Све од 1934. па до 1941. године, ређале су се, као по некој злој коби, све слабије и слабије екипе на врху државе, које су биле не израз воље и тежњи народа, већ представници разних личних и партијских клика и котерија, којима су властити и партијски интереси били изнад општих народних и националних. Отуда се и могло десити, да је баш та такозвана "политичка и друштвена елита" тога доба била неупућена у међународна збивања, не схватајући, готово нимало, суштину великог ратног пожара од 1939. године, који се све више и више приближавао границама Југославије.
Из ове неупућености, проистекла је и једна од најкобнијих одлука југословенске Владе Цветковић - Мачек, која је имала страшне и крваве последице по цео народ и државу. Противно уверењу и ставу краља Александра Првог: "Не пружати руку убицама руског цара и руског народа", Влада Цветковић - Мачек, не само да је пружила руку крвавим убицама руског цара и руског народа, већ је широм отворила врата комунистичкој акцији. Признавањем Совјетског Савеза и успостављањем дипломатских односа, као и довођењем искусног бољшевика Плотњикова у Београд, Влада је, такорећи, озваничила Комунистичку Партију Југославије и њен рад. Са Плотњиковим је у Југославију дошао читав низ бољшевичких агената, а домаћи су се били толико окуражили, да су јавно пљували на народне светиње и без икаквих скрупула рушили оно, што су генерације и генерације својом крвљу стварале.
Последња Влада је отворено толерирала комунистичку акцију у Краљевини Југославији. Не само да је Влада дозвољавала, да разни бољшевички агенти као на пример, Фјодор Махин, Мирослав Крлежа, Александар Вучо, Оскар Давичо, Ђорђе Јовановић, Ото Бихаљи, Велибор Глигорић, Милан Богдановић, Вук Драговић и многи још други, просто преплаве југословенско јавно мњење својим разорним комунистичким књигама, већ је чак дозволила да се формирају и такозвани "Студентски батаљони", који су, вежбани државним оружјем и подучавани краљевским официрима, припремили свој командни кадар за своју комунистичку револуцију, коју ће с невиђеном мржњом развити после државног слома.
Успостављањем пријатељских односа с Москвом, том цитаделом међународног комунизма, Влада је дозволила, да се у земљу врате и сви они комунистички терористи, који су се под црвеном заставом бољшевизма борили у Шпанском грађанском рату од 1936. до 1939. године. Тако су Југославију били просто преплавили прекаљени комунистички револуционари, који ће свој терор и своје револуционартво, ускоро, применити на свој сопствени народ.
Влада је, такође, из домаћих затвора и казнених завода пуштала на слободу комунисте, који су почели вршљати широм целе земље. Сам Председник тадашње југословенске Владе, Драгиша Цветковић, лично је, на пример, наредио, да се пусте на слободу водећи комунистички вођи, Иво - Лола Рибар и Коча Поповић. Док је Краљевска југословенска Влада овако радила у односу на комунизам и комунисте, дотле је, на један запањујући начин, прогонила националисте и антикомунистичке борце, као и оно мало антибољшевичке штампе. Најпре је, одлуком Владе, била забрањена сва антикомунистичка литература, а њени писци прогањани. Вредан је помена случај са књигом инг Милосава Васиљевића, бившег Директора београдског Сајма.
У време када су комунисти преплавили југословенску јавност својим комунистичким издањима, која су штампана и растурана са дозволом самих власти, инг Васиљевић је написао одличну и снажно документовану књигу "Истина о СССР". Међутим, од стране владајућег ненародног режима, ова књига је била забрањена још у самој штампарији чим је била завршена!
Па не само да је режим забрањивао књиге, којима се супротстављало комунизму, већ је повео праву хајку против виђених антикомуниста, затварајући их, па чак и у концентрационе логоре одводећи!
Тако је, међу првима, ухапшен истакнути београдски новинар и публициста Ратко Живадиновић, Генерални Секретар Југословенског Антимарксистичког Комитета. Затим су били похапшени и многи виђени чланови Југословенског Народног Покрета "Збор", међу којима и: др Велимир Даниловић, лекар из Београда; Борислав Нешић и Бранко Стојановић, власници предузећа "Узор"; др Сташа Цонић, директор Аграрне Привилеговане банке; др Станко Шифрер и Драго Јефремовић, индустријалци; др Димитрије Најдановић, професор и др. Режим је, такође, био похапсио и велики број припадника омладинске националне антикомунистичке организације "Бели Орлови". Осим Врховног Старешине ове организације, Владимира Ленца, били су затворени, поред осталих, и: др Нико Маринковић, Божа Најдановић, Рада Павловић, Ратко Обрадовић, Бога Павловић, инг Сима Керечки, Роко Калеб, Небојша Мандић, Младен Билић, Слободан Недељковић, инг Светолик Лазаревић, Воја Мандић, Југ Лабус, Мома Кнежевић, Шиме Ловрић, Славко Фистрић, Васке Хасановић, Васа Ђуровић, Мирослав Перан и други. Поједине је режим држао затворене у београдској "Главњачи", док је већину похапшених послао у интернацију у Брус.
Али, ни то није било све! Влада Цветковић - Мачек толерирала је, поред комунистичке, и усташку акцију у земљи. Не само да се није супротстављала усташкој идејној и пропагандној делатности, већ није ни усташким терористичким делима. Као најкарактеристичнији пример, нека послужи случај са угледним загребачким адвокатом Здравком Ленцем, великим поборником југословенске мисли. Овог великог Југословена усташе су убили усред Загреба 1940. године, када је још постојала Краљевина Југославија и када су били на снази сви позитивни југословенски закони! Власти не само да нису казниле убицу, већ га нису смеле ни тражити! Али, зато су држале у концентрационом логору сина тога убијеног родољуба, који је само истрајно и јуначки ишао очевим путем!
Једном речју, ненародни режими, а нарочито последњи, водили су Отаџбину пуном расулу. Отуда је капитулација Краљевине Југославије уследила, као последица унутрашњег разорног дејства недораслог и неспособног југословенског политичког и државног вођства - с једне, и рушилачке спреге мрачних сила - с друге стране. И још кад је спољашњи непријатељ својим оружаним силама упао у земљу, пропаст је морала бити неминовна.
Боривоје М. Карапанџић - „Грађански рат у Србији 1941-1945" (одломак)
No comments:
Post a Comment