Онај ко жели да тачно разуме суштину државе, политике и демократије, мора на самом почетку да одбаци вештачке измишљотине и лажне доктрине. Тако је, на пример, бесмислено тврдити како су, тобоже, сви људи „разумни“, „по природи добри“ и „лојални“; живот сведочи о супротном. И треба бити потпуно слеп па то не видети, или бити окорели лажов и то лицемерно порицати. Исто тако је лажна доктрина да право гласа треба дати људима независно од њихових унутрашњих особина и квалитета - независно од њихове свести о правима. Велика је заблуда да се, наводно, државни интерес састоји из збира појединачних интереса, и да се на такмичењу и компромису центрипеталних сила може градити здрава држава. Слепа је предрасуда да се милион лажних мишљења може „сабити“ у једну „истину“: или да ,,поштено“ пребројани „слободни“ гласови могу да укажу на истинско добро народа и државе: јер није довољно само „поштено“ бројати, већ треба бројати управо поштене и разумне гласове, а не партијске листиће.
Дакле, живот државе се не уређује аритметички већ органски. Сами људи који учествују у животу нису апстрактни „грађани“ који држе празне листиће у рукама, већ живе личности, телесно-душевно-духовни организми; њима је потребна слобода коју траже, али они морају да буду и достојни те слободе. Гласачки листић може да попуни свако; али да одговорно размишља о потребама државе и њеном функционисању - не може ни издалека свако. Човек учествује у животу своје земље као живи организам, који и сам постаје живи орган државног организма; он учествује у животу своје државе на најразличитије начине - физичким радом, ношењем оружја, подношењем оскудица, напора и патњи војничког живота; својом лојалном вољом, верношћу срца, осећањем дуга, поштовањем закона (читавом својом приватном и јавном свешћу о правима). Он гради државу инстинктивном и духовном преданошћу, својим породичним животом, плаћањем пореза, службом и трговином, културом и стваралаштвом, чак и угледом свог личног имена.
И никако не у смислу да је држава нека врста тоталитарног „Левијатана“, да је она „све у свему“, да она све гута и све поробљава; већ у смислу да ,,ткиво државног бића" расте из органског живота свих њених грађана. Сваки индивидуални злочин се одиграва „у ткиву“. државе, наноси јој штету и уништава њену живу природу; и свако добро, племенито и културно деловање грађанина одвија се у ткиву државе, гради и јача њен живот. Држава није апстракција која лебди изнад својих грађана, или некакав „општи угњетач“, као онај медвед из бајке који седне на станаре кућице и све их згњечи. Држава се не налази ,,тамо негде" изван нас (влада, полиција, армија, пореска управа, чиновнички апарат); не, она живи у нама, као ми сами, јер смо ми, живе људске личности, њени „делови“, или „удови“ или „органи“. То учешће се не може свести на спољашње ствари и спољашњи поредак“; оно укључује и наш унутрашњи живо. А то „укључивање" се не своди на то да ми ништа не смемо", а да ,,држава сме све"; да смо ми робови, а држава робовласник; да грађанин мора да живи по принципу ,,шта желите?". Нипошто. Тоталитарно изопачење је појава болесна, бесмислена и преступна од самог почетка. У државу су укључена (граде је, јачају, потресају, усавршавају или, напротив, руше) сва слободна, појединачно-иницијативна, духовно-стваралачка, унутрашња расположења и спољашња деловања грађана. Да погледамо то на живим примерима.
Тако, самоиницијативна пожртвованост грађана може помоћи армији да победи у рату и спасе државу (северно-руски градови и жители Нижњег Новгорода у смутно доба). Паника становништва у време рата, поплаве, земљотреса, епидемије - могу нанети држави непоправљиву штету. Политичка клевета, која поткопава поверење у законитог владара, удаљава овог од срца грађана, изолује га и уништава државу (према правилу: ,,Убићу пастира, а овце ће се разбежати"). У земљи где грађани војну обавезу доживљавају као част, као право, као племениту службу - мобилизација протиче сасвим другачије него тамо где људи ,,секу прсте, ваде зубе, у царску службу не иду". Чиновник који поштено чува ,,државну копејку", гради своју државу; чиновник који говори себи под нос да је ,,државна благајна" крава која лута, коју само ленштина не музе“ - непријатељ је своје земље и своје државе.
Онај дан када патриотске оданости нестане у срцима људи биће кобан за државу (фебруар-октобар 1917). Политички организам има пре свега душевно-духовну природу: народ који је изгубио осећање духовног достојанства, који је лишен одговорности и смисла за разумевање државе, народ који се одрекао поштења и честитости неизбежно ће изгубити своју државу. Није узалуд речено: „Светом се управља из дечје собе“, јер васпитање грађанина почиње управо са дечјом собом, да би се наставило у школи и завршило на академији. Појам грађанина је незамислив без духа и свести појединца о његовим правима: зато гласачки листић духовно неразвијеног човека не може бити пуновредан; човек са недовољном свешћу о правима наносиће штету држави на сваком месту - неиспуњавањем својих обавеза, произвольним преувеличавањем својих права, свакојаким кршењем прописа, разним преступима, подмићивањем и проневерама, корупцијом и шпијунирањем. То није грађанин већ издајник, продана душа, отеловљено лицемерје, неухваћени лопов. За какво гласање је он способан? Кога он може да ,,изабере" и за шта њега могу да бирају? Шта он зна о пословима државе? Није бадава речено: „град се држи на десетини праведника"...
Држава никако није ,,збир“ свих појединачних претензија, или компромис личних жеља или равнотежа ,,класних" интереса. Све те жеље и интереси су кратковиди: у њима нема сагледавања које би обухватало и државну ширину, и историјску даљину. Онај ко је навикао да стиче и да се богати, мисли само на „своје“ и не схвата да грађанин мисли о општем. Држава почиње управо тамо где постоји опште, то јест, нешто од важности за све, што све уједињује; што ће или одмах имати сви, или неће имати сви; а ако га неће имати, онда ће се све распасти и срушити, расути као песак.
Од важности за све је општа безбедност живота; национална армија; часна полиција; правичан суд; поуздана и мудра влада; државна дипломатија; такве су школе, путеви, флота, академије, музеји, болнице, санитарна служба, правни поредак, свакојаке спољашње погодности и поштовање личних права. Ако су то жеље „појединаца" - онда којих? Ако је то класни интерес, онда које класе? Ни једне одређено. Коме је то потребно и корисно? Свима јер је то опште; у општем су ,,сви једно“. И док свако буде мислио само на себе и желео само за себе, он неће о томе размишљати и неће томе тежити. И онда ће, пошто се не ради о грађанину већ о сопственику и лопужи, и његово гласање о државним стварима бити само трагикомичан неспоразум (Уставотворна скупштина 1917!).
Државу чини народ којом управља влада; влада је позвана да ради у име народа и да из њега црпи своју животну снагу; народ мора то да зна и разуме, и да уложи своје снаге у заједничко дело. Истинско учешће народа у животу државе даје овој њену снагу. У томе је демо-кра-тска снага истинске државности. Реч „демос" значи народ, реч ,,кратос“ изражава силу, власт. Права држава је ,,демократска“ у том смислу што она црпи из народа своје најбоље снаге, а њега стимулише да у пуној мери учествује у њеној изградњи. То значи да се мора вршити непрестани избор тих најбољих снага и да народ мора да буде способан да гради своју државу.
Не треба мислити да је сам начин тог избора најбољих снага нађен једном заувек и да је он, наводно, примењив у свим земљама и код свих народа. Сваки народ, у ствари, у свакој фази свог живота може и мора да проналази начин који њему највише одговара и имитирање може овде донети само сумњиве или чак погубне резултате.
Ако до те квантитативне селекције не дође, земљом ће управљати неспособни, или, просто, порочни елементи, што мора довести до пропасти државе. А ако народ није у стању да гради државу како треба, било због политичког бесмисла, или тежње појединаца за богаћењем, или због апатије, или због моралног суноврата - онда ће држава или пропасти, или ће почети да се гради по типу „установе“ и „старатељске институције“ (види Н.З. 40-41).
Из овога се може извести следећи закључак: механичко, квантитативно и формално схватање државе, које налази своју реализацију у западним демократијама, није ни једино могуће, ни исправно. Напротив, оно крије у себи велике опасности; оно не чува органску природу државе; оно одваја јавно право човека од његових квалитета и способности; оно не уједињује грађане у ономе што је Опште, већ тера на компромис њихове користољубиве гласове. Зато таква форма ,,државности“ и „демократије“ не обећава Русији ништа добро и не треба је ни позајмљивати, ни понављати.
Русији је потребно нешто друго, ново, квалитативно и стваралачко.
Иван Иљин
(,,Наши задаци", 116, 30. октобра 1950.)
No comments:
Post a Comment