Кад смо у септембру 1941. године, узели пушку да се боримо против комунизма, мало је било оних који су нас схватили и разумели смисао наше борбе. То најмрачније поглавље српске историје било је обавијено незнањем и тамом те нас не чуди што многи нису видели сигнал истине, који смо ми видели, исто као што нису чули поклич бојне трубе који смо ми чули.
Отуда није никакво чудо, што смо први у гласу генерала Недића, чули вапијући глас српског народа, који је у грчевитим мукама умирао, тражио помоћ, и чија је болест претила смрћу. Ми смо били први лекар који је похитао да спасава болесника, да лечи ране, да гаси распламтели пожар. Што нам ни сам болесник није веровао, што је прибегавао „лековима” и других саветодаваца, нас то није поколебало, јер смо попут савесног хирурга схватили дужност озбиљно, свесни да смо ми једино позвани да се до крајњих граница жртвујемо за свој народ, па је од нашег успеха или неуспеха, зависило да ли ће наш српски народ продужити да живи на овом делу света, или ће поћи у неповратну смрт. Зато смо морали радити брзо, одлучно, паметно. Часови су били скупи, а ми смо у потпуности схватили величину задатка кога смо се прихватили.
Наша је дужност била тешка. Сплетке су нам правили они исти за чије животе смо се ми борили. Док смо чупали коров са наших српских пољана, за нама су ишле читаве плејаде које су коров поново сејале. Чим су се указали зрели плодови нашег рада, плејаде су похитале да уживају у тим плодовима. Ми смо били сејачи, други су збирали жетву. Ми смо све то посматрали равнодушно, јер је наш принцип био да дамо све, не примајући ништа.
Оно што смо ми видели много раније, други тек данас наслућују. Дубина наше вере у победу и смисао нашег задатка, надвладале су наше непријатеље и оне с лева, и оне с десна. Наши другови са усхићењем су ишли у смрт, умирући без крика, а нама су оставили само један аманет: да их следимо до краја, да борбу наставимо, да мисију извршимо. И ми се ни за часак нисмо оглушили о њихов аманет.
На њиховим костима ми зидамо нову српску Отаџбину, која ће бити наша Отаџбина, и у којој све оно што није српско мораће да нестане. Црвена аждаја којој смо ми задали тешке ударце још није дотучена. Она и данас пушта своје хистеричне пипке и жели поново да гута својим крволочним чељустима. Она је данас окупила вечите српске непријатеље, који су до јуче под другим знаком локали српску крв. Све то ми добро знамо, али знамо да ће црвена неман још једном осетити снагу наших мишица, и јачину нашег духа. Смртна пресуда коју јој спремамо приводи се крају, долази... И тада, питамо се ми, да ли ће наша мисија бити завршена, да ли ћемо сићи са позорнице?
За нас је одговор јасан! Не! Није наш једини циљ дотући комунизам и уклонити се, јер би то значило стати на по пута. Ми смо свесни да је по Божијој милости на нас пао задатак стражара на српским вратима, и ни један од нас неће на стражи заспати. Зло којему ми данас истављамо наше младалачке груди, није дошло нашем народу само по себи. То зло дошло нам је споља, то је „роба”, за коју је српски народ платно милионе жртава. Отуда, ми узимамо на себе тешки задатак, да се убудуће нешто слично не деси. На овоме путу ми нећемо стати ни секунд, јер смо свесни да је ово искључиво наш српски пут. Што је он тегобан, крвав и трновит то нас ни најмање не страши. Насупрот, то још више надахњује витешку борбу коју водимо ради очувања нашег српског народа и његових виталних интереса. Кривудавост тога пута, ми ћемо на крају утрти... Зато се варају они, који мисле да смо се ми случајно појавили и да је наше време „привременог” трајања. Они који су свесни да су носиоци целе једне етике и да су верни тумачи дубоких моралних тежњи свога народа, не уклањају се лако.
Код нас не постоји ништа неодређено и конфузно, зато су и наши циљеви јасни. Ми хоћемо да нашем српском народу дамо обележје наше старе српске славе. Попут наших непријатеља, ми не преврћемо сметлишта дотрајалог Запада, да би смо нашем народу указали пут, већ пловимо у нашу стародревну прошлост, која нам за свако питање нуди одговор. Отуда ми црпемо снагу за наше подухвате, ту лежи смисао нашег рада, а отуда и овако огромна вера код нас да победимо. Ништа ново не обећавамо. На темељима српске етике, која је последњих година прекривена скрамицом пепела, изградићемо бољу будућност српског народа. Сви који нас у овоме буду сметали морају се уклонити.
М. М. Влаховић
(„Српски народ”, Београд, 29. јануара 1944. године)
