Четврто искуство које ми је рат дао јесте сазнање да људско друштво не може очекивати ни од једног свог уређења неко стање блажене среће, мира и радости, с обзиром да сами људи у огромном свом броју остају растрзани страстима, немиром, грехом. И то не само у друштву националном, већ и интернационалном.
Човечија природа има у себи жудњу дубоку за тим и таквим поретком, али такав поредак није могућан у друштву људском.
Све што се дешава као да људи имају слику једног друштва за којим жуде, а начин да до њега дођу није им дат. Уствари, дат им је, али зато треба да људи појединачно победе много шта у себи, пронађу равнотежу коју немају, па тек потом би се могло очекивати такво друштво национално и интернационално. Данас друштво, чији су чланови у тој мери подложни немиру, не може очекивати да постигне мир. Зар би могла мирно пловити лађа на којој су цела посада и сви путници обузети неким грозничавим трчањем час на једну и час на другу страну.
Димитрије В. Љотић
(,,Људско друштво и срећа” - одломак, ,,Одабрана дела, књига 1.”, стр. 309 - 310)
