само што се од мајке може наслеђивати душевно и телесно, добро и зло исто толико колико од оца, и не само што је од зачетка па до рођења дете непосредно сасвим зависно од мајке, него има у природи и партеногенезе, рађање од мајке без оца. Може се, дакле, замислити постојање нових јединки без учествовања мушког, али није могуће без оних функција које се називају женскима. (Ако се ко ту сети митолошке приче како је грчка богиња мудрости и рата, Палада Атина, искочила из главе Зевсове, као кћи само оца, без мајке, напомињемо да је, по истој причи, Зевс претходно био прогутао своју прву жену, да осујети једно непријатно пророчанство!)

Искреном настојању за већу правичност према жени не може се поштено приговорити. На жалост, тај покрет себи је наденуо име „феминизам“. Латинско „фемина“ не значи женског човека него женку. Феминизовати, према томе, значи чинити женским, „оженчити“, ако смем тако рећи. Та се реч може употребљивати за неке биолошке опите вршене на животињама, али никако за духовна настојaња.

Осим тога женски је покрет постајао оруђем левичарства, мимо знања и против жеље многих својих првакиња. Комунизам се веома спретно ушуњавао у све покрете које је сматрао способнима за живот. С  феминизмом му је било веома лако, јер су у тај покрет, како то редовно бива, што се више ширио то више ступале и такве жене које су се само поводиле за струјом, или хтеле да задовоље неку амбицију, да испуне своју празнину. Ту се више ликовало што је нека жена дошла на неко утицајно место, него што се питало је ли управо та жена способна да на том месту своме роду осветла образ. Дресирале су се за неку општеженску солидарност, а у животу нису од сићушних љубомора више зазирале него него каквагод старовременска обична женскадија. Говорило се против „двоструког морала“, али су многе то схватале као да жена треба да извојује право на исту разузданост каква се обично допута мушкарцу. Истицала се потреба заштите мајке и детета, али се толико захтевало допуштање побачаја да се непристрасном мотриоцу могло чинити, како се згодно приметило, као да је тим женама више до заштите мајке од детета. Омаловажавала се чедност, и сећам се једног феминистичког збора где је нека професорка велико право мајке на своју децу образлагала тиме да је „pater semper incertus“ (никад се не зна ко је отац). Са задовољством се константовало да је на Београдском филозофском факултету дипломирало два пута вие студенткиња него студената, иако ниједна феминисткиња није ваљда веровала да младићи имају два пута мање дара за науку него за девојке.

То све показује само да женски покрет треба очистити и преобразити, али да нипошто да ваља проповедати повратак у „стара добра времена“. Прво, у времену се не можемо шетати тамо амо као у простору; друго, та се времена чина тако јако добрима само из перспективе личне старости, или из врло немиле садашњице, као што је наша данас.

Негда је домаћички рад у граду могао заиста да троши сву радну снагу чак и врло бистре и крепке жене, јер се у ствари тражио низ занатских вештина. Небројене техничке тековине тај делокруг све више смањују. На селу је тај развитак, разуме се, много спорији, али правац му је ипак у главном исти. Осим тога није истина да је нормална жена душевно сасвим испуњена својим супруштвом и материнством. Сећам се врло ваљаних старих жена које су ми у мојој младости говориле колико сам срећна што смем да учим, да слободно бирам свој животни пут. Шта више, не би било ни добро да жена не тежи ни за чим ван своје породице: баш такве мајке немају у себи ништа од Јевросиме. То су оне страшне породичне себичњакиње које би газиле и преко лешева да уграбе какву корист за свог мужа, своју децу, у случају конкуренције свирепе маћехе свију која нису из њене утробе, макар била из истог народа. Све ако је жена добре ћуди, несрећа је ако за њу „не постоји“ ништа изван њеног тесног круга. И најбоља деца с временом полазе својим путем. Духовној љубави то не смета – а женку животињску то не боли; али ако је човечија жена сведена само на жену и мајку, она не уме ни да заборави као квочка, ни да дорасте до нових задатака. Тако се догађа да се после детињства све више губи она права душевна блискост између ње и њене деце и да она осећајући неку празнину, запада у љубомору према свему оном што јој „отима“ душу деце. Али и где тога нема, где је мајка у том погледу на висини, она кад деца порасту па се природно смањи посао у кући, онај за који је баш она била неопходна, почиње да осећа неку пустош, макар и нејасну потребу да своје снаге употреби за неко општије добро. Што је потпуније, истински слободније била васпитана, то ће и ту наћи бољи излаз и неће западати у којекакве тлапње.

Против разних наказности друштвеног поретка феминизам се каткада наказно борио, за неко механичко „изједначење жене с мушкарцем“. То крило феминизма сматрало је натражњакињама оне разборите жене које су тражиле извесну заштиту жене-раднице, као да је то за њу понижење! Жени је потреба извесна законска заштита, не зато да би могла ленчарити, ни зато да се угађа њеној страшљивости, него зато да се очува оно најбоље у њој.

Не само телесно него и душевно жена се од мушкарца типично разликује. Али то не значи да су све те разлике неке светиње, које треба нарочито гајити и чувати. Једно је признавати неку стварност, сматрати је биолошки основаном, а друго је проповедати као свету дужност да се та стварност за сва времена има непромењено чувати.

Природно је да је мушкарац, у току небројених векова, постао не само мишићима него и умом, просечно, јачи од жене у свему ономе што му је потребно за освајање. Јер он је постао освајач, као што је и она рађалица и чуварица живота. Он осваја дивљач, осваја крчењем и орањем ново земљиште, осваја воде с њиховим рибама, осваја путеве по копну и мору, осваја туђе земље и градове, осваја природу, осваја сва подручја науке. Често се и према најапстрактнијим питањима односи као освајач, кога весели што свом сазнању може да покори нешто што се дотле скривало од његовог дрског ума. У њега се развила наустрашива агресивност, ова се сматра нечим што му личи, тако да је недостојно ако је он нема.

Исто је тако природно што се у жене, рађалице и чуварице живота, развија нежност, бескрајна стрпљивост у отхрањивању новог живота, способност несебичног уживљавања у туђу душу, тихо жртвовање себе без бриге за икакву своју славу. Каткад и необично даровите жене сав свој таленат, па и научни, као да се то само од себе разуме, стављају у службу талента неког љубљеног човека. Жена много ређе него мушкарац осећа потребу да себе изрази у неком одређеном изграђеном делу - уметничком, научном или социјалном - него се задовољава тиме да својом личношћу зрачи око себе и, дајући себе, изазива и развија у другима радост стварања.

Али као што се онај мушки освајачки став често изопачи у безобзирну себичност или у свирепо остваривање својих идеја, при чему се на све људе гледа готово као на фигуре шаха, тако се у жена чуварски однос према животу много пута изроди у страшљивост, нежност у немање достојанства, осећајност у зазирање од строгог умовања. И као што нарочито одвратно делује мушкарац страшљив, кокетан, недостојно понизан, тако нам је гадна и жена свирепо властољубива. Али значи ли то да не ваља ни то да мушко има женске врлине, а жена мушке? Не, напротив, ми осећамо као нешто нарочито лепо дубок алтруизам у врло мушка човека, достојанствену храброст у лепо-женствене жене. Шта више, баш у највишим представницима мушког рода процветава, према Божанском, нешто сродно оној смерности с којом Дјева Марија прима благу вест. Сасвим велики међу мислиоцима, научницима, уметницима своја највећа открића не доживљавају као освајачки плен, него као милост Божју. Тако је и у жени највише духовно материнство свагда храбро, стваралачко и достојанствено. Недостацима својим мушко и женско вечито ће се узајамно сметати, вређати и кварити, сједињавајући се на час привидно, да се потом тим јаче разиђу (макар привидно остајали заједно). Једино тежња за савршенством истински зближава, трајно срођује и узајамно јача.

Ко то схвата, разумеће и какво треба да буде женско васпитање, да ли треба жене припуштати у јавна звања, и у која, и тако даље. Што виша врста, то веће индивидуалне разлике. Сваки човек то признаје коњима, псима, говедима, али људе би гдекоји свом силом хтео да натегне на један калуп, или бар на мало калупа. А баш човечије друштво не може да постоји, а камоли да буде хармонично, без обилне разноликости. Ако је било наказно у феминизму, али није ништа боље ни идеолошко насиље с којим би толики људи хтели да ликвидирају женско питање једаред за свагда, без иједне дубље, самоникле мисли о том.

Не ваља гушити таленте ни у девојака ни у младића, него само пазити да се они развијају што здравије. Добре домаћице и мајке не стварају се дресуром. Жена неће бити боља ако се присили да угуши какав свој таленат. Напротив, такве жртве увек мање више трују душу. Најтеже ту није одрицање од бучних спољашњих успеха, него омаловажавање искрице Божје у име неких прописа о тобожњој нормално-узорној жени. Тако су Кинези вековима богаљили ноге својим кћерима и то мрцварење сматрали условом њихове лепоте и чак пристојности. Што се тиче телесног васпитања много је лакше рећи шта „није за жене“, него што се тиче васпитања духовног.

Полазна начела при бирању школских предмета и одређивању њихова обима могла би уопште бити ова: 1) не ваља од свега што младеж треба да научи правити школске предмете, него у школи има да се предаје само оно што већина ученика треба да зна, а ван школе не би могла да научи. 2) Немој никог учити а) оном за што нема никаквих способности, б) оном што би га спречавало да учи нешто што је за њега у датим приликама прече. 3) Није добро да човек учи само оно што га непосредно привлачи, јер тако остаје једностран, ограничен, одвише жељан духовне удобности. И у најмилијој струци човек ће наћи нешто што му се чини тешко или досадно, а без чега ипак не може да тај предмет научи, била то наука, уметност, вештина или занат.

Стога нити би ваљало школе за дечаке тако подешавати да једнострано развијају оне мушке црте које ће и без тога бити довољно јаке, нити би било добро да се девојке тако образују да се расплињују у женскости, добијајући лажно заслађен појам о животу и чувајући се сваког дисциплинираног умног напора.

Што се тиче жене у јавним звањима, требало би пре свега делити звања на таква за која треба само одређени комплекс својстава без неког нарочитог унутрашњег позива, и на таква која се у пуној мери могу вршити само ако постоји такав унутрашњи позив. И дактилографкиња може бити добра и рђава, али нико неће рећи да постоји неки унутрашњи позив за дактилографију и да дактилографија неком може бити садржина живота. Лекарско пак звање, наставничко и друга нека таква звања, таква су да је врло важно какав је у целини онај који их врши и какав је његов унутрашњи однос према том звању, да ли би га с радошћу вршио све да му оно није потребно за зараду. Може бити потребно да се жене, за време мобилизације или рата, намештају за кондуктере, писмоноше и тако даље, а исто је тако оправдано ако се опет уклоне из тих звања када се њихови мушки другови врате из војске. Нема никакве потребе, ни практичне ни моралне, да жене постају рударски радници или месари. Али жена може бити незаменљива као наставница, социјални радник, уметница, каткад и у науци. Може бити случајева када је оправдано да се неко макне са неког места да се оно даде другоме коме оно више треба. Али само онда када то не наноси штету целини. Одлична научника, уметника, свештеника уклонити са његова места да би се поставио мање способни само зато што случајно има већу породицу да издржава, то је наопако и штетно. Држава треба да нађе другог начина да се стара о породицама, а нипошто тај да истинским изабраницима свог народа онемогућује деловање за опште добро. Та чак у занатима често доживљавамо да се дуго не може наћи пуна замена за заиста одлична мајстора.

Ни жене које су се показале одличнима не треба уклањати из таквих звања. И било би штетно за народну целину кад би се женама кратио приступ у она звања у којима баш женске врлине могу да нађу примене. Није, на пример, вероватно да ће се икад без јаког учешћа жене ишта темељито учинити за нашу сељанку, за њену хигијену, за њену домаћичку и човечанску просвету.

Никад није било на свету теже него данас. И нигде жену не чекају важнији задаци него у нас. Што дубља народна несрећа, то је важније како ће се женско питање поставити и какао ће се на њега одговорити. Свака честита српска жена и девојка нека се потруди да о томе размисли с безобзирном истинитошћу према себи самој. Шта би нам користила признања свих могућих права док не обуздамо непријатеља у нама самима, и док се не ослободимо туђинске моде феминизма преживелог, као што се преживљава све што није дубоко. укорењено у Вечном.

др. Милица Богдановић

„Наша борба", 28. јун, 1942. године.

Збораши и војвода Ђујић удружени у православно-националном фронту

О чврстим и вишеслојним везама између збораша и припадника Динарског четничког покрета војводе Момчила Ђујића, већ смо писали. Овом приликом, осветлићемо један чинилац те везе, заснован на истоврсном погледу на однос хришћанства и родољубља. Наиме, у склопу документоване преписке између двојице великих пријатеља и националних емигрантских делатника - војводе Ђујића и истакнуог збораша и историчара - Ђока Слијепчевића, налази се и Војводино писмо у којем исказује своју иницијативу за покретањем великог и високотиражног православно-родољубивог емигрантског гласила по узору на предратни часопис „Хришћанска мисао", који би носио исто то име. Тим поводом, у свом писму Ђоку Слијепчевићу из 1967. године, војвода Ђујић је писао:

„Поново и неодложно се намеће питање покретања часописа Хришћанска мисао. То сад форсирају теолози овамо и мени су ставили у задатак да испитам могућност покретања тог листа. Деврња, професор Јован Јоветић, др. Јован Братић, и други. Ти би ми требао да кажеш своје мишљење. И да видиш тамо: колико би у штампарији Искре коштало да се штампа... Хитно је да се тај лист покрене, и у њему озбиљно и темељито расправљају наша верска, национална и друштвена питања – са вечне осматрачнице хришћанског поимања судбине и живота нашег народа и наше Цркве... Кад би се истински на овај посао дали ,љотићевци и ђујићевци' то би осигурало сигурно редовно излажење листа. А то би значило огромно много у овим нашим емигрантским маглама и вавилонској пометњи у ове апокалиптичне дане.

Сарадници у листу, у почетку, били би малобројни, но опстанак листа привукао би већи број сарадника, истинских хришћана и родољуба српских. Моја је вера у покретање тог листа и његову улогу толико јака, да мислим да би лист одиграо, не само у верском, но и у националном правцу значајну улогу. ,Ушкопили' би многе бакоње, лажне родољубе, ћифте и лармаџије. Утврдили слогу свих здравих снага у емиграцији и на националном плану борбе за слободу. Ударили би по овој емигрантској жабокречини и 

спасили од пропасти многе ствари, расчистили многа замршена питања о која се спотиче већина емиграције..." 

(Извор: часопис Црквене студије, Ниш, 19-2022, стр. 392-393)

Због чега се  Војвода овим поводом обраћа зборашима? Одговор је у следећем. Као што су се током рата његова Динарска четничка дивизија и Љотићев Збор (и Србски Добровољачки Корпус) налазили стратешки на истим позицијама, тако су се припадници ових групација у емиграцији налазили на истој страни поводом црквеног раскола, a идеолошки и војвода Ђујић и збораши, били су свесни да хришћанство (светосавље) представља срж србског национализма, и да са таквог становишта ваља мисионарити широм ондашње србске емиграције, која је била у претежној мери духовно закржљала и налазила се у ковитлацу ванзаветних идеолошких странпутица.   

Зборашка мисао/Србска Акција

„Боже дај нам снаге, да створимо Отаџбину праву!"

Идеал „Отаџбине праве", налази се сасвим десно, али и сасвим лево од идеологија данашњих партија. „Отаџбина права" је хришћански и органски уређена. Домаћински и сталешки. Она је и национална и социјална, јер је нација старија од „велике“ револуције и јакобинских схватања етноса. Према томе, национализам који је индивидуалистички, капиталистички и који нема обзира према онима који су истински угрожени, који се не саосећа са пониженим и превареним сународницима, и није прави национализам какав нам је завештао Свети Сава преко Светог Николаја Србског.

На тај физички израз истинске отаџбинске идеје, надограђује се њен духовни израз. Наиме, „Отаџбина права", има виши духовни смисао, јер служи вишим циљевима, тј. приближавању својих житеља Богу, кроз симфонију са Црквом. А Црква кроз Свету Божанствену Литургију и Свето Причешће, отвара вернима капију вечности. 

Зато је „Отаџбина права" - образ и подобије наше Небеске Отаџбине.

Зборашка мисао/Србска Акција

СДК - 81 година од оснивања

       

Данас, 15. септембра 2022. године, навршава се 81 година од оснивања елитне одбрамбене антикомунистичке снаге србског народа током Другог светског рата – Србског Добровољачког Корпуса (СДК). Разлог формирања СДК било је избијање комунистичког устанка, у чијем се пламену већ у току јула и августа 1941. нашла готово цела Србија. Комунисти су свој устанак започели убијањем србских жандарма, виђенијих људи и угледних домаћина, да би затим почели да из заседа убијају по једног или више немачких војника. На то су Немци одговорили „законом“ одмазде: за једног погинулог Немца стрељали су стотину Срба, а за једног рањеног Немца педесет Срба. Из дана у дан стање се погоршавало. Немачке казнене експедиције крстариле су Србијом, остављајући за собом пустош и ужас. У таквим околностима долази до формирања Владе народног спаса, на челу са генералом Миланом Недићем, јунаком из Првог светског рата, који се до тог тренутка налазио у кућном притвору, опхрван болом због погибије сина, снахе и унучета у експлозији муниције у Смедереву, 5. јуна 1941, која је готово уништила овај град.

Образовање Недићеве владе имало је превасходни циљ да се у земљи успоставе ред и мир, пошто је то био услов да Немци престану са казненим експедицијама. Међутим, ситуација се само погоршавала и Милан Недић је хтео да поднесе оставку. На то је од немачког војноуправног команданта био упозорен да би се за ликвидацију немира у Србији могле искористити мађарске, бугарске и усташке снаге. Недић се суочавао и са могућом одлуком да Немци сами немилосрдно приступе одмазди над целим србским народом. У том безизлазном тренутку, министар привреде и истакнути члан покрета Збор - Михаило Олћан, у договору са Димитријем Љотићем, од којег је и потекла замисао да генерал Недић образује владу окупиране Србије, предлаже да се оснују добровољачке јединице и изјављује да ће у року од 24 сата обезбедити 500 антикомунистичких бораца-добровољаца.

Чим су чланови Збора из Београда и унутрашњости чули да се организују добровољачки одреди, почели су да се уписују у добровољце. У врло кратком времену пријавило се више од хиљаду добровољаца, међу којима је највише било студената и средњошколаца. Одмах је формиран први добровољачки одред, касније познат као Трећи ђачки одред. Тако су се млади збораши са оружјем у рукама ухватили у коштац са својим старим и добро познатим противником из школа и са универзитета. И већ 17. септембра 1941, само два дана након формирања, први добровољачки одред, на челу са поручником Будимиром Никићем, код Гроцке се сукобио са Космајским партизанским одредом и потпуно га разбио. Тако је започела жестока и беспоштедна борба, у којој су Добровољци, у сарадњи са другим националним јединицама, извојевали победу и партизане, на челу са Брозовим врховним штабом, протерали из Србије.

Овом победом и рушењем до тада постојећег мита о партизанској непобедивости, Србски добровољци најавили су потоњи сумрак комунистичких банди, које су од Добровољаца трпеле пораз за поразом. Добровољаца, који су из борбе у борбу сведочили силу свог моралног идеала оличеног у готовости за жртву, у непоколебљивој вери, као и идеолошкој изграђености у духу њихове зборашке мисли. Јер Србски Добровољачки Корпус, као непобеђена и истински србска војска, по свом циљу, карактеру и моралној спреми, потпуно је одговарао древном архетипу србског христољубивог војинства. Као такав, он није служио лажним савезницма нити је представљаo било чију марионету, већ је својом борбом и својим идеализмом, разбијао подмукле планове комуниста, циониста и њихових либерал-демократских слугу. Отуда и савремена потреба за проналаском инспирације за актуелну Србску борбу, управо у старој борби Србских добровољаца, којима уосталом, цело данашње Србство дугује благодарност за свој опстанак.

Нека би дао Бог да се истина о подвигу и борби Србских добровољаца уздигне на србској земљи попут тврђаве, као уточиште и морални стуб долазећим генерацијама србских национал-револуционара, који ће у своје време, а на рушевинама Система, створити Отаџбину праву!

Зборашка мисао/Србска Акција

Стоти рођендан Николе Љотића!

У Чикагу (Илиноис, САД) обележен је велики јубилеј - 100. рођендан Николе Љотића, млађег сина Димитрија Љотића. Велика годишњица, прослављена је у присуству свештенства Саборног храма Христовог Васкрсења, у Чикагу, црквеног хора и Николиних рођака и пријатеља.

На многаја љета!

У месо!

      

У рату су најстрашнији тренуци на јуришу, кад се пуца у месо и боде у месо... Опаснија је страховита артиљеријска ватра, опасније су авионске бомбе. Али коса се на глави диже, кад борци искоче из ровова и пођу откривено једни према другима, пуцајући у месо, и, кад се приближе, бодући у месо. 

Ту треба срца јуначког и храбрости мушке. У рову су масе; кад се пуца у месо, сваки је војник личност. У рову влада храброст масе; изван рова, у јуришу сваки војник мора имати личну храброст, дужност, одушевљење и вољу да победи. 

Непрестано, сви и с лева и с десна кукају да је зло, а нико не излази из рова, да злу заврне шију. Сви мисле да је довољно ако се на то указује, а не употребљују оно оружје које га једино може уништити. 

И стално се врте око оружја које се показало у савременим друштвеним односима неупотребљивим за уништење зла. Није довољно само рећи. Потребно је напрегнути све снаге да се зло искорени и не дозволи ни себи самом у злу учествовати. „Добар пастир, јер што каже ином, и сам својим потврђује чином.” 

Нама није довољно утврдити зло. Ми тежимо да се најенергичнијим средствима разбију клике, униште мафије, растерају тајне и мрачне котерије, које окивају и гуше ову земљу и сисају здраве сокове из тела народног. 

Густа је мрежа удруженог зла у овој земљи, густа и јака мрежа. У тој мрежи копрца се народ, а неваљалци је држе у рукама. И мора се почети пуцати у месо клика и котерија, мора се ухватити у коштац са злом, па ма где се налазило, прса у прса. Не тражимо за себе поштеде. Али нећемо ни штедети. Пуцаћемо у месо, док не размрскамо змији отровну главу, док не уништимо отровног паука који исисава овај народ и сиромаши ову земљу. 

Пуцамо у месо клика и котерија, свих оних удружених неваљалаца који већ више, од деценије и по искоришћују ову земљу, срозавају високу херојску душу овог народа, деморалишу отетим и покраденим новцима. 

Пуцамо у месо онима који, као расипни синови расипају ову народну муку, створену крвљу најбољих из овог народа. 

Пуцамо у месо онима који се грабе о власт и положаје не да ступе у тешку и одговорну службу народној заједници, већ да неодговорно порибљавају, убијају душу, задовољавају своје себичне интересе. 

Пуцамо у месо онима који за ових дугих и тешких 16 година осиромашише, оголеше и опустошише као варвари ову земљу. 

Пуцамо у месо сваком злу и сваком неваљалству, па ма од кога долазило. 

Последњи је час, да се искочи из рова и да се пуца у месо. 

У народ не сумњамо и у његову храброст. Он је увек излазио из ровова, кад је јуначка невоља то тражила. 

Дошло је време, да Отаџбина”, број 94, 29. децембра 1935. год. мора... Мора се пуцати срчано у месо, у срце, да би се ова светла творевина толиких покољења спасла од немани, која сатире. 

Позивамо и наш народ, да храбро иступи против зла, да се окупимо и приберемо у густе борбене редове. Постоје само два фронта у овој земљи. На једној страни је мањина у којој су удружени неваљалци, који су се домогли свега и свачега, на другој страни цео народ. Избора нема, ако се жели спас. Мора се у борбу, отворену, прса у прса. 

И ако овај народ то схвати, нема сумње ни о исходу ове борбе. Ако борци срчано и смело отворе паљбу у месо, зло ће се распрштати и ослобођење ће доћи. 

То је задатак наше борбе и за то позивамо у Збор.

Димитрије Љотић

(Отаџбина”, број 94, 29. децембра 1935. год.)

Шарл Морас о Буржоаској револуцији и монархији

Полазна идеја Шарла Мораса била је да је монархија створила Француску и да стога уништење монархије представља почетак деградације француског народа и државе. Ослањајући се на идеје великана контрареволуционарне мисли Едмунда Берка и Жозефа де Местра, Морас је тумачио Француску револуцију као насилни чин којим је прекинут континуитет француске државности. По Морасовом мишљењу француски народ je 1789 г. желео реформе а не укидање монархије тако да је убиство Луја XVI по њему представљало дело шачицео плитичких авантуриста који су били вођени личним интересима. Од тада Француску раздиру борбе интересних група које се боре за власт. Непријатељство јакобинаца према монархији, Морас је тумачио као намеру малобројне групе политичких авантуриста да уништи културну основу француске државности и терором успостави диктатуру са циљем задобијања политичких и материјалних бенефиција.

Последице успостављања јакобинске диктатуре – рушење монархистичког уређења и успостављање парламентаризма, Морас је видео као покушај уништења француске државе а самим тим и западноевропске цивилизације Насупрот републиканском режиму који су успоставили јакобинци, Морас је идеализовао монархију као гаранцију јавне добробити, будући да се простом логиком интерес наследног монарха мора поклапати са општим интересом француске државе и народа. Другим речима, наследни монарх који је својим интересима органски повезан са интересима француског народа, далеко је ефикаснији владар од председника републике који је услед изборности своје функције приморан да се додворава партијама и баналним инстинктима масе запостављајући при том примарне интересе Француске. За разлику од републиканског режима који услед своје изборности нестабилан и без ауторитета, монархистички режим је стабилан са јасним правилима наслеђа и ослоњен на традицију хиљадугодишњи ауторитета династије у народу.

У Морасовој визији, монарх суверено конролише француску војску и дипломатију и представља руководећу фигуру нације која је независна од свих подређених елемената што му омогућава да планира државну политику у дужем временском периоду. У овој визији француска монархија је „краљевство армије'' тј. војна диктатура или цезаризам, а краљ је примарно војсковођа-неограничени врховни командант који води свој народ у контрареволуцији и рату... Морасов монархизам имао је свој корен и у његовој изразитој одбојности према републиканском уређењу. Он је поистовећивао републику са партијаштвом тј. легализованом анархијом у којој се политичке партије-интересне групе (које су често експоненти страних интереса) под маском демократије свим средствима боре за власт и личне интересе не обазирући се на потребе народа и државе. Према Морасу република је била „режим потрошње“. Она је према Морасу усред својих унутрашњих противречности стерилна и неспособна да произведе нове снаге и нове вредности. Као таква она је способна само да губи позиције (територије и углед) које је Француској на међународном плану обезбедила монархија. Спољна политика Републике резултирала је великим војним поразима и непријатељским инвазијама у којима је у три наврата Париз био окупиран од стране непријатељске војске. Говорећи о монархистичком уређењу као једином природном поретку Француске, Морас је скретао пажњу да се у ванредним околностима попут рата република сама одриче сопствених институција и претвара у монархију суспендујући изборе и предајући власт појединцу из редова политичких и војних структура. Према Морасу, потреба народа за диктатором-монархом који би зауставио опадање француске војне моћи под републиканским режимом добила је свој израз у покрету генерала Буланжеа и широкој подршци коју је добила армија током Драјфусове афере.

_________

(Василије З. Драгосављевић: „Идеолошки утицаји европског фашизма на југословенске интегралистичке покрете радикалне деснице у међуратном периоду 1921-1941.", стр. 390-391)

Свети збораш и свештеномученик - Недељко Стреличић

На мајском заседању Светог архијерејског сабора Србске Православне Цркве, унето је у диптих светих, више србских свештеномученика пострадалих од комуниста или усташа. Међу њима је истакнути предратни београдски духовник и угледни домаћин и родољуб - прота Недељко Стреличић, старешина раковичког храма, кога су под оптужбом за блискост са покретом Збор, окупационе комунистичке власти најпре лишиле слободе, а потом и стрељале. Историчар Растко Ломпар, увидом у архив БИА, утврдио је да је прота Недељко заиста био припадник Збора (видети у Ломпаровој књизи -  „Димитрије Љотић - учитељ или фарисеј", стр. 342).

С обзиром да је реч о србском родољубу и зборашу као и с обзиром да је београдски (раковички) храм Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, саграђен управо под руководством проте Недељка, који је потом и службовао у истом, својевремено је наш Покрет нашао за сходно да његов живот и дело афирмише кроз иницијативу за промену назива улице у којој се храм налази. Утолико више што њеном данашњем називу, који носи име по словеначком песнику и комунисти Михаелу Крањцу, свакако нема места у србском престоном граду, већ јој управо приличи име проте Недељка, који је и раковачки храм и своје насеље истински задужио, а за своју веру и свој род положио и живот. 

Свети свештеномучениче Недељко, моли Бога за нас!