Политичка суштина органског схватања

Свако иоле заинтересован политичком историјом Европе зна да је пресудан моменат у њеној новијој историји Француска револуција. Од тог догађаја политичка историја, уколико се тиче континенталне Европе, под пресудним је њеним утицајем. Сетимо се само некритичних хвалоспева њој у нашим предратним медијима са циљем одржавање њеног култа о свакој њеној годишњици: површно су набрајани њена постигнућа и допринос "прогресу", а занемариване њене велике жртве и крвави погроми, као и слабости политичког система који је собом донела и наметнула европском континенту па и шире. Потпуно је изостајала објективна критичка анализа система који је донела. Од њега је створен фетиш и табу у који се не дира; откровење у које се не сумња и пакет који се никада потпуно не отвара и распакује. Систем у чију се друштвену корисност априори мора да верује. Сваки покушај његовог темељнијег испитивања или исправљања се жестоко и концентрисано осуђује и напада, као скрнављење ,,светиње над светињама".

А поштени истраживач, коме је стало до истине, баш од темељне анализе политичког и друштвеног система мора да пође да би до истине дошао. Стога пођимо од чињеница које нико не може да оспори. Француска револуција је буржуаска, тј. малограђанска револуција и тај њен основни карактер и порекло, не могу се порећи. И заговорници Француске револуције, суочени са том чињеницом, то и неће порећи, изузев што у својој пропаганди све нерадије то сами помињу, да нас не би подсећали на њено непопуларно класно порекло, а тиме и будили нашу позорност на класну обојеност њених последица и поретка који је донела. Дакле, она је класна револуција, као и комунистичка. Подигнута је из класних интереса, за промоцију, афирмацију и остварење интереса одређене класе и стварање друштвеног поретка који ће превасходно њеним интересима служити. И по своме пореклу, нема никакве разлике између Француске и комунистичке бољшевичке револуције - обе су класне, мада је по своме циљу комунистичка у предности, јер наводно стреми, ,,бескласном друштву", док малограђанска таквих амбиција нема и свога класног карактера и интереса се ни у пројекцији будућности не одриче. А ако је до злочина који су их обе обилно пратили, онда је комунистичка, као временски млада, само могла да се угледа и копира их из Француске револуције, а никако обрнуто.

Наравно, знамо да се револуције не догађају случајно и спонтано, да оне имају своје корене у претходном стању и да у позадини успешних револуција стоји добра завереничка организација. Примајући критику претходног друштвено-верско-политичког поретка која се обично наводи као повод за Француску револуцију, мада у њој има много револуционарне и пост-револуционарне пропаганде, хтели би да укажемо на духовно-идејне мотиве револуционара, мотора и руководства револуције, из којих се опет јасно виде класни карактер и циљеви револуције.

Под видом и слоганима борбе против привилегија високог клера и свештенства нападнута је и крваво гоњена црква. У ствари нападнут је духовни и сакрални темељ претходног друштва и утицај хришћанског морала на друштвене норме и поредак. Рушењем ауторитета цркве, ,,срушен" је и хришћански Бог, као Отац свих људи и духовна глава људске породице, Творац и утемељач органског поретка целе Васионе. У јеку револуције револиуционари су пропагирали и конкуретну религију са ,,Врховним бићем" и другим својим секуларним сурогатима. Свему томе претходила је и предреволуционарна агностичка и атеистичка пропаганда. А крајњи циљ свега било је такозвано ,,ослобођење човека" - појединца од стеге цркве и хришћанског морала; његово изопштавање из органске целине друштва и његових природних друштвених обавеза. Човек је, како се каже, друштвена животиња, рађа се и стасава у породици и цео свој век живи у друштву, ,,ослобађати" га природних и моралних обавеза које се из тога односа рађају, значи рушити саме темеље таквог друштва.

И сада је питање у ком циљу се човек ослобађа сваке друштвене стеге и обавезе? Да тражи сопствену срећу и следи свој лични интерес, кажу нам револуционари. И где су у свему томе изражени класна ,,жица" и класни интерес? Срушена је природна друштвена солидарност, као начело кроз које појединац остварује и свој лични напредак и срећу и место тога људска себичност истављена као идеал (homo homini lupus), што се логично продужава и у право малограђанштине као класе да себично следи и остварује свој класни интерес и отворило пут бездушној експлоатацији ,,човека човеком". А постављен је, између осталога, и темељ утицају и владавини новца, и каснијем процвату либералног капитализма, јер је у претходном друштву, хришћанима забрањивано зеленаштво, тј. зајмљење новца под интерес; револуција је легализовала и легитимизовала интерес на новац и тиме огромно проширила употребу, улогу и утицај новца и кредита у друштву.

Из ,,ослобођења човека" родио се и индивидуализам као његово рационално и филозофско оправдање и утемељење, а овај је опет изродио друге пошасти малограђанског друштва, суверени рационализам и веру у непогрешивост и сверазумевање људског разума и поред све његове очигледне ограничености; секуларизам, профану и световну веру, која потискују сваки религијски и свештени уплив на друштво, а црквени утицај - у најбољу руку - своди на зидине цркве (дакле, пракса коју су комунисти копирали и преузели из грађанског друштва, додавши јој бољшевичку суровост); хуманизам, лажну и хипокритску бригу о човеку и добру других људи, као да себичан човек може то против своје праве природе. Све ово заједно породила је сувереног и себичног човека појединца, аутономног и субјективног 'морала', који пошто је Бога протерао и никакав морални ауторитет над собом нема нити признаје - сам попет на пједестал људског божанства, постао човеко-бог насупрот Бого-човеку, Христу, чији свемоћни политички прототипи шетају кроз недавну историју и нашу савременост - као Стаљин и Хитлер, а сада и председници Клинтон и Буш.

Наравно, малограђанска Француска револуција морала је изградити и свој политички систем; систем који ће не само да служи њеним класним циљевима, већ и да те класне интересе подржава и одржава их трајно свежим и актуелним, и онда када се они не виде или их није лако уочити, иако се о њима давно јавно престало да говори. Тај систем је тзв. представничка демократија; систем заснован на низу махинација, лажних премиса и оним што би се данас назвало орвеловски 'double speak'. Изум представничке демократије је политичка партија. До Француске револуције није се знало за политичке партије у данашњем смислу. Уколико се одлучивало на скупштинама у њима су биле заступљене природне стратификације тадашњег друштва - свештенство, племство, плебс или трећи сталеж, итд. Ако ништа друго, ови природни представницл својих сталежа, могли су са дубоким познавањем да говоре о својим проблемима у оквиру решавања општих и ширих питања.

Политичке партије су потпуно вештачке творевине, без стварних веза са било којим видом живота, које окупљају људе на теоријски скованим и животом непровереним политичким програмима, а практично имају врло важну улогу и моћ у представничкој демократији. Само оне могу да кандидују људе за посланике, а Изабрани кандидат, мада номинално представља Изборну јединицу у којој је Изабран, у скупштини мора да следи партијски програм и поштује њену дисциплину. Пошто партија у ствари из свога чланства бира кандидате за посланике, они врло често имају мало стварне везе са средином коју треба да представљају и њеним општим проблемима, поготову оним стручнијим и сталешким. Кандидати су најчешће из слободних професија, понајвише правници, а готово увек професионални политичари. Неретко су кандидати потпуно наметнути странци за средину коју треба да представљају. Стога на Изборима побеђује онај кандидат, без обзира на своје стварне људске квалитете, који уме најбоље да се маси представи, тј. најбољи демагог међу њима.

Цео изборни систем представничке демократије пати од нестручности, како кандидата, тј. изабраних посланика, тако и од бирача по изборним јединицама заснованим једино на географској подели. А најтежи и најкомпликованији друштвени проблеми су обично специфични и стручни, па је и за њихово успешно решавање потребно њихово непосредно и стручно познавање, а и приврженост њима. Како један професионални политичар, био он и из средине коју представља, може успешно да заступа и решава сталешке проблеме радника, сељака или неке посебне слободне професије? Чак и у најбољем случају, не тако добро као директан представник тога сталежа који његове проблеме интимно познаје; тј. никада тако добро као што би представљали сељак - сељаке, радник - раднике, а књижевник - књижевнике, а што би се постигло сталешком скупштином у једном природном и органском друштвеном поретку.

Поред тога што су саме политичке партије вештачка творевина, оне уносе вештачке и неприродне поделе у друштва и народ. У сваком људском друштву постоји извесна природна подела и латентан сукоб посебних Интереса који се превазилазе националном свешћу и друштвеном солидарношћу. Тим латентним поделама партије додају своје вештачке идејне и партијско-програмске деобе које су најчешће жешће и далеко страственије и загриженије од свих природних заједно. Поред тога што су потпуно непотребне и штетне, општа одлика партијских подела је скретање позорности друштва са главног на споредно; са општег на посебно; са крупног на ситно; са општенародних проблема на партијске. Вештачко цепање народа уздуж и попреко и уситњавање државне и народне политике и њено свођење на политиканство; постаје кошмарно 'невиђење шуме' пред призором треперења њеног лишћа.

Ваља до краја раскринкати ону да се кроз тзв. представничку демократију изражава воља народа и да је демократија оно што јој реч значи (demos - kratos = тј. влада народа). И у старим и искусним најдемократскијим режимима, као напр. британском, широке бирачке масе, могу евентуално са извесним знањем да се изјасне о ономе што их непосредно погађа, напр. висини такса, где желе да који проценат државног буџета иде, итд.; о високим начелима и циљевима националне и државне унутрашње и спољне политике, чак и британски прилично информисан електорат мало зна, да не говоримо о непредвиђеним збивањима о којима чак ни политичари не знају, чија решења остају у потпуности у домену актуелне владе. Зато су и попришта изборне борбе колика ће такса да буде и да ли ће здравство да остане у државним рукама или ће да се приватизује. О томе одлучују Избори и томе су посвећени избори манифести партија, а странка која победи, морално је обавезна да евентуално испоштује своја изборна обећања, мада се и она, под притиском конкретних збивања, понекад и крше. Али зато и британска влада иде у илегалан рат против СРЈ, не консултујући народ, па чак ни свој представнички парламенат у коме има већину; или као што је био случај са интервенцијом у Авганистану, пошто је оружје већ ангажовано, све прође са један дан дебате у парламенту, који нема никакве дискреције одлучивања, већ само разговара о ономе што се већ десило. Или као што је г. Блер увелико учествовао у припремама Бушове интервенције у Ираку, мотивисане лажним поводима, а потом загазио у врући рат, и поред жестоко израженог противратног мишљења већине народа, и то учинио не консултујући ни народ ни парламент у коме има огромну већину.

Дакле, и у најбољим примерима представничке демократије, народ се донекле пита о релативно ситним стварима, али не и оним крупним И најважнијим. Нема сумње да је најдиректнији израз воље народа референдум. Али тај начин је прослављени велики лидер западних демократија, госпођа Тачер, назвала референдум ,оруђем и средством диктатора'. Зашто? Прост одговор је да тај начин обилази тзв. народне представнике, односно олигархију професионалних политичара створену кроз политичке странке, којој већинска странка на власти командује, и одлуку враћа непосредно народу. А то је анатема за замисао и ,мицу тракалицу' представничке демократије.

Замисао је: народ се консултује сваких 4-5 година по релативно ситним питањима која га директно погађају. Политичка партија која победи морално је обавезна да своја обећања по тим питањима евентуално одржи. Даном избора народ је своју вољу за одређени период предао својим изабраним представницима, а влада са њима у парламенту, одлучује о свим питањима народне и државне политике, како о оним о којима је на изборима консултован, тако и оним важнијим о којима није питан. У међувремену, док живот једног парламента траје, народ нема апсолутно никакву могућност, да састав тога парламента промени, или директно утиче на промену одлука владе. Ето, толико од воље и владе народа стварно долази до изражаја у представничкој демократији.

Да би се потпуно разумео класни карактер власти представничке демократије потребно је завирити у оно што класни браниоци овог система одмах крштавају теоријом завере. А ако сами они називају завером оно што несумњиво постоји, онда се и о завери, због разумевања система и целе истине, мора отворено говорити. Витална спона између видљивог система власти представничке демократије и малограђанске класе јесте невидљиво (или би бар невидљиво требало да буде) слободно зидарство или масонерија. Малограђанско-капиталистички карактер слободног зидарства није тешко утврдити и поред формалног ритуала који треба да истакне у први план изградњу добрих људских особина свога чланства. Модерно слободно зидарство родило се барабар са индустријском револуцијом. Француској револуцији је претходило пресађивање стотина слободно зидарских ложа из Енглеске у Француску. У позадини малограђанских револуција у Европи средином 19. века стајало је готово увек оно. Покушај револуције у Русији 1905., као и мењшевичка фебруарска револуција 1917. су слободнозидарског порекла. Ататуркова револуција у Турској, па и њено одржавање данас као малограђанско-секуларне муслиманске државе, несумњиво је дело масонерије. У капиталистичко-демократској Америци сваки шести Американац је слободни зидар. У светском финансијском и британском бизнис центру у Лондону, дејствује око 700 ложа. Популарно је позната крилатица да је масонство "good for business" и да се у његове редове регрутују превасходно имућни људи и предузетници или они повезани са бизнисом, мада масонство дејствује и у другим класама и друштвеним редовима (због ширине свога утицаја), где често има и посебну врсту ложа, а у циљу њиховог широког усмеравања према својим малограђанско-капиталистичким циљевима.

На нашем југословенском плану, речи су Дамјана Бранковића, предратног ,великог беседника' Велике ложе Југославије: „Демократија је чедо наше установе". Није тајна да је сав велики посао у предратној Југославији био у рукама масона. У Ненезићевој књизи ,,Масони у Југославији" види се да је у свим предратним владама у Југославији био знатан број масона, обично у кључним ресорима. Позната је и улога масона, на челу са Радојем Кнежевићем, у 27. марту. Такође је добро познато и документовано да су у освиту тзв. либерализације комунистичких режима у Источној Европи обнављане масонске ложе у тим земљама, те да су оне претходиле тзв. демократизацији и стварању вишестраначког система, као услову за политичко признавање тих држава од стране тзв. демократских земаља Запада. Чињенице о слободном зидарству као малограђанско-капиталистичком оруђу и инструменту могу се набрајати у недоглед. Надамо се да је за наш аргуменат довољно речено.

Својство масонерије битно за њено успешно деловање је тајност, нарочито тајност њеног чланства. Погледајмо само ову чињеницу. Ми данас знамо, захваљући Ненезићу који је то објавио из пропагандних разлога, да нам покаже моћ масонерије, колико је масона било у предратним владама, и ко су све они били, али то је историја и то се данас зна, а тада када су ти појединци са позиција моћи дејствовали и утицали, то се није знало. Из свега јасно је ово, странке на власти и појединци су се мењали, али у свакој влади масонерија је имала готово пресудан утицај, а често и самог председника владе.

Значи власт се привидно и спољашње мењала, али масонерија, њен дух и утицај, је увек била и остајала у власти.

Како се то масонерија нађе у свакој владајућој комбинацији? Прво, захваљујући тајности коју смо већ поменули. А онда захваљујући тој истој тајности, пошто се на власт у демократији долазило кроз политичке странке, инфилтрацијом - ако не и директним оснивањем - тих странака од стране масона. И опет се поставља питање - зашто тајност ако не, у најмању руку, због закулисних махинација и намештаљки. У предратној Југославији није било политичке странке без масона, у којима они нису имали значајну и видну улогу, обично као виђени и утицајни чланови главних одбора грађанских странака. Остварењу циља знатно доприноси и њена дисциплина. Масонерија никако није неко лабаво добротворно ни певачко друштво, каквим понекад хоће да се профанима представи. Припадништво масонерији има првенство над свим осталим припадништвима и чланствима, што значи да кад се у њу улази, сва остала чланства мора да се исповеде, па или од ложе одобре, или угасе.

С друге стране, масон ни у какво друго чланство не улази без одобрења ложе, што значи са њеним знањем и упутом да се у тој другој профаној организацији дејствује у њеном духу и смислу њених циљева. У политичкој странци шире деловање масона је 1) да странку одрже на тзв. демократском курсу, да је држе опредељену за систем представничке демократије и да начелно подржавају мит и култ, сакросантност и табу демократије, владавинског система најпогоднијег за промоцију и одржавање класно-капиталистичког интереса, моћи и власти малограђанштине; 2) да у програмима и конкретним потезима партије у које су секондирани дискретно заступају широке класне интересе малограђанштине; 3) да као мањина у главним одборима успешно делују по специфичним питањима, а у смислу широких циљева масонерије. Као мањина, они то постижу међусобним претходним познавањем, или где то није случај, распознавањем тајним знацима. Већ по масонском диктуму да је масон дужан да помогне ,брата' масона у свакој прилици, сви масони у једној иначе хетерогеној средини наступају сложно и здружено, мада за профане на изглед као независни појединци. Кад се томе дода да су они обично виђени и утицајни чланови неке странке или друштва, захваљујући често вештачки створеним и надуваним репутацијама, узајамним и међусобним ,гурањем' и пропагирањем браће, може се лако видети, како браћа масони од мањине и мањинског утицаја, праве већину. Јер у сваком друштву има доста неопредељених, па и поводљивих, који се опредељује према другима, према овом или оном ,паметном' или ,добром' човеку, итд. 

Тако углавном делују масони у свим профаним друштвима и срединама: странци, парламенту, парламентарним одборима, влади, па и обичним друштвима. Принцип је исти: тајно организована и повезана мањина, која здружено делује јасно одређеном заједничком циљу, према хетерогеној и неорганизованој већини појединаца нејасних, неодређених и често различитих погледа. У таквим ситуацијама успех је у већини случајева готово загарантован. У том смислу је слободно зидарство невидљива кичма класног тзв. демократског поретка. Без њега би због својих очигледних и уродених слабости и противречности одавно колапсирао и пропао.

Још једно својство масонерије нарочито доприноси њеном успешном деловању. То је њена међународна повезаност, што значи да се браћа масони и међународно међусобно помажу и заједнички делују у смислу општих масонских настојања и циљева, а што подразумева да је и масонска дисциплина и међусобна солидарност у односу на профане и међународно важећа. Звучи ли саблазно ако кажемо да нашем масону брат масон Кинез треба да буде ближи од његовог профаног сународника. Поред тога ни националне масонске велике ложе нису међусобно једнаке; постоји хијерапија ложа. Национална велика ложа из које се уноси ,масонска светлост' у неку нову националну ложу, дуго остаје њој подређена; односно ложа-инструктор новој ложи. Са овим у позадини треба сагледати и јединство наступа тзв. међународне заједнице и других међународних демократских и капиталистичких институција.

Међународна повезаност масонерије, колико представља њену снагу, толико је њено искушење на националном и државном плану, јер класно опредељену малограђанштину под упливом масонерије доводи у отворену колизију са националним и државним интересом; да се опредељује према интересу и диктату своје међународне класе, а не пронс интрасу сопственог народа и државе, као што је аклатантан пример био 27. март 1941.

И тако дођосмо до главне тачке наше теме: политичка суштина органског схватања. Знамо да постоји знатан број духовно-идејних заједница, политичких покрета, друштвених скупина и много појединаца који на свет, живот, друштво, друштвене односе, државу, нацију и њену политику гледа органски, а то је углавном опречно ономе како све то види индивидуалистичко гледање и његов политички израз тзв. посредничка демократија. Укратко, за њих народ није прости збир појединаца љуто подељених на класе које се међусобно јавно или потајно боре, како га схвата малограђанска демократија или пак марксизам, већ живи организам вишег реда, који сачињавају пређашње, садашње и будуће његове генерације, у коме сви његови сталежи, као и витални органи у организму, врше одређену животну функцију, а за добробит целог народног организма. Нико никоме није подређен ни надређен; сви солидарно делају у живој органској хармонији за добро целине. Појединац остварује своје добро и максимализира га кроз процват природних и органских заједница којима припада - породице, сталежа и народа.

Политички израз органског схватања је сталешка народна скупштина, заснована на сталежима, древним и природним интересним заједницама (старим колико и подела рада у људском друштву), у којој ће сваки сталеж да представља самог себе; сељак - сељака; радник - радника; занатлија - занатлију, лекар-лекара, итд. Народ ће тако најнепосредније могуће бити представљен и заступљен. У скупштини ће се зналачки расправљати о конкретним проблемима, јер ће посланици бити интимни познаваоци проблема сталежа које представљају, а не лаици-теоретичари. Биће то политички модел најближи идеалу што непосреднијег учешћа народа у законодавним и државним пословима; најнароднија од свих демократија. Политичке партије, лишене права кандидације и свога разлога опстанка, ће одумрети природном смрћу.

Но поента овога схватања за нашу тему јесте: народ је живи организам и недељива ОРГАНСКА ЦЕЛИНА, јер је та политичка суштина органског схватања и кључ за разумевање става и определења свих непријатеља тог схватања.

На прво сазнање наше класно опредељене и унутрашње и међународно повезане малограђанштине о народу као органској целини, она у заступницима органског схватања препознаје непријатеља који тражи целинска решења и заговара општенародну политику и интерес. Непријатеља који не даје простора ситно-партијској и класној игри однарођене малограђанштине са тзв. посредном демократијом и скупштином. Непријатеља који потенцијално угрожава њен класни интерес и тежи да народ што непосредније укључи у друштвене и државне послове. И одмах од самог почетка отпочиње борбу против исповедника органског гледишта изражену у разним видовима из свога богатог малограђанског искуства. Ту су: класична инфилтрација, покушаји цепања, измишљања и подметања разних афера, завера ћутања о активностима маркираног ,непријатеља', практично изопштавање из грађанске политике (непризнавањем права грађанства у политици); прогони и забране под лажним оптужбама; и свакако: етикетирање ,,фашистичким", ,,нацистичким", ,,популистичким" и другим ,недемократским' и окуженим терминима. При том је време да се ослободи једне уврежене заблуде, тј. приписивање тих етикета искључиво комунистима; комунисти су као бројнији и агилнији можда били грлатији у проношењу тих парола, али су сами слогани углавном ковани и поникли у крилу наше класно опредељене и однарођене малограђанштине. Одатле су и стално подржаване и подгрејаване, па и данас кад се појаве, одатле потичу.

И у расејању, сви покушаји цепања органски опредељених заједница и њиховог скретања са народног и националног пута и разводњавања њихове народне и хришћанске идеологије, потичу из буџака класно сврстане, однарођене и међународно повезане малограђанштине, данас њене последње и најбедније гарнитуре.

А разлог је био и остао: политичка суштина органског схватања - народа као органске целине, чији интерес треба да врхуни и коме се подређују сви посебни интереси друштвених група и капитала; према којем се кроји и усмерава општенародна политика - а што опет угрожава класни интерес наше отуђене и међународно повезане малограђанштине.

На физичком крају наше генерације, нужно је да јасно подвучемо ова сазнања и искуство и пренесемо га долазећим генерацијама, да би непоколебљиво остале на истински народном духовном и националном путу.

Владимир Љотић

(Искра, 1. мај 2004. године)