На данашњи дан 1941. године, основан је Србски Добровољачки Корпус. Првобитно оформљен на предлог Михаила Олћана од 500 добровољаца, чланова покрета Збор, настао је као последња линија одбране од помахниталог комунистичког устанка који је на јесен 1941. погодио окупирану Србију. Први је у борбу против комуниста кренуо трећи одред СДК познат и као „Ђачки одред”, назван тако јер је махом био састављен од средњошколаца и студената, а борба се водила у околини села Дражањ, надомак Београда. Тада је извојевана и прва победа над комунистима у Србији, са минималним жртвама и максималним борбеним учинком. И након тога победе су се само низале. Оне су плод не само војне спреме добровољаца, већ и њиховог снажног духа чији је темељ - вера у Христа. Та непоколебљива вера саздала је од добровољаца православну војску, која је попут Светог Георгија пробадала злу аждају, аждају са петокраком на челу. СДК је постао главни стуб реда и мира у окупираној Србији, тиме спасавајући србске главе од немачких казнених експедиција, које су биле последица сулудих антинародних акција партизана и њихових савезника. СДК се такође борио и против усташа, највернијих предратних комунистичких савезника. Током 1941 и 1942. године, добровољци су прелазили на другу обалу Дрине и бранили србски народ који се повлачио у Недићеву Србију од усташких звери. Забележено је и неколико диверзантских група добровољаца које су прелазиле на територију „НДХ" у помоћ војводи Момчилу Ђујићу, иако су Немци то изричито забранили, а одиграо се велики број сукоба са усташама и током повлачења СДК у Словенију, па и током пружања последњег отпора силама зла у Словенији, те Србски добровољци никако нису били на истој страни са усташама, како то поједини лажљивци тврде.
Крагујевац, који је наводна „мрља" на историји СДК, јесте велика комунистичка подметачина, а добровољци су заправо спашавали Србе од Немаца и спасли су преко две хиљаде људи од стрељања, али на жалост нису могли спасити све, док су комунисти и њихови помагачи проузроковали та страдања србског народа, као и многа друга.
Како каже Димитрије Љотић: „Добровољац је војник, који је то постао из добре воље, а не под морањем. Ако није војник, дакле, шта је? Самовољац или зловољац, - добровољац није сигурно, јер то може бити само онај ко је војник”, а добровољци и јесу били прави војници, војници у служби Бога и свога рода, војници који су се вазда борили на страни правде и Истине а против злих сила које су у служби оца лажи. Христоносни дух је био увек присутан код добровољаца, па су се тако заклињали и страдали у име Христово да ће као војска смене остварити отаџбину праву. Они јесу пали али њихове жртве нису биле узалудне, њихова идеја и њихов дух живе и даље у нама. 82. године касније, и ми настављамо њихово бесмртно дело, настављамо борбу против слугу антихриста која се може завршити само коначном Христовом победом. До тада, ми ћемо уз Божију помоћ, бити на правој страни, никада не очајавајући, никада не одустајући, и кличући:
С' вером у Бога за краља и отаџбину!
Зборашка мисао/Србска Акција
