Друг до друга, земљу љуби...

Неки нам замерају што се међу собом ословљавамо са „комуњарском„ одредницом „друг" („другарица"), уместо православном и родољубивом одредницом „брат" („сестра"). Међутим ми се међу собом ословљавамо обема одредницама, с тим што је одредница „друг" („другарица"), наше идеолошко наслеђе. Наслеђе лепе мисли Збора, Учитеља и његових сабораца који су се управо тако међу собом ословљавали, попут другова (камарада) других национал-револуционарних покрета широм међуратне Европе. Дакле, ово није никакав комуњарски појам, већ појам хришћански и националистички, који и те како има укорењеност у нашој народној и црквеној традицији. Па тако и векови наше епике одјекују стиховима:

„О синови, моји соколови, не будите срца удовичка но будите срца јуначкога! Не одајте ДРУГА ниједнога!"

Даље, друг и дружба (другарство) су у православном Хришћанству, кроз нашу црквенословенску језичку традицију титулисани као чиниоци заједнице, јер из Светог Јеванђења знамо да нема веће љубави од полагања живота за другове (ближње) своје (...аще кто положит душу свою за други своя), и на Светој Литиргији слушамо заповест да „сами себе и друг друга, и сав живот наш, Христу Богу предадим“.

Како објашњава и владика Иринеј (Бачки), не треба комунистима поклањати или препуштату древну и дивну словенску и србску реч друг или другар, иначе синоним за синтагму присни пријатељ: у богослужбеним песмама на црквенословенском језику Христос ословљава апостола Петра речима „друже Петре", у значењу пријатељу Петре или драги Петре, а жене мироносице се међусобно називају другињи, што ће рећи другарице, дружбенице, пријатељице).

Дакле, и „друг" и „брат", следбеник је завета Богу, отаџбини и роду! Како и корачница каже: „За другом друг, за братом брат, јунаци славе нове..."

Левица и социјалистичка демократија

Може се слободно рећи да је европска култура до француске револуције била хришћанска, јер је тежила узору БОГОЧОВЕКА ХРИСТА. Истина, било је периода одступања, али се увек том узору враћала. Од Француске револуције, која је пре свега одбацила Богочовека и промовисала човекобога, дижући на ниво божанства човека и његов разум, до данас, европска култура је углавном нехришћанска и антихришћанска.

Нехришћанска је када се узором Богочовека Христа не бави, а антихришћанска у многобројним покушајима промовисања нових божанстава: државе, расе, класе или грађанина.

Током периода револуционарне јакобинске диктатуре, који долази на крају Француске револуције и који је нека врста њене институционализације, у политичку терминологију се уводе појмови „левица, умерени и десница". Наиме међу јакобинцима долази до поделе па се формирају клубови и то према месту на коме су седели у револуционарном парламенту. Са десне стране се формира група са Дантоном, која предност даје начелу БРАТСТВА. Умерене предводе Робеспјер и Сен Жист и за њих је најважније налело СЛОБОДЕ. Левицу предводе Ебер и Бабеф, који већ имају у основи комунистичка схватања и за које је најважније начело ЈЕДНАКОСТИ. После ткз. ТЕРМИНОЛОШКОГ ПРЕВРАТА нови режим „директоријума" распушта јакобинске клубове, али то неприхватају леви јакобинци који одлазе у планине и безуспешно покушавају да дигну устанак, ткз. „последњи монтањари". За њих можемо слободно рећи да су претеча каснијих комунистичких револуционара.

Овде је важно напоменути да су у свим установама француских револуционара, у законодавној скупштини, у Конвенту и у јакобинским клубовима, увек и са леве и са десне стране седели револуционари, који су одбацивали принцип легалитета, насилно прекинули континуитет са претходном влашћу. Од тог периода сви револуционарни режими ослањају се на такозвани легитимитет добијен у подршци масе народа, којом манипулишу. Понекад је довољна и подршка на тргу изражена акламацијом, а када им то услови манипулације дозвољавају организују се референдуми или такозвани слободни и тајни избори, који су увек намештени. Може се закључити да су појмови десница, умерени и левица, револуционарни изрази примерени политичким системима који су на власт дошли револуционарним, насилним путем.

Француска револуција донела је на привредном плану либералну економију и њено политичко лице, либералну демократију. Ослобођене хришћанских моралних начела, лихварске групе, као зао дух из боце, убрзо промовишу нови вредносни систем који одликују индивидуализам, материјализам и необуздана игра капитала у којој постоји само један циљ - остварити што већи профит. То је друштво у коме све има само једну вредност и то ону најгору, изражену у новцу. Иако је једна од такозваних великих идеја Француске револуције била и једнакост, десило се супротно. Победа револуције довела је до великих неједнакости и то првенствено на материјалном плану.

АНАРХИЗАМ

Завист и незадовољство врло широких слојева становништва је расла. Појављују се и први облици деструктивног понашања које ће касније бити искоришћено, као погодно тло за развој анархизма, као идеолошког погледа. Тада формулисане анархичке идеје, са незнатним изменама, опстају све до данашњих дана као једно од обележја левице. Од Париске комуне (1871) преко Шпанског грађанског рата (1936) где су иђмали водећу улогу, па све до група: Бадер-Мајнкоф, Црвених бригада, прве линије или Фракције црвене армије...

Увек је било оних који су били спремни да у циљу остварења начела једнакости и комуне врше терористичке акције. Тешко је наћи левичара коме бар у младости нису биле блиске идеје анархизма. Доскорашње уређење социјалистичке демократије, код нас, истицало је, као један од узора, терористичке акције, такозваних седам секретара СКОЈА-а, али и многе друге.

ПРВА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

Године 1864. долази до првог већег међународног заговорника начела једнакости, познатијег под називом Прва интернационала. У њој су још увек недовољно идеолошки формулисане анархистичке и комунистичке идеје помешане са разним социјалним поправљачима либералног капитализма и либералне демократије. Њихово дело је револуционарна побуна, опет у Паризу, названа Париска комуна, у којој су главну реч имали анархисти.

ДРУГА ИНТЕРНАЦИОНАЛА И

СОЦИЈАЛНА-ДЕМОКРАТИЈА

После пораза комуне долази до привременог затишја да би се заговорници идеје једнакости, овде на земљи поново удружили 1899. године у такозвану Другу интернационалу. Мада су и овој организацији биле присутне идеје анархизма, којих се левица никад не може ослободити, оне су ипак биле потиснуте на маргину. Ова организација је идеолошки много јаснија и у њој су углавном две струје. Једна је комунистичка (спремна на револуцију и насиље), а друга синдикално-социјални карактер. Да ли се друштво либералне демократије треба поправљати социјалним реформама, за шта су се залагали социјал-демократе или га треба револуционарно мењати, за шта су се залагали комунисти - било је једно од питања око кога су се спорили. Друго велико питање односило се на став према сопственим нацијама. Социјал-демократе су изражавали благи национализам, док су комунисти имали анти-националан став или како су га називали - интернационалан. Спорење око ових питања довело је до распада Друге интернационале уочи Првог светског рата.

Социјал-демократија дефинитивно напушта залагање за остваривање начела једнакости револуционарним, насилним, путем и наставља да обитава у крилу либералне демократије, као дозвољена левица, прихватајући њен корпус вредности, бавећи се њеним поправљањем, односно залажући се за остваривање социјалне правде у либералној демократији. Истовремено, социјал-демократија остаје вечито прибежиште и одмориште за све бивше анархисте и комунисте.

КОМУНИЗАМ

Услед разочарења у либералну демократију, јер није остварила ништа од онога што је обећала, а посебно не начело једнакости, појавила се комунистичка идеја о њеној поправци у виду нове револуције и социјалистичке демократије. Једном прихваћено насиље као метод, постаје правило за освајање власти. Комунистичка револуција је још жешћим терором покушала да оствари оно што је њена старија сестра, либерална демократија, обећала да ће урадити. Та поправна варијанта у виду социјалистичке демократије, данас силази са политичке сцене, али ми смо око седамдесет година били сведоци великог рата између тих, на изглед, супротстављених политичких система, а у суштини система истог материјалистичко-индивидуалистичког погледа на свет, идеолошке искључивости и партиократије. У ЛИБЕРАЛНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ ОБИТАВА ВИШЕПАРТИЈСКИ, А У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ДЕМОКРАТИЈИ УНУТАРПАРТИЈСКИ ПЛУРАЛИЗАМ.

Ипак, може се рећи да је социјалистичка демократија, штитећи своје божанство, више склона употреби силе у обрачунавању са својим политичким противницима. Изрази: светска револуција, револуционарни терор, диктатура пролетеријата или перманентна револуција присутни су у сваком разматрању о социјалистичкој демократији.

Париска комуна и у њој снажно изражено начело једнакости, као и појава филозофа Карла Маркса и Фридриха Енгелса дају левици један нови полет. Појављује се нови поглед на свет, који по својим творцима добија назив Марксизам или Дијалектички материјализам. По својој суштини то је поједностављивање иначе врло сложених друштвених односа и њихово свођење, увек, на међусобну безпоштедну борбу само две велике супротстављене групе или класе: експлоататоре и експлоатисане. Ово је супротно хришћанском схватању симфоније међу многобројним сталежима. Сви процеси у друштву се у овом, иначе врло затвореном, систему мишљења објашњавају само сукобом интереса представника тих двеју група или класа, како их називају. Појављује се и израз „друштвена свест", који треба да покрије духовну област живота, али по Марксизму она строга и једино одређена социјално-економским положајем, односно местом у производњи и може бити само експлоатарска, односно буржоаска или напредна, односно пролетерска свест. Ово једноставно објашњење друштвених односа и њихово свођење на црно-бело имало је циљ да придобије мање образоване слојеве друштва, такозване експлоатисане радничке класе, на њима разумљив и једноставан начин.

КВАЗИ-РЕЛИГИОЗНИ СИСТЕМ

Полазећи од овог упроштеног начела, по коме је историја друштва само борба класа, која се увек завршава револуционарном променом целог друштва, обавезно на боље, марксистички поглед на свет је изградио и један квази-религиозни систем, сажето изложен у МАНИФЕСТУ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ. То је једна мала брошура, чији су аутори Карл Маркс и Фридрих Енгелс, коју комунисти називају „ново јеванђеље".

Тај поглед на свет има своје пророке, који су „научним" методама најавили долазак комуниста - Маркса и Енгелса; своје апостоле, оне који су тај поглед на све ширили - Лењина, Стаљина, Троцког, Тита, Мао Це Тунга...; своје мученике, оне који су у ширењу тог погледа на свет страдали, например седам секретара СКОЈ-а...; изабрани народ, или део у свим народима, класу и то радничку; обећани рај и то остварљив овде на земљи - комунистичко друштво, као и метод за остваривање тог раја - револуцију, комунистичку која је поправка оне Француске, која је била буржоаска.

Тај поглед на свет има за циљ остварења начела једнакости и то овде на земљи. У суштини то је вулгаризација хришћанског начела једнакости пред Богом. Та једнакост би требала да буде остварена у комуни, односно комунистичком друштву. Ради остварења тог циља, следбеници тог новог погледа на свет, или верници те нове квази-религије, у пракси прихватају принцип да циљ оправдава средство, односно да се племенити циљеви могу остварити револуцијама, а то значи убијањем и терором. Овај антихришћански и квази-религиозни идеолошки покрет левице на ниво божанства уздиже радничку класу у чијем интересу је дозвољено чинити све. Као своју главну паролу истичу принцип солидарности класа у свим народима; „пролетери свих земаља уједините се". Тумачење овог њиховог начела говори о изразитом антинационалном ставу. Када се овоме додају и ставови о потпуној либеризацији и уништењу брака, породице и државе, изнети у књизи ПОРЕКЛО ПОРОДИЦЕ, ПРИВАТНЕ СВОЈИНЕ И ДРЖАВЕ Ф. Енгелса, онда постаје разумљив и њихов антихришћански став.

У име тог новог божанства, радничке класе, у многим деловима света, у првој половини двадесетог века врше се комунистичке револуције и заводе такозвани режими ДИКТАТУРЕ ПРОЛЕТЕРИЈАТА, односно социјалистичке демократије, као прелазне етапе на путу у срећно комунистичко друштво, „материјалистички рај на земљи" у коме ће начело једнакости наводно бити остварено. Следбеници овог погледа на свет стварају политичке организације, комунистичке партије, које су увек полујавне или полутајне. Строго су хијерархијски организоване и увек склоне тероризму. Док су били у успону, у првој половини прошлог века, непослушност старешинству партије била је најстрожије кажњавана, тако да скоро није било дисидената из њихових редова.

Поред наведених разлога и један чисто психолошке природе је одлучујући утицао да комунистички покрет добије тако велику подршку, коју је имао међу најсиромашнијим слојевима. У свом најважнијем делу КАПИТАЛ, Карл Маркс, највећи идеолог и пророк комунизма, такозваним „научним методама" објашњава да се никакво богатство и углед у друштву не могу стећи радом, скромношћу, штедљивошћу, предузимљивошћу и осталим хришћанским врлинама, већ само експлоатацијом, која је увек отимање и пљачка. Овакво „научно" објашњење ослободило је, иначе притајену, завист најсиромашнијих и најнеобразованијих слојева друштва и подстакло отимање и пљачку, као начин понашања. Отимање станова, кућа, фабрика и осталих економских добара од имућних друштвених сталежа били су увек први потези комунистичких револуционара.

Комунисти као законито чедо Француске револуције одбацују принцип легалитета и позивају се на легитимитет масовне народне подршке, коју успевају да добију током спровођења револуције врло агресивном пропагандом, али и револуционарним терором. Користећи исте методе и после револуције организује периодичне тајне изборе са општим правом гласа, које увек добијају и тако добијају свој легитимитет.

АМЕРИКА И ЕНГЛЕСКА

БИЋЕ ЗЕМЉА ПРОЛЕТЕРСКА

У првој половини двадесетог века овај облик демократије био је у великој експанзији и у једном периоду се чинило да ће читавом свету наметнути свој поредак вредности. На срећу био је то још један у низу покушаја стварања Новог светског поредка, противно Божјим законима.

Као свака људска творевина, у себи је носио клицу трулежности и временом се сам распао изнутра. Данас је на издисају и скоро да нема следбенике. Ипак, не треба га подценити. Сигурно, биће му потребно време за заборав, да се опорави и освежи и у новом облику и са новом терминологијом врати на политичко-историјску сцену.

СУКОБИ

Сукоб међу његовим следбеницима је у суштини сукоб око остваривања неостваривог. То је сукоб око метода остваривања безкласног друштва, или начела једнакости. Обзиром да је револуција метод за остваривање тог циља, сукоб је почео одмах после извођења прве револуције у Русији и то у односу на саму револуцију и њено настављање, ширење или периодично понављање.

Лењин и Стаљин су се залагали за извођење револуције у етапама у појединим земљама и њен увоз у друге земље када се створе историјски услови, на којима треба радити, кроз разне међународне, односно интернационалне организације. У периоду између Првог и Другог Светског рата, на послу извоза револуције из Совјетског савеза и припремање терена за извођење револуције у друге земље била је врло активна такозвана ТРЕЋА ИНТЕРНАЦИОНАЛА. Посебно је била ангажована на пољу индокринације студентске омладине широм Европе. И код нас су комунистичке идеје углавном донели деца из боље стојећих породица, која су постала „напредна" школујући се у иностранству, посебно између два светска рата у Паризу.

ТРОЦКИЗАМ

Први велики дисидент из комунистичких редова, Лав Троцки, успео је да после Лењинове смрти 1924. године да изађе из Совјетског савеза и побегне у Јужну Америку. Заговарао је идеју светске револуције - ТРОЦКИЗАМ. Успео је да стекне велики број присталица пре него што су га убили Стаљинови, совјетски агенти. И данас има присталица у јужној Америци, али и у Европи. Студентске побуне у Паризу и целој Европи 1968. године биле су под великим утицајем троцкистичких идеја. Многи његови симпатизери из 68. су данас у разним зеленим, социјал-демократским или социјалистичким странкама и заузимају високе положаје, нарочито у култури чланица европске заједнице. Троцкизам је био практично први велики сукоб међу комунистима.

ТИТОИЗАМ

Други велики дисидент међу комунистима био је Јосип Броз Тито, са идејом да свака земља има право на свој специфичан пут у комунизам - Титоизам. Због таквог става дошло је 1948. године до сукоба југословенских комуниста са осталим комунистима, који су били окупљени око ИНФОРМАТИВНОГ БИРОА (неке врсте претече четврте интернационале) у коме су главну реч имали Стаљин и совјетски комунисти. Ради доказа своје исправности титоистичке идеје посебног југословенског пута у комунизам, над нама су "наши комунисти", као над белим мишевима, око четрдесет година вршили разне неуспеле експерименте, од којих су најпознатији: Оснивање покрета несврстаних, радничко самоуправљање и усмерено образовање.

Временом, услед слабљења револуционарног терора у земљама, у којима је социјалистичка демократија била на власти, долази до социјално економског раслојавања. Заоштравају се односи између оних који су на власти и „правоверних".

МАОИЗАМ

После смрти Стаљина, следећи велики сукоб, крајем шездесетих, избио је на релацији Москва – Пекинг, где Мао Це Дунг спроводи такозвану КУЛТУРНУ РЕВОЛУЦИЈУ, која је обрачун са новонасталом црвеном буржоазијом, односно идеолошки концепт периодичног револуционалних загревања народних маса - МАОИЗАМ, или агресивни револуционарни концепт нове манипулације и индокринације.

ПЕРМАНЕНТНА РЕВОЛУЦИЈА

И ЕВРОКОМУНИЗАМ

У земљама либералне демократије, комунистичка идеја развија се у два правца. На универзитетима и међу дисидентском омладином, троцкистички ставови о светској револуцији, под утицајем анархистичких схватања рађају нову идеју такозване перманентне револуције, чији је главни идеолог, филозоф Херберт Маркузе.

Комунистичке партије, које делују у земљама либералне демократије, са продирањем истине о раслојавању совјетског друштва, почињу да губе присталице и полако се идеолошки приближују социјал-демократији. На путу ка социјал-демократији долази до врло блиске сарадње три водеће комунистичке партије западне Европе: Шпаније, Француске и Италије и прокламовања идеје Еврокомунизма, односно одустајање од радикалне поправке либералне демократије новом комунистичком револуцијом. Прихватањем метода освајања власт путем избора, као и одбацивањем диктатуре пролетеријата, као метода за остваривање комунистичког бескласног друштва, водеће комунистичке патије западне Европе практично одустају од начела једнакости и социјалистичке демократије и прелазе у табор либералне демократије утапајући се у социјал-демократију.

На крају двадесетог века са политичке позорнице силази револуционарно залагање за остварење начела једнакости, а његове бројне присталице, као и у том духу заведене бројне младе генерације, освежавају редове многих социјалистичких социјал-демократских партија, које практично држе власт већини европских држава. Ипак, треба знати да анархистичке и револуционарне идеје левице нису дефинитивно мртве и да је само питање времена када ће натписи о њима поново продавати новине и попуњавати ударне термине водећих светских пропагандних компанија.

Иван Стојановић

Нова Искра, бр.70, јул/септембар 2002, стр.10-12.

Једно виђење споне хришћанства и национализма у мисли Димитрија Љотића

Размишљање о повезаности хришћанства и национализма код Димитрија Љотића мора почети од чињенице да је Димитрије Љотић најважнијим тренутком у историји човечанства сматрао настанак хришћанства. „Силазак Христа међу људе унео је у пагански свет две нове стварности: истину и љубав“. Љубав и истина, говорио је Димитрије Љотић, јесу главни идеали којима модерни човек мора да тежи. Међутим, сам човек, као индивидуа, не може да их достигне: „скуп свих истина и синтеза њихова је у Богу. Али људима је истина приступачна само кроз нације“. Другим речима, осећај националног (органског) заједништва јесте кључни предуслов за истинску религиозност. „Нација је дакле најмања маса чији је покрет релевантан у људској историји“, она је „расно-историјска стварност“, а анационално осећање је „грех“. Човеку као јединки, као немоћној „ћелији у народном организму“, није могуће „истинско“ продуховљење. „Из свога народа ниче човек. Дух свога народа, дух својих предака он наслеђује. И на тај народни пут, тај народни карактер му указује пут, којим има да греди“, писао је Данило Грегорић.

Растко Ломпар, „Димитрије Љотић - учитељ или фарисеј" стр. 111.

Предратна либерал-демократска власт помагала је комунисте а прогањала збораше

Ненародне Владе својим слепилом убрзале су пропаст Отаџбине. Од смрти Блаженопочившег Краља Александра Првог Ујединитеља, који је био истински чувар нашег народног јединства и државне независности, као и искрени поборник мира и слоге међу балканским народима, а који је пао као жртва удружених комунистичко-усташко-македонствујушчих мрачних сила, - на управу наше земље долазили су ситни, мали, кукавни људи, који нису били дорасли ни дужностима које су вршили, ни времену у коме су живели, а понајмање стихијским догађајима којима су ишли у сусрет. 

Све од 1934. па до 1941. године, ређале су се, као по некој злој коби, све слабије и слабије екипе на врху државе, које су биле не израз воље и тежњи народа, већ представници разних личних и партијских клика и котерија, којима су властити и партијски интереси били изнад општих народних и националних. Отуда се и могло десити, да је баш та такозвана "политичка и друштвена елита" тога доба била неупућена у међународна збивања, не схватајући, готово нимало, суштину великог ратног пожара од 1939. године, који се све више и више приближавао границама Југославије. 

Из ове неупућености, проистекла је и једна од најкобнијих одлука југословенске Владе Цветковић - Мачек, која је имала страшне и крваве последице по цео народ и државу. Противно уверењу и ставу краља Александра Првог: "Не пружати руку убицама руског цара и руског народа", Влада Цветковић - Мачек, не само да је пружила руку крвавим убицама руског цара и руског народа, већ је широм отворила врата комунистичкој акцији. Признавањем Совјетског Савеза и успостављањем дипломатских односа, као и довођењем искусног бољшевика Плотњикова у Београд, Влада је, такорећи, озваничила Комунистичку Партију Југославије и њен рад. Са Плотњиковим је у Југославију дошао читав низ бољшевичких агената, а домаћи су се били толико окуражили, да су јавно пљували на народне светиње и без икаквих скрупула рушили оно, што су генерације и генерације својом крвљу стварале. 

Последња Влада је отворено толерирала комунистичку акцију у Краљевини Југославији. Не само да је Влада дозвољавала, да разни бољшевички агенти као на пример, Фјодор Махин, Мирослав Крлежа, Александар Вучо, Оскар Давичо, Ђорђе Јовановић, Ото Бихаљи, Велибор Глигорић, Милан Богдановић, Вук Драговић и многи још други, просто преплаве југословенско јавно мњење својим разорним комунистичким књигама, већ је чак дозволила да се формирају и такозвани "Студентски батаљони", који су, вежбани државним оружјем и подучавани краљевским официрима, припремили свој командни кадар за своју комунистичку револуцију, коју ће с невиђеном мржњом развити после државног слома. 

Успостављањем пријатељских односа с Москвом, том цитаделом међународног комунизма, Влада је дозволила, да се у земљу врате и сви они комунистички терористи, који су се под црвеном заставом бољшевизма борили у Шпанском грађанском рату од 1936. до 1939. године. Тако су Југославију били просто преплавили прекаљени комунистички револуционари, који ће свој терор и своје револуционартво, ускоро, применити на свој сопствени народ. 

Влада је, такође, из домаћих затвора и казнених завода пуштала на слободу комунисте, који су почели вршљати широм целе земље. Сам Председник тадашње југословенске Владе, Драгиша Цветковић, лично је, на пример, наредио, да се пусте на слободу водећи комунистички вођи, Иво - Лола Рибар и Коча Поповић. Док је Краљевска југословенска Влада овако радила у односу на комунизам и комунисте, дотле је, на један запањујући начин, прогонила националисте и антикомунистичке борце, као и оно мало антибољшевичке штампе. Најпре је, одлуком Владе, била забрањена сва антикомунистичка литература, а њени писци прогањани. Вредан је помена случај са књигом инг Милосава Васиљевића, бившег Директора београдског Сајма. 

У време када су комунисти преплавили југословенску јавност својим комунистичким издањима, која су штампана и растурана са дозволом самих власти, инг Васиљевић је написао одличну и снажно документовану књигу "Истина о СССР". Међутим, од стране владајућег ненародног режима, ова књига је била забрањена још у самој штампарији чим је била завршена! 

Па не само да је режим забрањивао књиге, којима се супротстављало комунизму, већ је повео праву хајку против виђених антикомуниста, затварајући их, па чак и у концентрационе логоре одводећи! 

Тако је, међу првима, ухапшен истакнути београдски новинар и публициста Ратко Живадиновић, Генерални Секретар Југословенског Антимарксистичког Комитета. Затим су били похапшени и многи виђени чланови Југословенског Народног Покрета "Збор", међу којима и: др Велимир Даниловић, лекар из Београда; Борислав Нешић и Бранко Стојановић, власници предузећа "Узор"; др Сташа Цонић, директор Аграрне Привилеговане банке; др Станко Шифрер и Драго Јефремовић, индустријалци; др Димитрије Најдановић, професор и др. Режим је, такође, био похапсио и велики број припадника омладинске националне антикомунистичке организације "Бели Орлови". Осим Врховног Старешине ове организације, Владимира Ленца, били су затворени, поред осталих, и: др Нико Маринковић, Божа Најдановић, Рада Павловић, Ратко Обрадовић, Бога Павловић, инг Сима Керечки, Роко Калеб, Небојша Мандић, Младен Билић, Слободан Недељковић, инг Светолик Лазаревић, Воја Мандић, Југ Лабус, Мома Кнежевић, Шиме Ловрић, Славко Фистрић, Васке Хасановић, Васа Ђуровић, Мирослав Перан и други. Поједине је режим држао затворене у београдској "Главњачи", док је већину похапшених послао у интернацију у Брус.

Али, ни то није било све! Влада Цветковић - Мачек толерирала је, поред комунистичке, и усташку акцију у земљи. Не само да се није супротстављала усташкој идејној и пропагандној делатности, већ није ни усташким терористичким делима. Као најкарактеристичнији пример, нека послужи случај са угледним загребачким адвокатом Здравком Ленцем, великим поборником југословенске мисли. Овог великог Југословена усташе су убили усред Загреба 1940. године, када је још постојала Краљевина Југославија и када су били на снази сви позитивни југословенски закони! Власти не само да нису казниле убицу, већ га нису смеле ни тражити! Али, зато су држале у концентрационом логору сина тога убијеног родољуба, који је само истрајно и јуначки ишао очевим путем! 

Једном речју, ненародни режими, а нарочито последњи, водили су Отаџбину пуном расулу. Отуда је капитулација Краљевине Југославије уследила, као последица унутрашњег разорног дејства недораслог и неспособног југословенског политичког и државног вођства - с једне, и рушилачке спреге мрачних сила - с друге стране. И још кад је спољашњи непријатељ својим оружаним силама упао у земљу, пропаст је морала бити неминовна.

Боривоје М. Карапанџић -   „Грађански рат у Србији 1941-1945" (одломак)

О православности Димитрија Љотића: Да ли је Љотић „интегрални" или православни хришћанин?

Насловно питање проистекло је из чињенице честих покушаја да се наша лепа мисао Збора и наш Учитељ (Димитрије В. Љотић) оклеветају са једног посебног становишта које дубоко задире у питање вере. Наиме, због чињенице да је Љотић имао врло позитиван став о римокатолицизму (наравно, оном нереформисаном од пре Другог ватиканског концила), појављују се периодично покушаји релативизације или негирања Љотићеве православности. Има ту различитих побуда, попут свесне или подсвесне лоше намере, непознавања релевантних чињеница, или површности у закључивању. Поједини чак иду дотле да тврде да је Збор био покрет римокатоличког духа а Љотић био суштински римокатолик. Овом приликом одговарамо на такве тезе.

Љотић, мистика и римокатоличка теологија

Тачно је да се Љотић позивао на Тому Кемпијског, Фрању Салешког, Паскала... али се позивао и на Светог Саву, Светог владику Николаја, Светог Серафима Саровског, Светог Јована Кронштатског... У току учешћа у Великом рату, по одбацибању толстојевског пацифизма и рационализма, Љотић је у унутрашњим џеповима на оделу које носи, стално имао „Паскалове мисли" и један спис Фрање Салешког (римокатоличког француског бискупа и теолога из XVI-XVII века). То је очито последица свежег утиска Љотићевог боравка у Француској, затим недостатка адекватне штампане џепне православне литературе и недовршене духовне изграђености самог Љотића. Али већ неколико година касније, Љотић у свом унутрашњем џепу уместо ових књига носи крстолику дрвену икону. О наведеним чињеницама и следу ствари, сведочи Љотићев пријатељ, рођак и саборац - Станислав Краков у свом чувеном делу ,,Живот човека на Балкану". 

Даље, шта ћемо са чињеницом да је један од омиљених Љотићевих списа „О угледању на Христа“, Томе Кемпијског (немачког римокатоличког монаха из XV века) преведен и објављен од стране наше Србске Цркве 1911. године, као и поново 1926. године, с благословом патријарха Димитрија и предговором Светог владике Николаја, који се изузетно похвално изразио о том делу? 

Даље, уколико је Збор био покрет римокатоличког духа, откуда то да му је приступила читава плејада православних теолога, свештеника и монаха, а ни један једини римокатолички теолог, свештеник или монах?

Упркос томе, у књизи ,,Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија", православни публициста Владимир Димитријевић даје између осталог и своју богословску анализу Љотићеве мисли, пре свега из његове (Љотићеве) беседе ,,Светло истине", са закључком да Љотић стоји, не на православним него на римокатоличким богословским позицијама, јер је наводно био под пресудним утицајем римокатоличког пијетизма и мистике, снажне спољашње дисциплине итд. Али ни из једног приложеног Љотићевог цитата у тој анализи не происходи оно на шта циља аутор, који узгред, римокатолицизму приписује и неке тековине које су заправо православне. Свеукупно, став В. Димитријевића о Љотићевој личности и није негативан, али је ипак укалупљен у проравногорско опредељење аутора. Наиме, упадљиво је код В. Димитријевића, тенденциозно и вештачко додавање минуса Љотићевом лику и делу, у виду преувеличавања или измишљања негативних ствари. По нашем мишљењу, побуда аутора је унизити Љотића у односу на Дражу Михаиловића, а у склопу агенде отклона владике Николаја од Љотића, представљања Владике  као равногорца и приписивања равногорству хришћанског погледа на политику, што је можда и најапсурдније у целој причи, јер хришћански однос према политици, идеја је збораша а не равногорских партијаша. Уосталом, прота Алекса Тодоровић у својим мемоарима сведочи да га је у покрет Збор упутио управо владика Николај, а и за др. Димитрија Најдановића постоје истоврсна сведочанства. Дакле, упутио их је Владика у Збор а не у социјалисте Живка Топаловића, републиканце Драгише Васића или неке треће партијаше који су касније били део Равногорског покрета. Али то је сада већ широка тема која захтева посебан чланак, стога ћемо се овом приликом осврнути само на теолошке аргументе аутора (Владе Димитријевића). А ту је реч о произвољним богословским тумачењима аутора, којега ми иначе ценимо као заслужног деценијског родољубивог и православног делатника, али који није стручан за меродавна теолошка тумачења такве врсте. Једини стручњак који је богословски дубље анализирао Љотићеву мисао и то јавно презентовао, јесте протојереј др. Димитрије Најдановић, који је и лично јако добро познавао Љотића, тако да је био одлично упознат са његовим мислима и идејама уопште, а не само оним написаним и записаним. Дакле, његове речи о природи Љотићевих теолошких ставова, имају карактер не само стручног мишљења већ и вредног сведочанства. И шта то каже овај угледни прота и доктор теологије на Љотићеву теолошку мисао? Истина, истиче и неке критике, када каже да Љотић пренаглашава значај верског искуства или да ,,као да не осећа да православно учење о обожењу (theosis), односно о охристовљењу човека, далеко надмаша просто угледање на Христа, односно подржавање Христу". Али те критике нису др. Најдановићу препрека да препозна и истакне Љотића као православног генија и мистика коме је Христос све и сва. Па тако, др. Најдановић вели да су Записи (,,Светло истине") ,,уствари један драгоцени догматски приручник, написан једним богонадахнутим верником. Природно, у овој малој догматици неће се наћи обрађена догматска грађа школских уџбеника, али ће се многошта наћи за чим у схоластичким догматикама узалуд трагамо. У овом погледу, Записи су једно мало чудо и откриће и за самог теолога... Димитрије Љотић је могао да понови речи свога омиљенога апостола Павла: Не живим више ја него Христос у мени. Само Христом у себи и својим животом у Христу могао је он да поведе елиту наше интелигенције и да заоре најдубљу бразду у народу. Сем тога, да поведе фалангу ентузиаста у све окршаје и да образује читаву једну школу мислилаца која се из генерације у генерацију обнавља и умножава и поред свих налета бесомучних сила. Ако је Освалд Шпенглер пророковао да ће идући миленијум (хиљаду година) припадати Русији Достојевског, може се рећи да ће будући векови на отачаственом тлу припадати Димитрију Љотићу. Односно, његовој мисли и носиоцима исте..."

Најдановић иначе вели да је Љотић „у свом усходном ходочашћу крстоускрсне дијалектике имао своје духовне оце". Један је био - „генијални Блез Паскал, кога векови одвајају од Љотића, а други његов савременик генијални владика Николај. После је ове своје ,духовне штаке' отурио и сам наставио усходни пут свога усавршавања. То сапутништво са Господом и јесте трајни његов подвиг."

На ово сведочанство надовезаћемо чињеницу да је Свети владика Николај изузетно ценио Блеза Паскала рекавши за њега да је „најфинији ум што га је француски народ дао" (извор: „Национализам Светог Саве"). 

Историчар Растко Ломпар, написао је недавно објављену књигу о Димитрију Љотићу („Љотић: Учитељ или фарисеј"). С обзиром да ту књигу нисмо још прочитали, не можемо се изјаснити о њој, али ако је судити по овом коментару књиге, реч је о становишту какво о овој теми има управо и поменути публициста Владимир Димитријевић. Али то ћемо поуздано знати тек када књигу будемо прочитали.

Наравно, утицај римокатоличких мислилаца на Љотића није споран, нарочито у младости. Стога, (а у контексту анализе др. Најдановића), не можемо искључити могућност да је неке особености римокатоличке духовности, Љотић заиста и усвојио. Али ако је и тако, оне нису суштински део Љотићевог погледа на свет, те њихово евентуално присуство код Љотића не може релативизовати нити негирати његову православност.

Даље, у Љотићево време чак ни у црквеним круговима у Србији није било довољно познато и заступљено богословско православно учење о граници између на једној страни – Цркве, као телу Христовом, заједнице верних и „као стуба и тврђаве Истине” и јереси на другој страни. У средњем веку, знало се међу православним Србима јасно да је Црква православна једина истинита Црква (са великим „Ц“), али у турском ропству услед недостатка одговарајућег образовања или пак услед утицаја римокатоличког фактора у делу србских земаља, углавном ишчезава у народу свест о томе. Дистанца према римокатолицима и тада још увек постоји, али је више политичко-културолошке природе, него верске. И на крају под налетом југословенске идеје крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, углавном нестаје и та политичка дистанца према римокатолицизму, и у таквом амбијенту се образовао Љотић. Јесте он као православни Србин који је уз то и изразито надарен за богословска созерцања, сматрао да је православље једино потпуно истинито хришћанство које је у праву по питању догматских разлика са инославним хришћанима, али је сматрао да и римокатоличка црква има на исти начин благодат те да је догматска разлика ствар тумачења и нијанси које нису толико битне (таквог становишта био је нпр. и велики православни мислилац XIX века - Константин Леонтјев, ученик руских стараца из Оптине пустиње). Зборашко југословенство заправо органски происходи управо из ове заблуде, као и заблуде о Хрватима, за које се у оно време није знало да су заправо лажна нација са фабрикованим идентитетом.

Дакле, Љотић није сматрао римокатолицизам за јерес. Није наравно неисправно (само по себи) то што је Љотић поштовао одређене мислиоце и тековине западног хришћанства (које уколико су у складу са православљем, и јесу православног порекла, односно јесу православне), али је заблуда што је и римокатолике посматрао као Цркву Христову попут Православне Цркве. Наравно, Љотић је у сваком погледу далеко од данашњих екумениста који су либерали и јудеофили, и он је уосталом, у свом „Писму друговима“ 1945, јасно истакао да је наука Христова сачувана у Цркви Православној. Дакле, правио је разлику и давао је предност православљу иако је (више него што би то требало) он имао афирмативан став и према западном инославном хришћанству.

У Србију после бољшевичке револуције долази Руска (касније под именом „загранична“) Црква, и под битним утицајем деловања и писања руских богослова и духовника обнављају се неке карике које су недостајале у србској православној средини. Сходно томе, и Свети владика Николај је свој однос према западним јересима постепено изграђивао, а када је током окупације, ава Јустин у Београду одржао чувену беседу „Светосавље као философија живота“ где између осталог истиче суштинске разлике између православног и неправославног хришћанства, то је у оно време била не толико позната материја у Србији.

Политичко-идеолошки аспект

Даље, познато је држање Збора током конкордатске кризе (Љотић и Збор су били изразити противници конкордата) и познато је и то да су стари збораши сматрали делом југословенске народне заједнице и Бугаре (који су православне вере), тако да би у зборашкој Југославији значајна већина становништва били православни Хришћани. Збор је у Бугарској подржавао Бугарски народни земљораднички савез који је основан од стране политичара Александра Стамболијског, мучки убијеног државника од стране бугарских шовиниста, који је стајао на просрбским и пројугословенским позицијама као и на органском антидемократском становишту. Али још битније је то, да за ондашње збораше, Југославија није коначна државна идеја већ степеница ка свесловенском државном јединству. Ка стварању „Славије“ – као јединствене словенске државе, рођене у вртлогу рата, која ће укључивати све словенске земље и на чијем челу ће бити руски православни цар. У спису „Сад је ваш час и област таме“, Љотић о томе пише на следећи начин: „Неће бити режија твоја, моћни Редитељу Драме савременог човечанства, моћнија од Руке Провиђења. И зато ће се ипак стена Хитлерова вратити на исток и тада ће план твој пропасти, и родити се поново светла и света Русија. Тек по том ће доћи Славија, уједињена Царевина свију Словена, која ће свету дати нову и дивну, још неизречену реч, – која неће бити само Сила, ни само Мудрост, – већ и Сила и Мудрост и Љубав.“

Дакле словенска империја са тежиштем у Русији, јесте Љотићева коначна државотворна тежња у предратном периоду. Можемо рећи да смо оваквој идеји у извесној мери и ми данас привржени, јер русофилија и словенофилија јесу битни и прогресивни чиниоци зборашке идеје. Због културолошких и верских разлика међу Словенима, држимо да таква империја ипак није могућа (све док верска разлика постоји), али јесте могуће и пожељно јачање међусловенских веза и стварање нове Словије/Славије као посебне културне заједнице словенских нација.

Збораши и Свети владика Николај

О православности Љотићеве мисли, доста говори чињеница да су се старешинства Збора и владикиног Богомољачког покрета (Православне народне хришћанске заједнице) у великој мери преплитала (прота Алекса Тодоровић, др Димитрије Најдановић, о. Митрофан Матић, Ђоко Слијепчевић...). Битна је и индикативна чињеница да је владика Николај заједно са зборашима у емиграцији покренуо библиотеку „Свечаник" (чије се књиге штампају у зборашкој штампарији у Минхену) са циљем духовног просвећивања србске емиграције. Ту су посебно били упечатљиви присни  односи владике са протом Алексом Тодоровићем, протом Димитријем Најдановићем и истакнутим зборашким писцем и делатником - Боривојем Карапанџићем којег је владика у писмима ословљавао са „драги мој кнеже".

О православности Љотићеве мисли сведочи и владикина беседа над његовим одром, као и писмо Владике ондашњем председнику Владе Драгиши Цветковићу из децембра 1940. године, поводом режимског прогона Збора, где Владика пише како су Најдановић и остали његови ухапшени другови, устали против антиправославних и антинационалних сила у друштву. Такође, о православности зборашке мисли, сведочи и мноштво идејних паралела и ставова владике Николаја и Љотића, где постоји скоро потпуно подударање. Па тако, Љотић и Свети владика Николај имају идентичан однос према либералној демократији, масонерији, комунизму, капитализму, партијама, јеврејима, монархији, Русији, духовном узроку светског рата... Највећа разлика међу њима јесте у односу према пучу од 27.03.1941, али неупоредиво више је онога што им је заједничко. Чак је и критика хитлеризма и фашизма (указивање на деификацију расе и државе) истоврсна код обојице. Ова тема о односу идеја Светог владике Николаја и Љотића, као и о њиховом личном односу, захтева посебан чланак који ћемо уприличити.

Дакле та усклађеност зборашке мисли са мишљу Светог владике, још један је показатељ њене православности.

Љотић и „интегрално хришћанство"

Љотића је „интегралним хришћанином", први назвао др. Ђоко Слијепчевић (током свог живота и рада у емиграцији), а након тога су овај или сличне термине користили и други, из различитих побуда, најчешће из не баш најбоље намере, придајући термину „интегрални хришћанин" битно другачије значење од онога које је имао у виду Слијепчевић, који никада није негирао или релативизовао Љотићеву православност, већ је истицао Љотићеву перцепцију о јединственој хришћанској цивилизацији. И код Љотићевог пријатеља - Светог владике Николаја (који за разлику од Љотића јесте разобличавао западне јереси), постоји врло снажан наратив хришћанске Европе чији је етнички носилац бела (аријевска) раса, а чији су Срби неодвојиви део. Па тако у Видовданској беседи 1939. године у манастиру Раваници, владика је за нас православне Србе рекао: 

„Ми смо људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац хришћанства у свету.Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена ниже расе и ниже вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању."

И овде се види идејна блискост Љотића и Св. вл. Николаја, на шта смо већ скренули пажњу. Иначе, ми смо наравно привржени мисли Збора и по питању поменутог наратива хришћанске Европе, који није био туђ ни великом Достојевском нити Светом владики Николају, као што смо видели.

Даље, Ђоко Слијепчевић нигде не тврди да је Љотић изједначавао православље и неправославно хришћанство, али зато наводи да је Љотић „по црквено-верском и ужем националном опредељењу, био православни Србин..." Дакле, Љотић није себе „уздизао изнад конфесионалне подељености", већ је био опредељен за православље. 

Често они који позивајући се на православље, желе да унизе Љотића, истичу како се његова жена Ивка удала за њега као римокатолкиња, без преласка у православље. Међутим, заборављају да је у међуратно време била уобичајена пракса Србске Цркве, поткреопљена и званичним одлукама, да се не захтева прелаз у православље неправославног (будућег) супружника који припада римокатолицизму или другим традиционалним хришћанским конфесијама.Такви „мешовити" бракови, у оно време нису били ретка појава.Већ смо указали на природу и узрок специфичног односа између Србске Цркве и инославног хришћанства у међуратно време.А поменути критичари, губе из вида да је Ивка Љотић током емигрантског живота у Америци прешла у православље, као и да је Влада Ленац, вођа зборашке омладине, исто то учинио још 1941.године београдској Саборној цркви. То су постхумни плодови лика и дела Димитрија Љотића. Као између осталог и опстанак Хиландара у србским рукама, благодсрећи петорици Љотићевих следбеника и ученика. У истом контексту ваља поменути и чињеницу из време земног живота Љотићевог - ангажовање мноштва збораша у владикином Богомољачком покрету (Православној, народној хришћанској заједници). То су све православни плодови Димитрија Љотића, а по плодовима ће се свако познати, како то вели јеванђелска истина.

Но сагледаћемо у овом осврту, шта заправо о православљу пише и говори сам Љотић. Јер нико боље не може говорити о његовој мисли, од њега самог. Ту се маневарски простор за крива тумачења сасвим сужава.

Православна мисао Димитрија Љотића

Дакле, и поред позитивног става који је имао о римокатолицизму, у потпуности је нетачно да је Љотић изједначавао римокатолицизам (или било коју другу конфесију) са православљем.Држао је до примата православља, сматрајући га најаутентичнијим хришћанством, и што је такође врло битно, сматао је православље једином заветном вером србског народа. Ево неколико Љотићевих цитата, којим се поткрепљују ови наводи:

„Србски род не може да се одвоји од вере у Бога кроз Христа. Од Ћирила и Методија, Светих Седмочисленика и њихових ученика, који га преведоше у хришћанство, па преко Св. Саве равноапостола србског, који оплеви бујне изданке наше дивље подлоге да Христова калем гранчица на њој не угине, па преко толиких стубова Цркве своје и историје своје, он је показао да се од те вере своје православне не може одвојити. Изван ње, нема му живота, већ падања, пропадања и смрти." (чланак „Обнова и њене кочнице", „Наша борба”, бр. 46, 19. јул 1942)

„Ако на галерију ликова наше историје бацимо поглед, наћи ћемо једног који се одваја светлошћу од свих осталих. То је школска слава, Свети Сава. Свети Сава је био националиста и православац." (чланак „Србски народ мора живети по закону свога бића", „Ново време”, петак 26. фебруар 1944)

„Цео наш народ треба да најзад пође правим србским, православним путем, трасираним кроз векове србске историје." (чланак „Заветни дан града Смедерева", „Обнова”, бр. 883. 7. јун 1944)

„Добровољац није самовољац, ни зловољац, ни слабовољац, ни маловољац, јер чврсто верује у своју веру прадедовску, веру Христову и православну, веру словенских апостола Ћирила и Методија и србских светитеља: светог краља Јована Владимира, светог Симеуна Мироточивог, Светитеља Саве, светог Василија Острошког, Јована Рилског, Георгија Кратовског, Прохора Пчињског, Јоаникија Девичког, Јоакима Осоговског, и Наума Охридског, са светим Лазаром Косовским, Стеваном Дечанским, Урошем Нејаким, Стеваном Високим, Стеваном Штиљановићем, светим Максимом Купиновским и његовом мајком светом Ангелином, - а ова вера зна само за једно: да се све што се дешава у свету, дешава или што тако Бог хоће или што тако Бог допушта. Није достојан србске историје, није достојан србског имена, није достојан добровољачког имена ни добровољачког знака (на коме је вера у Бога на прво место стављена) онај добровољац који тако не верује." (чланак „Добровољачким старешинама", „Димитрије Љотић у рату и револуцији”, 1961. стр. 347-361)

„Запамтите, да изван Христа другог темеља спасења народима и појединцима нема, нити има другог пута, истине и живота.Све је друго, ма како изгледало примамљиво, пропаст појединаца и народа. Није, дакле ни Збор ни смео, ни хтео, ни могао, никакав нов пут, никакав нов темељ, никакву нову истину, никакав нов живот, - изван темеља, пута, истине, живота у Христу Исусу, Господу нашем, и то онако како је она изнета у науци Његовој, сачуваној у Цркви Православној. Ко од вас оно не прими свим бићем својим, а не само уснама, није збораш" (чланак „Писмо друговима", „Из дела Димитрија Љотића: саставио др. Стеван Иванић”, стр. 514-523).

Дакле, по Љотићу, једини србски пут је - православни пут, а наука Господа нашега Исуса Христа, сачувана је у Цркви Православној. Стога, Љотић није никакав „интегрални хришћанин" (у смислу утапања своје православности у „хришћански интегрализам"), већ је Љотић православни хришћанин и узоран Србин - светосавац (подсећамо да је творац термина „светосавље" управо „љотићевац" Најдановић). Дакле, светосавац, али и учитељ Србске идеје који подучава не само речју, већ пре свега делима и сопственим примером.

Зборашка мисао/Србска Акција

Др. Димитрије Најдановић: Најновија синодска посланица (1942)

Ништа се формално не може приговорити божићној посланици Светог Архијерејског Синода, коју је потписао Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Јосиф. Посланица је мали теолошки трактат о миру међу људима, који је толико апстрактан да се, углавном, може односити на све историјске епохе и на све народе. Али баш у овом апстрактном формализму видимо главни њен недостатак.

Светосавска православна, српска црква никад, ни у данима славе ни у данима пораза, није говорила своме народу оваквим језиком. Сигурно је да то није без логике. Али оне хришћански живе, одређене логосности нема. Пошто ње нема, то је богословским излагањем, разливена безобличност, празна за ум, тешка за срце. Безобличност нарочито тешко пада православно – светосавском духу. Утолико теже, што судбинска ситуација српско-православног народа никада није била тако одређена, тако јасно изрушеног рељефа, изрушеног многим кобима, страдањима, беспућима и недоумици, као данас. Према дефинисаној ситуацији морао је доћи дефинитум речи. А са њим и пуна одређеност става. Тога става нема.

Нећемо да улазимо у разлоге зашто тога става нема. Јер би нас та анализа можда довела до мисли о политичком аполитизму нашег Синода. Јер би нас можда довела до идеје недораслости отачаственог архијерејског тела трагичности српства у данашњици. Јер би нас можда нагнала на катастрофалне закључке о нескладу, чак раскораку актуелно репрезентативне цркве, цркве великих црквенодостојника, са суштином, смислом и назначењем самога хришћанства и његовог оригиналног обличја у светосавском православљу. Ми то нећемо чинити. И то не због лица која тренутно оличују цркву, већ због светог и свештеног сасуда, због живе и вечне Цркве Спасове, надајући се да ће његово чудотворство као у Кани Галилејској, по светој вољи својој, и обичну воду у kalon onion, у добро вино претворити (Јн. 7,10). И обичну воду!

Али нешто не може без спора проћи. Спор је овај давнашњи. Он се распиравао са распиравањем црвених бесова светосавским отачаством. Уколико је тај црвени потоп растао, утолико се више вапило да Црква узмахне паноплијом, свеоружјем својим. У име Крста против некрста. У име Једнога против легиона. У име дивинације живота против демоније смрти. У име Theos-а – Бога против atheos-а безбога. У име „духовног човека“ против „телесног човека“. У име освећења историје против њеног обесвећења. У име Христа  против антихриста. Тај је сукоб у оштрини апококалиптичној царевао. И све више сазревао. Он се одигравао свуда, па чак хватао и димензију цркве православне. Супостат Цркве није био прост antigon, такмичар и супарник по једној и истој ствари, за једну исту вредност, о једну исту стварност, за једну исту сврху. Посреди је био метафизички раскол, зачет пре времена, заривен у батос земаљске временопросторности, пребачен чак у есхатолошке равни. Ми млађи имали смо визију Сатане како као муња силази са неба (Лк. 10,18). И цела стихија бића. То парање муње и сатанско осветљавање нашег отвореног историјског простора испуњавало нас је, признајемо, апокалиптичним ужасом. Са трепетом смо понављали речи Псалмиста: „Не удаљуј се од мене, јер је невоља близу“ (22,11). Онда смо видели, готово снагом еидетичара, ломљење нашег националног, државног, историјског, културног, светосавског бића у корену. Готово тотални разлом и слом! Црвени демонизам гризао је и тукао изнутра. Наш народ и наш човек добили су другу личност, онтички другу: anti-личност То се већ и по спољашњем изгледу опажало: противбожност је потискивала боголикост. Читави делови на лицу народа почели су да се одузимају, коче, леде. Народ је почео да расте „надоле“. Зато наш ужас и наша молитва.

Црква, званична црква је ћутала!

Онда је дошао слом.

Потом је нагло атеистички црвени бес почео отворено, јавно, богохулно да ломи народ, као некада оног човека (Мат. 5,2). Магија дијаболизма ширила је свој круг. У средишту круга Сотона. Црвена слава Пентаграма рапидно је расла, слава Крста падала је у сенку. Тајна земаљског царства изгледала је да гута „тајну царства Божијег“. Сакрални простор цркве гутан је сатанским простором anti-цркве. Богочовек бива помрачен човекобогом. Сејач кукоља отурао је руку небесног Сејача са Божје народне њиве.

Нису ово наравно више теолошке метафоре, поникле из пусте дијалектике појмова. Идеја комунистичког легиона била је оваплоћена у самом централном простору светосавске српско-православне цркве. „Легион ми је име, јер нас је много“ (Мк. 5,9). Тај демон масе типично је бољшевички демон. Он је, као онај герасиски, неукротив, кида ланце, лудује по српским дољама и горама. Многобројан је као гадаринске свиње. Права хипостаза безбожног анархизма и нихилизма! Он физички и метафизички руши цркву Божју, цркву као зидани храм и као храм нерукотворени, храм душе. Он бије и убија пастире, физички и метафизички“ Он обесвећује светиње и физички и метафизички! Он светотатствује, богохули, распирује богомржњу, безбогује. Он систематски смишљено, умишљајно, гордо врши транспредикацију свих божанских својстава светосавља, упрестољује се на место Бога. „И није чудо! Је се сам сотона гради да је свети анђео. Није, дакле, ништа велико, што се и слуге његове граде да су слуге праведности“ (2.Кор. 10:14-15). Демонско безбожје ствара од народа – цркве свој organon. Свој орган! Права и пуна метабола светосавског православља! А многообразан терористички вампиризам сатана – гомиле: рушење, паљење, силовање, черечење, тестерење, стрељање, ломљење кичми, парампарчање, сав тај демонски „политички“ тероризам вршен на тлу светосавског народа само је тамно огледало, појавни рефлекс дубинских збивања!

Црква је и ову другу фазу активног богоборства и црквоборства прећутала.

Ова посланица то само својим језиком подвлачи. Она опет не сме ниједном речју да укаже отворено на богоотпаднички комунизам. А престала је да се моли за многострадални руски народ и његову цркву. Као да је његова црква под Совјетима добила своју слободу.

Посланица пак говори и о „братоубилачкој борби“. Ваљда је тиме хтела да покаже да је на њеним теразијама у овој шестомесечној борби Крста и Антихриста – Каина и Авеља – подједнако неправо на обема странама.

Колико се Посланица овом фузијом, боље рећи конфузијом појмова огрешила о православну догматику остављамо на процену црквено богословском сазнању светосавског народа. Колико је овим нарушено и оштећено религиозно језгро самог народа, показала је блиска прошлост. Али ће се тек у историјској перспективи грех овог и оваквог напуштања стада српскога потпуно обелоданити и проценити. Да не говоримо о Страшном Суду!

„Наша борба“, 1942.

(Преузето са https://carostavnik.blogspot.com)

Ново од Србске Акције: Србска „Cara al sol"!

Након песме „У ланце", објављујемо данас, на дан 80 година од оснивања Србског добровољачког корпуса, следећу у низу зборашко-добровољачких корачница које смо снимили. Реч је о корачници „Црвено, плаво и бело". То је наша обрада (са малим изменама текста) зборашке корачнице „Плаво, бело и црвено", настале у част јуначке одбране Алказара од стране националиста у Шпанском грађанском рату, а на мелодију легендарне песме „Cara al sol". О настанку песме сведочили су збораши и добровољци Гојко Табаковић (који је вероватно и аутор) и Душан Играчев, а о чему се може прочитати у књизи Боривоја Карапанџића „С вером у Бога, за краља и отаџбину - Добровољци 1941-1991", на стр. 81-84.

Послушајте, уживајте, певајте!

                             Србска Акција/Зборашка мисао

Велики јубилеј: 80 година од оснивања СДК

У суботу, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, у Смедереву - родном граду Димитрија Љотића, обележена је осамдесета годишњица оснивања Србског добровољачког коспуса - елитне војске Недићеве Србије и војске зборашког духа и циља. Србска Акција, чији су бројни чланови узели учешће у овој манифестацији, уприличила је исту у сарадњи са историчарем Славишом Перићем.

Обележавање велике годишњице, почело је парастосом у храму Светог Ђорђа (иначе задужбини породице Љотић) у центру Смедерева. И одједанпут, након парастоса и пригодне беседе једног од свештенослужитеља, из грла нове војске смене зачула се песма „Мртви нисте". Осећање поноса и сете истовремено обузима сваки пут када се на крају помена које ми уприличимо, сада већ по устаљеном и неписаном обичају ова песма сложно и у глас пева. Међутим, оно што је на ову велику осамдесетогодишњицу оснивања СДК било другачије, јесте само место. Наиме, ове године та песма деловала је свечаније, јер је отпевана у Учитељевом родном Смедереву.  

Након помена, уз песму кренуло се смедеревским улицама пут породичне гробнице Љотића. Том приликом, радост се сем на нашим лицима, могла видети и на лицима пролазника који су са усхићењем гледали како „..по улици гордо пролази, наш јуначки добровољни пук!" Јер Смедеревци добро знају ко је Димитрије Љотић и колико је задужио Смедерево. Наравно, нисмо марширали као војна формација али на тренутке као да разлике није ни било. Војска Светог Георгија поново је корачала Смедеревом као и пре 80 година!

По повратку са гробља, уследила је промоција књиге историчара Славише Перића - „Светолик Луња Лазаревић - фрагменти живота". Промоција ове књиге која садржи бројне занимљиве документе о овом истакнутом зборашу (Луњи Лазаревићу) одржана у Дому културе Смедерево, и протекла је у изузетно занимљивој атмосфери уз квалитетно излагање нашег пријатеља Перића и уз здушно певање чувене корачнице „Војска смене", од стране присутних.

Успешно одржана прослава, весели и подгрева реалну наду да ће наша лепа мисао Збора, као хришћански, односно светосавски израз у савременој политици, засијати у једном новом, непобедивом сјају који ће се незаустављиво ширити отаџбинским тлом!

                             Србска Акција/Зборашка мисао

У освит обележавања велике 80-годишњице

Овог септембра се навршава 80 године од оснивања елитне одбрамбене антикомунистичке снаге србског народа током Другог светског рата – Србског добровољачког корпуса (СДК). Разлог формирања СДК било је избијање комунистичког устанка, у чијем се пламену већ у току јула и августа 1941. нашла готово цела Србија. Комунисти су свој устанак започели убијањем србских жандарма, виђенијих људи и угледних домаћина, да би затим почели да из заседа убијају по једног или више немачких војника. На то су Немци одговорили „законом“ одмазде, те су за једног погинулог Немца стрељали стотину Срба, а за једног рањеног Немца педесет Срба. Из дана у дан стање се погоршавало. Немачке казнене експедиције крстариле су Србијом, остављајући за собом пустош и ужас. У таквим околностима долази до формирања Владе народног спаса, на челу са генералом Миланом Недићем, јунаком из Првог светског рата, који се до тог тренутка налазио у кућном притвору, опхрван болом због погибије сина, снахе и унучета у експлозији муниције у Смедереву, 5. јуна 1941, која је готово уништила овај град.

Образовање Недићеве владе имало је за циљ само једно: да се у земљи успостави ред и мир. Међутим, ситуација се само погоршавала и Милан Недић је хтео да поднесе оставку. На то је од немачког војноуправног команданта био упозорен да би се за ликвидацију немира у Србији могле искористити мађарске, бугарске и усташке снаге. У том безизлазном тренутку, министар привреде и члан покрета Збор - Михаило Олћан, у договору са Димитријем Љотићем, од којег је и потекла замисао да генерал Недић образује владу окупиране Србије, предлаже да се оснују добровољачке јединице и изјављује да ће у року од 24 сата обезбедити 500 антикомунистичких бораца-добровољаца.

Чим су чланови Збора из Београда и унутрашњости чули да се организују добровољачки одреди, почели су да се уписују у добровољце. У врло кратком времену пријавило се више од хиљаду добровољаца, међу којима је највише било студената и средњошколаца. Одмах је формиран први добровољачки одред, касније познат као Трећи ђачки одред. Тако су се млади збораши са оружјем у рукама ухватили у коштац са својим старим и добро познатим противником из школа и са универзитета. И већ 17. септембра 1941, само два дана након формирања, први добровољачки одред, на челу са поручником Будимиром Никићем, код Гроцке се сукобио са Космајским партизанским одредом и потпуно га разбио. Тако је започела жестока и беспоштедна борба, у којој су Добровољци, у сарадњи са другим националним јединицама, извојевали победу и партизане, на челу са Титовим врховним штабом, протерали из Србије.

Овом победом и рушењем до тада постојећег мита о партизанској непобедивости, Србски добровољци најавили су потоњи сумрак комунистичких банди, које су од Добровољаца трпеле пораз за поразом. Добровољаца, који су из борбе у борбу сведочили силу свог моралног идеала оличеног у готовости за жртву, у непоколебљивој вери, као и идеолошкој изграђености у духу њихове зборашке мисли. Јер Србски добровољачки корпус, као непобеђена и истински србска војска, по свом циљу, карактеру и моралној спреми, потпуно је одговарао древном архетипу србског христољубивог војинства. Као такав, он није служио лажним савезницма нити је представљаo било чију марионету, већ је својом борбом и својим идеализмом, разбијао подмукле планове комуниста, циониста и њихових либерал-демократских слугу. Отуда и савремена потреба за проналаском инспирације за актуелну Србску борбу, управо у старој борби Србских добровољаца, којима уосталом, цело данашње Србство дугује благодарност за свој опстанак.

Нека би дао Бог да се истина о подвигу и борби Србских добровољаца уздигне на србској земљи попут тврђаве, као уточиште и морални стуб долазећим генерацијама србских национал-револуционара, који ће у своје време, а на рушевинама Система, створити Отаџбину праву!

Србска Акција/Зборашка мисао

Димитрије Љотић: Књижевно-научни преглед (1913)

Историчар Славиша Перић, пронашао је најстарији икада објављени чланак Димитрија Љотића (из 1913. године), који овом приликом ексклузивно објављујемо. Реч је о чланку писаном за часопис „Дело - лист за науку, књижевност и друштвени живот", а на тему Метерлинковог размишљања о проблему смрти, кроз анализу његове књиге  „La Mort", која је издата те године у Паризу. Морис Метерлинк, белгијско-француски књижевник, био је један од најпознатијих светских писаца у оно време (добитник је Нобелове награде 1911. године). Љотић који је тих година провео извесно време у Паризу, био је јако добро упућен у француске и европске књижевне токове. Иако је тек доста касније достигао свој мисаони зенит, овај чланак сведочи да је Љотић и тада (као двадесетдвогодишњак), био дубокомисаони и генијални интелектуалац који се бави сложеним философским темама.

_______________________

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД

Д.В. Љотић

Верује се да људи у различитим степенима осећају страх од смрти. Тај страх од смрти није заиста измишљен, он вероватно постоји сваког дана у понеком човеку, сваког дана се понеко уплаши, згрози, ужасне, постане богохулник смрти ради. И вероватно да сваки од нас има да буде једног дана мучен помишљу на смрт. Па ипак, смрт није опште и стално људско страшило.

Огроман део човечанства и не мисли много на смрт. Колико је ова индиферентност увредила побожност старих и нових беседника! Они довикују, љутити, као што су љутита деца кад се не обраћа пажња на нешто што су она створила, целом свету: „Ви знате да то не можете избећи, па ипак не мислите“. Ово није измишљено, овако су говорили сви Оци, од Златоустог до Савонароле, од Босиеа до Толстоја. „Ви знате, веле Оци, да то не можете избећи, па ипак не мислите“. А може бити, кад би знали да је смрт могуће избећи, да би онда много више њих много више мислило, и сигурно би тада смрт изгледала и много страшнија него данас, кад сви знају да је и живот, изгледа, дат ради смрти.

Мало људи мисле о смрти. Врло је мало њих који су морали да мисле о њој; више је оних који су створили код себе потребу, на различите начине – како се већ све једна потреба да изазвати, - да о томе размишљају. Нико од њих није могао ништа да измисли, изумује, па ипак имају различите резултате. Једни су, размишљајући о смрти, оборили све што су нашли пред собом, побунили се против свега, и, обарајући и бунећи се, створили ништавило од света и у свету, а страх у себи. Па ипак, чудноватом неком магијом, ни они се више не боје смрти; страх од смрти, као дуже стање душевно, не може да опстане, јер нема свести без живота и о животу – који опет нагони на индиферентност или на мирну радост према смрти. Други су, мислећи о смрти, били више склони да граде или чувају саграђено, него да руше или да се буне. (О овим склоностима решава карактер а не ум). И противно онима који су добили страх од смрти, ови су поверовавши, нашли мирну радост, благу радост.

Метерленково најновије дело је поникло из уверења да страх од смрти загорчава људски живот. Матерленк је хтео да скупи све оно што чини да се можемо надати, све оно што ће нас утешити.

Први његов напор је управљен да обори предрасуде, неправедне против смрти. То сачињава I главу саме књиге. Смрт није ни страшна ни грозна, ако не доноси радост, она доноси мир, а бескрајни мир то је као нека тиха радост. Уништење је материјално немогуће. То је предмет II главе. „Ниједно тело, ниједна мисао, не могу пасти изван васељене. Ниједан атом нашег тела, ниједан дрхтај наших наших нерава не могу отићи тамо где више не би били, јер нема места где ништа не постоји. Светлост једне звезде угашене пре толико милиона година, још лута по етеру, где ће је наше очи може бити срести вечерас, док она продужава свој бесконачни пут“. „Нема места за смрт!“ „Што се више уздиже и увеличава људска мисао, све мање ништавило и смрт изгледају разумљиви“. – Но Матерленк осећа да је за људе свеједно, хоће ли пасти у ништавило или живети без онога што се назива свест. Главе III – VIII испитују основаност претпоставке о продужењу живота са нашом данашњом свешћу, или са измењеном. За прву хипотезу вели, да је, „у својим строгим границама, врло мало вероватна и осредње достојна наших жеља. А чим се покуша да се уздигне или да се учини да изгледа мање варварска или мање наивна, тада се додирује хипотеза о универзалној свести, која са претпоставком о продужењу живота без икакве врсте свести, затвара поље свима претпоставкама и исцрпљује оно што машта може да замисли“. Предмет IX – XI главе сачињава испитивање претпоставке о продуженом животу са измењеном или са универзалном свешћу, о судбини свести у бесконачном. Ономе што изгледа најважније – претпоставка о продуженом животу без икакве врсте свести, - Матерленк не поклања много пажње. Он се задовољава да каже да би такво продужење било исто што и уништење апсолутно, и да према томе не би било страшније од сна без снова и без буђења. Он не жели просто да о томе говори пре испитивања оне две преостале претпоставке, јер она „prejuge de facon tres temeraire les questions de la conscience universelle et de la conscience modifice (прејудицира на привремен начин питања универзалне савести и модификоване савести)“. Резиме својих испитивања о ове две претпоставке Метерленк овако излаже: „Ако примимо да наше ја не остаје вечито овакво какво је било у тренутку наше смрти, ми онда не можемо да замислимо да се у једном датом тренутку оно може зауставити, да може престати да се шири и уздиже... То би била једина и права смрт, у толико грознија што би завршила један несравњиви живот и једну несравњиву интелигенцију... Једном речју, или ми верујемо да ће се наша еволуција зауставити једног дана, и то био неразумљив крај и нека врста несхватљиве смрти; или ми верујемо да ће она бити без краја, и да ће, будући бесконачна, узети карактер бесконачности и изгубити се и измешати у њему... И то би опет био неразумљив крај, али то би бар био живот. А после, неразумљиво за неразумљиво, пошто смо урадили све што је у човечијој могућности да разумемо једну или другу загонетку, бацимо се боље у најпространију, дакле и највероватнију, ону која садржи у себи све друге и после не остаје ништа више“. Он се зауставља на универзалној свести „у којој се у осталом завршавају теософија, спиритизам, и све религије где човека, у његовој највишој срећи, апсорбује Бог“.

Метерленк је пантеиста. Тешко је рећи за њега у коју групу поклоника апсолутног он спада, јер апсолутно има два изгледа – „два изгледа бесконачности“, вели Метерленк, - један, овај свет у коме се дешава цео наш живот, чији изглед добијамо помоћу наших чула, ова покретљивост, ово кретање, тражење и налажење циља, ограниченост, која испуњава простор и време; - други, непокретна, некретљива бесконачност, од свију вечности савршена и на своме врхунцу, која се не може кретати ни напред ни назад; без почетка и без свршетка; без циља, „јер кад би га имала, она би га достигла у бесконачности година које су биле пре нас“.

То су два противречна изгледа апсолутног. То је вечити камен спотицања пантеизма. И све су пантеисте имале да бирају између ове две ствари: или да жртвују Бога (други изглед) природи (први изглед), или да жртвују природу Богу. Први обожавају коначно у бесконачном (апсолутни натурализам), ово их нагони да бесконачно не виде. Атеисте нису ништа друго до пантеисте који се не сећају свога имена. Такви су били Индијанац Капила, Грк Хераклит, стојичари, Хегел и т. д. Други знају само за оно што се једва може и исказати људским језиком (апсолутне теисте), у свачему они виде само Бога. Ту спадају философи из индијске школе веданта, Грк Парменид, Француз Малбранш.

Метерленк се не решава. Он вели: „оба изгледа су, у основи, неразумљиви, али се дају бранити, па и ако су непомирљиви, ипак се слажу у једној тачци да је из бесконачности за увек искључен и бескрајни бол и безнадежна несрећа“.

Он је хтео да умири људе и пружио им је своју књигу. Његова књига, као скуп уметнички исказаних хладних, логичких, апстракција, има велику лепоту, уметничку вредност. Али да ли ће она одговорити своме задатку?

Пре свега, човечанство има три ствари које штите људе од самртног страха: инстинкт, живот и вера. Инстинкт умирује оне који живе по инстинкту. Живот теши оне који у своме тражењу нису дошли ни до каквог резултата. Вера весели оне који су је нашли. Изван те три ствари нико не би могао умирити, утешити и развеселити човечанство.

Па кад би нешто и могло дати већи мир, већу утеху и веће весеље, или, кад би бар могао да замени ова три заштитника – опет ова књига не би могла бити то. Хоће ли човек после ове књиге имати „ведру мисао о смрти“, нарочито кад прочита ово: „То је најцрња мисао коју човек може замислити (реч је о другом изгледу бесконачности). Кад би она била непобитна, кад би она заиста имала последњу реч велике загонетке, тада би било готово немогуће живети у њеној сенци“. Зар ово може дати утеху, нарочито кад се зна да је то једно крило велике алтернативе о којој смо подуже говорили. 

Логички, „учињено је све што је било у човечанској моћи“, размишљајући, по геометријским аксиомама, човек у овим стварима далеко не може отићи. Он може направити дуг пут, занимљив, али скоро затворен и кружан, као круг. На томе путу код Метерленка се да опазити склоност да извесне ствари не дотиче, о другима говори, али очигледно врло мало, треће, готово све, не решава. У овим стварима, ако се хоће да цела ствар не испадне све сама контрадикција, онда се тако једино може поступати. Да је усвојио ма које решење, ово се опет никако не би могло одбранити, разуме се говорећи увек све са посматрачке тачке наше рушилачке логике. Зато он не решава ни једно питање. Он, на један магистралан начин, тражи међу нашим предосећанима оно, које личи на највећу апстракцију и излаже га. И чудноватом иронијом логике, највиша апстракција до које је дугим путем дошао, рашчлањена, даје за алтернативу оно што смо хтели и да знамо, и што је за човека, изгледа, важније и од саме његове среће: бити ил не бити. Ево како он завршава претпоследњи део последње главе: „Ако постоји свест на коме месту, или нешто што замењује свест, ми ћемо бити у тој свести или у тој ствари, јер ми не можемо бити на другом месту... А ако бесконачност, где ћемо бити бачени. Нема никакву врсту свести нити ишта што би је замењивало, онда то значи да свест или оно што је може заменити, није неопходно потребна за вечиту срећу“.

Естетички, о овој се књизи мора говорити с хвалом. Најлепше написан уџбеник логике – и најзанимљивије. Оно неколико редова што смо из ње исписали могу добро показати све богатство лепоте којом Метерленк располаже.

Али не заборавимо шта је био главни мотив ове књиге. Она је хтела да умири, утеши и развесели људе. На жалост она није могла успети у томе. Јер слушајте ово тврђење: „бесконачност нам не може желети зла, будући да би мучећи и најмањег од нас мучила један део себе, нешто што од себе не може отргнути, дакле сама себе“. Али, прво, ко нам јамчи да се наш појам о несрећи поклапа са појмом који има бесконачност (она не може ни знати за несрећу). Баш на против, изгледало би да оно, што је срећа за бесконачност, да је несрећа за нас; и друго, што каже W. James: мало ме се тиче хладна, укочена срећа савршенства.

И ако има таквих људи, које не могу утешити ни инстинкт, ни живот, ни вера – онда ти људи не би требало да читају ову књигу у којој је све неизвесно, лепо, величанствено, страшно и хладно. Биће им горе ако је читају.

Напротив, други нека је читају!