Брига о расној и крвној чистоти у србској породици

 

Србска породица јавља се као главни носилац расне, односно крвне чистоте. Ради тога је србска породица тежила да се преко женидбе и удадбе повеже са бољима или бар са равнима. Онолико колико се пажња поклања девојци, толико се, ако не и више поклања пажња пријатељима – роду девојачком. Ту подједнакост процењивања девојке и пријатеља наглашава народна песма у овим стиховима:

„А где нађох за себе девојку,

Ту не нађох за се пријатеља;

А где нађох за се пријатеља,

Ту не нађох за себе девојку”.

Изгледа да је код Срба врло старо убеђење у моћ наслеђа. Чудновато је да је оно јаче код нашег сељака, него код грађанина и школованих људи. Водећи строго рачуна о своме породу, – тежећи да му пород буде најбољи (по једном народном закључку: човек воли да је бољи од свакога, сем од свога сина), наш човек прво гледа, одакле ће се оженити. Богатство – мираз не игра никакву улогу у поређењу са захтевањем других особина.

У удавању девојке мало се одступа, па може преовладати разлог богатства, јер по једном правилу „дај девојку у богату кућу, а жени се од људи”. Деца се умећу на ујчевину. „Одакле жена, одатле и деца”. Највећи србски јунак Марко Краљевић уметнуо се на свога ујака војводу Момчила. Марко Миљанов у својим „Примјерима чојства и јунаштва” навео је примере неких ситих јунака, но који су се оженили од рђавих кућа (један чак и Циганком) па им пород и потомство отишло „по мајчиној крви а не по очиној... Зато народ о томе говори и за примјер му служи, да боље пази од какве му се крви ваља женит”. Марко наводи даље да је то разлог што су ослабиле неке угледне породице и људи којима се „јуначка крв у слабу прелила”.

Наследствене особине наш народ прати „од девет дедова”. Зна се ко је какав био у прошлости, одакле се ко оженио и какве је путем женидбе особине на своје потомство пренео. Јасно је онда, да се све то узима у обзир приликом женидбе: испитују се потанко све особине које поседује кућа, одакле девојку треба узети. Пита се у доста случајева и одакле јој је прабаба била. Девојка се цени, осим по роду уопште, још и по мајци. Познато правило је: „Види мајку, па узми девојку”. Безбројни примери су у којима се истиче крвна особина некога далеког претка пренесена на његово потомство. Неоспорно је, да поједине куће чувају извесне особине кроз дуги низ година и преносе их с колена на колено. Свак сматра да ће женидбом из тих кућа пренети те особине на свој род и потомке. Често се може чути, да се проклиње неки стари предак који се непромишљено оженио и у свој род унео неке рђаве склоности или неку наследствену болест. Дакле у женидби и удадби гледало се првенствено на кућу. Отуда је објашњиво да је некад просидба девојака закључивана између родитеља момка и девојке, а да се они нису видели. Нису били ретки случајеви, да су родитељи заручивали своју децу пре рођења у утробама мајки. Уверење да од добре куће мора бити све добро, опште је народно уверење. „Све што је од куће, па макар и од кучке, добро је”.

Јасно је да се у великој већини полаже много и на особине девојке. Мада је лепота наглашена у народним песмама, и мада је она у доста случајева пресудна, њој није даван првенствени значај. Више се цени девојачка доброта, јер народ каже: „3годиште (од згодан, леп) на буњиште, а добриште на огњиште”. Гледа се много и на девојачке особине, јер се држи да ће девојка те особине задржати и као удата жена. „Што научи девојком, не одучи невком”. Уопште девојка мора бити без мане. Једна пословица каже: „Али девојци срећу губи”. То ће рећи: ако се о једној девојци наводе добре особине, па се најпосле дода са свезом али нека мала мана, онда она упропасти све што је раније о њој добро речено. Част девојке се упоређује са стакленом чашом. Као што је стаклену чашу лако сломити, тако је лако девојци порушити у неповрат њен углед. А како се уседелица држи за страшну ствар, велика је грехота, управо смртни грех, оклеветати девојку и бити узрочник да се не уда. Поред моралних особина, девојка треба да је радна, чиста, штедљива, паметна. Особито се пази на девојачки ручни рад. По једном народном правилу треба се женити са познатом девојком, а не са девојком издалека, коју треба упознавати пошто се уда, јер „оној из села сагорела је једна пола, а оној иза брда две”. У неким местима људи су били обавезни да се жене само из свога места и нису се смели женити из другог краја. Кад дужд млетачки нуди своју кћер за жену Кањошу Мацедоновићу, како читамо код Љубише, овај му одговара: „У нашој је опћини обичај непрекидни, да се свак жени у своме јату, и тако чувамо поштење нашим сестрама”. Негде родитељи радије удају кћер далеко, јер се тако боље одржава пријатељство, него кад се свакодневно сретају.

Горе је речено, да богатство није никада у женидби играло важну улогу. Доста девојака са миразом које нису имале браће, горе се удају, него што би да имају браћу. Наш човек воли да има угледне пријатеље, да с њима дружи и дичи. То народно схватање потврђује и народна песма. Кад је Бановић Страхиња ухватио своју жену у неверству, њена браћа Југовићи хоће да је сасеку ножевима. Страхиња им не да, него опрашта грех својој жени. А разлог Страхињине великодушности састоји се у овим речима:

„Без вас би је могао стопити,

Ал' ћу стопит сву тазбину моју;

Немам с киме хладно пити вино,

Но сам љуби мојој поклонио”.

Са смрћу његове жене престало би пријатељство између нега и Југовића. Многобројне су народне пословице у којима србски народ изражава тежњу за крвном чистотом и веру у моћ наслеђа. Појам „господска крв” или „чиста крв”, означава припадност угледној кући. Јединство крви је знак рођаштва (постоји заклетва између рођака: „Тако ми једне крви”). „Погана крв”, „отрована крв”, „тешка крв” означава људе опаке и неваљале. „Туђа крв” су људи од друге вере и другог народа. Срби су се нерадо женили туђинкама, јер су сматрали да ће на тај начин у свој пород унети туђу крв. Пословица „Крв није вода” употребљава се у два смисла. Њом се исказује или моћ крвног наслеђа или рођаштво. – Народ је врло строг према ономе ко не ваља, па разуме се не жали, да се такав истражи, да од њега не остане порода. „Од зла рода да није порода”.

професор Влајко Влаховић

(Одломак из књиге „Породични живот код Срба”, Цетиње 1997. године)

Завет Светог цара Лазара

 

Краљ је опозиција, а Патријарх савест!

 

Видовдански завет Светог кнеза Лазара, кога је народ уздигао за Цара народног предања, врхуни у слози. Лазар је био изузетно способан владар. Појавио се у времену пропадања и расула када су „великаши“ из личних интереса раздробили државу и показао се изузетно дорастао изазовима свог времена. Средио је унутрашње политичке прилике, утврдио границе, изградио стабилне односе са околним земљама, улагао у писменост и културу, пружао уточиште синајским и светогорским монасима, измирио Цариградску и Пећку патријаршију, ојачао централну власт, напунио касу, обновио задужбинарство, оснажио војску… Али таквих успеха је, некад мање – некад више, било и пре и после њега. Оно у чему је Свети Лазар до данас непревазиђен јесте саборност нације у кључном моменту. Кнез Лазар је својим светим животом и својом личном жртвом Србе и сложио и обожио. Лазареви Срби нису бежали од мобилизације, нису ишли на Косово условљени запослењем, нису били плаћени, довожени да му скандирају и аплаудирају. Из љубави према вечности, из осећаја одговорности према будућности свог народа, кренули су са њим у бој – свесни неповрата.

Данашњи лидери, који се диве Мурату а не Лазару, и мисле да „ови наши Мурату не могу ни скуте да носе“, могли би се добро замислити над смислом своје политике која је довела до најдубље подељености народа од када бројимо Видовдане. Ништа бољи од њих нису ни они који по дорћолским сокацима оплакују геноцид у Гази а гнушају се заставе „Нема предаје“, који Кругом двојке носе заставе Украјине и Палестине, а сметају им српске кокарде и лик Исуса Христа. Данашњи Срби су чак и од Завета направили партију, па и њу издали.

У последњих десет година у Србији су основане тридесет три (33) партије, од којих се шест (6) води као „неактивне“, а седамнаест (17) као „ванпарламентарне“, осталих десет (10) се каљужају у буџету. Десет партија без једне идеје, без једне разлике, скоро па ни у амблему – камоли у политици. Десет партија са својим посланицима и одборницима који без политичке креативности и државничке способности лепо живе о трошку народа, у коме вероватно нема једног човека који би без помоћи Гугла могао набројати ни пет од тих десет.

Данашње време се према економској несигурности, културној разградњи и ерозији ауторитета у Србији може поредити са периодом распада царства Немањића. Јасно је наглашена потреба за стабилношћу која не поробљава, већ ослобађа. То је стабилност коју не доноси страначка политика, већ фигуре које постоје изнад сваке партије, сваког изборног циклуса. Фигуре које уједињују, не као апарат власти, већ као живе иконе српске државотворне потентности и дубинске самосвојности. Краљ и патријарх – у архетипском, а не нужно институционалном смислу – припадају управо том реду.

Краљ у савременом друштву није позван да влада. Његова снага лежи у томе што, ако зна да управља онда и не мора да влада, а ипак има моћ – моћ символа, моћ присуства, моћ иконизирања. Он је „живи споменик“ народног памћења кроз све власти, политике и идеологије. Модерним политиколошким речником можемо рећи: Краљ је позван да буде перманентна политичка опозиција сваком режиму. Он стоји као сведок вредности које су старије од тренутне власти и драгоценије од краткорочне користи. Краљ је данас потребан Србији као стожер народног јединства, јер народ који нема чврст духовни темељ рањив је пред сваком туђом идејом и увек је корак ближи распаду друштва него обнови.

Али ни Краљ не може сам. Владар који би био остављен сам да арбитрира и модерира јавним институцијама, без истинске подршке и заштите, брзо би постао плен закулисних владара. А сваки символ који се развеже од суштине није ништа друго него празна љуштура – лутка. Ту долазимо до значаја Патријарха. Патријарх као поглавар Цркве не влада се као „дворски свештеник“, јер његова мисија није верска подршка власти, него њена мера. Он је тај који стоји уз Краља као хришћанска савест народа, као подсетник да свака моћ – било управљања или владања – долази одозго и служи онима доле.

Као што се Краљ треба угледати на Светог кнеза Лазара, тако и Патријарх за узор има пророка Натана. Пророка који се није плашио Цару Давиду, када је смрћу претио непознатом кршиоцу права и скрнавитељу правде, на оптужницу дописати идентитет оптуженог речима: „Ти си тај“ (2. Сам. 12, 7). Патријархова моћ није политичка – она је литургијска, и баш зато још моћнија. Он подсећа како Краља, тако и политичаре, али и народ, да суверенитет долази одозго а не одоздо. Бог је тај који позива сваког појединца и све сталеже у службу, а они који се одазивају не служе сопственој удобности већ Богу и Његовом народу.

Краљ који заборави да суверенитет долази од Бога, врло брзо постаје слуга безличних међународних корпорација и паразит у сопственом народу, док и последњи роб који предаје своје срце Богу живи слободан као цар. Зато је благословени однос Краља и Патријарха једина могућа здрава симфонија Цркве и државе која почива на узајамној одговорности а не на конкуренцији. Држава и народ напредују само када живе као једна органска целина у којој сталежи саслужују.

У модерном дискурсу слобода се често изједначава са нередом, а креативност са побуном. Али то су јефтине копије слободе и креативности. Аутентична слобода не рађа се у хаосу већ у поретку. Аутентична креативност не ниче из ничега већ избија из оплемењене традиције, која попут извора буја и струји кроз кршевите обале а не разлива се у меку мочвару. У друштву чијим јавним институцијама арбитрира Краљ који дела по благослову Патријарха, који столује у заједници а не над њоме, народ не мора измишљати свој идентитет према свакој прилици.

Данас када је народ разочаран у демократију, јер су сви њени корисници до сада били партократски политиканти који су јавни живот свели на бирократију корупције… Данас када је народ разочаран у институције, јер су постале монетарни сифони за партијско запошљавање… Данас када је народ разочаран у културу, јер се Пинк излио на улицу… Данас када је народ разочаран у себе, јер се осећа поробљено од белосветских банкара… Данас је право време да се отвори питање стубова друштвеног ослонца, оплемењене опозиције и отеловљене савести – не као средњевековне носталгије, већ као савремене шансе за народ кога је Свети кнез Лазар заветовао на Царство непролазно.

О Видовдану 2025.

Немања С. Мрђеновић, презвитер

Извор

Дух и мисао Збора

 

Многи симпатизери (а ја сам давно дошао до уверења да су они може бити више од штете но од користи) брижно нам говоре, како би ипак требало „некако уредити ствар” па бити „практичнији, не борити се овако, не расипати снаге” него наћи „краћи, лакши пут”, на коме би „сигурно” било много и одмах успеха. Кад ми овако „брижно” говоре, гледам их заиста брижно. Иду отворених очију, али све живот у њима спава од страховите духовне болести спавања. Говори им „кожа”, што би рекао Владика Николај. А душа мртвим сном спава. Отуда и њихова брига. Плаши им се „кожа” да се душа не пробуди од наше вике и борбе – па ће после та „драгоцена кожа” коју тако брижљиво чувају, може бити, због пробуђености душе да страда.

Разуме се, да ми на ове „брижне” поруке одговарамо безбрижно и отворено, без увијања. Али тиме ствар није решена. Питао злога духа Исус, како се зове, а он одговори: „Легион”. Легион симпатизера има. Извиру са свих страна. Долазе непрестано са својим „добронамерним” саветима.

Отуда, иако смо много пута писали и говорили о томе какав мора бити наш пут да поновимо. Да напишемо још једном. Може бити да ћемо тако у корену убити вољу других симпатизера да нам овакве савете дају.

Збор је пре свега дух. Дух јунаштва и мучеништва. И дух побуне против кукавиштва и саможивости.

Сваки народ мора да има неко оправдање пред Богом и историјом; какав је мирис он животни из себе дао, какву светлост, какву боју. И наш народ мора да пружи такво оправдање. Да се види, да се чује и да се осети: да је донео и он нешто особито на свет, да је то било основни тон његовог живота – да је то било основа по којој је историја ткала своја збивања – да се „имао рашта и родити”.

Ако се наднесемо над прошлост своју најтамнију, онда ћемо видети: никакво друго воће у Божјем воћњаку, где толики народи расту и цветају, не можемо као народно оправдање да пружимо, осим јунаштва и мучеништва. По јунаштву и мучеништву с најбољим народима можемо и ми стати пред светло као муња лице Божије, и пред историју људску што су сагледале очи Његове.

Ни по броју, ни по богатству, ни по знању не можемо стићи, а камо ли престићи народе велике. Али по јунаштву и мучеништву одмах можемо стати и међу прве народе овога света.

Отуда је за наш народ дух јунаштва и мучеништва не питање обичне утакмице међу народима, већ питање главно, основно, животно и једино. Ако се одрекнемо тога духа, одрекли смо се више него имена, више него језика, више него и вере: одрекли смо се духовне врсте, духовнога рода коме припадамо.

Ако скренемо, као народ, с тога пута – ма како нам изгледало на другоме путу: да смо велике успехе постигли, да смо се богатством обогатили, да смо се бројем повећали, да смо се знањем осилили, да смо чак и нове земље освојили – ништа учинили нисмо, пропашћемо, утрће нам се и име и семе, све што смо стекли послужиће као храна другом неком народу, достојнијем од нас. А ми смо баш у таквој опасности.

Данас је владајући дух, дух кукавиштва место јунаштва – саможивости место мучеништва. И први и једини покрет који је то видео, који је одмах, без колебања, без компромиса, ударио по том владајућем духу, називајући га његовим правим именом, био је Збор.  

И први и једини покрет који је од првог дана трубио, а не говорио, да је баш зато његов пут тежак и мучан, а не угодан и лак, био је опет Збор.

И први и једини покрет који је говорио од првога дана да на томе путу могу истрајати не гласачи и симпатизери, већ јунаци и борци – био је Збор.

И сад нам долазе „симпатизери” и предлажу „у интересу општем” да не „расипамо снаге” да „нађемо некакав практичнији пут”.

Једном за свагда треба да се зна:

Нисмо ми повели ову борбу да решимо неку своју личну невољу. Напротив, ми смо свесно примили муку и борбу, и борбу и муку, а њима заменили све сласти и угодности које нам је иначе живот пружио сам од себе; ми смо то учинили свесно, знајући унапред не само шта нас чека, већ знајући да нас та борба и мука једино могу чекати.

Али нисмо с друге стране, ово учинили као Дон Кихот, већ опет свесно, јер знамо да ће само таква и никако друкчија борба бити у стању да измени судбоносни ход наше историје – да ће само таква и немилосрдна борба, упорна и безобзирна, да уроди плодом, да нас врати нашем правом народном духу, духу јунаштва и мучеништва, оном кога смо се већ двадесет година тако лака срца одрекли, ево и „практично”, „разумно” и „савршено” предали се духу супротном, духу туђем, духу ненародном – духу кукавиштва и саможивости.

„Практичних путева” има много, али овоме циљу који смо ми поставили води само један и тим путем ми идемо. Да оставимо тај мучан и тегобан пут, знамо да можемо, знамо да је то и угодно и лако. Али тада нећемо стићи тамо где смо наумили: нашем народном успону, нашем народном васкрсу, већ нашој народној пропасти, нашој народној смрти.

Не ради се браћо симпатизери, о промени министара – већ прво о промени духа. Постанемо ли ми министри, а дух се не промени: пропали смо као народ. Не ради се, браћо симпатизери, о неким „комбинацијама” које је ваша једино будна „кожа” наслутила – јер те комбинације нису ништа, не помажу народу нашем да се спасе, јад су и беда, и невоља и гној, – већ се ради о великој духовној народној револуцији, најмучнијој и најтежој, баш зато што је духовна. Ради се само о једном:

Хоће ли овај народ служити Богу или мамону, – светлости или мраку, светлој чистоти или смрдљивом гноју?

Хоће ли се напајати духом јунаштва или духом кукавиштва?

Хоће ли сијати мучеништвом или трулити и гњилити шићарџилуком?

Орловски поглед духовни потребан је да се сагледа ово.

И зато је дошао Збор. Из таквог узлета и из такве смелости и одлучности.

Димитрије В. Љотић

(„Порука живој ,кожи”, „Нови пут” бр. 10, 23. марта 1938. године)

Милосав Васиљевић: О слободи човека

 

Можда нема речи са којом се праве веће спекулације него са речи слобода. Слобода је свакако највећи дар, највећа благодет коју живи створ може уживати. Слобода је дата човеку да мисли, одлучује, расматра. Једно је јасно и поводом тога нема дискусије: слобова је можда највеће добро човеково, али шта је слобда – то је спорно, ту су гледишта различита. Ми волимо у животу да се служимо великим појмовима, волимо да расправљамо о стварима које су нам непознате, и не удубљујући се у то што стоји иза њих, ми смо често у огромној заблуди.

Демократија сматра да је слобода ствар воље и треба је само прокламевати, само написати устав и све је готово, ми смо слободни. А знајте, слобода је нешто што се мора извојевати. Колико је бесмислено гледиште да је слобода само ствар прокламовања може се видети по томе што би се ваљда до сада неко нашао ко би је прокламовао, а онда би је остали, када би видели како је то дивно, спровели у свима земљама. Међутим, слобода није ствар воље и прокламовања. Слобода је резултат акције, а не обрнуто. Слобода није основни појам који треба да рашчистимо па да кажемо: „напред”!; она је последица нечег јачег, дубљег. Замислите примитивног човека; он је постојао пре него што је умео да створи ватру и када је први пут видео он је потрчао да је ухвати, опекао се и више није смео да дира ни у шта што сија. Када грми он се сав скупи, јер не зна шта се одиграва у природи. По овоме се види колико је мало први човек био слободан, иако је онда било далеко мање људи на свету. Први људи су могли да иду на хиљаде километара и да им нико не смета, па су ипак били мање слободни. Они су се плашили животиња. Примитивни човек је имао узан круг кретања. Он се плашио ватре, а нама ватра данас служи. Зашто? Тада је човек веома мало знао од истине. Он није знао суштину ствари, а природни закон каже: уколико се мање истине зна утолико је човек мање слободан.

До слободе нас може довести само познавање истине. За познавање истине је потребан објективан дух.

Ко жели слободу нека не прича много о њој, него нека се потруди да сазна истину, јер је она оружіе за постизање слободе, која се не добија прокламовањем ни декретима.

(Одломак из предавања Милосава Васиљевића одржаног у Заводу за принудно васпитавање омладине у Смедеревској Паланци, „Заводски лист” број 3, 15. јуна 1943. године)

Тако је говорио Учитељ (поводом 80 година од погибије Д.В. Љотића)

У борби прво постаните господари самима себи. Учините да тамо загосподари Божији мир и Божија радост. Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје, – себе самих. Запамтите: мрачних је данас и без нас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се сувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама, већ стварно. А то не може друкчије већ онако како рекосмо: учините да сунце, мир и радост прво царују у вашем духу, да би се кроз вас зацарили и у народу нашем... Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе. Бог тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци постану лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им тамо засија сунце. И ми тражимо од вас младих људи само оно што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је жедна земља: да будете сунчани - светли људи. 

 „Омладини”, 1937.

Круна цивилизацијских вредности

 

Најшире прихваћена дефиниција цивилизације описује је као друштвени поредак који се састоји од међусобно повезаних елемената попут моралне традиције, културе, политичке организације и економије. Ако је нешто друштвено – односи се на заједницу а не на издвојеног појединца, а ако је поредак – односи се на хијерархијску структуру а не на анархију. У том смислу, иако наш свет познаје бројне облике цивилизације, корен им је увек заједнички. На овом месту позабавићемо се традиционалним цивилизацијским вредностима и модерним парадоксима који су данашњу цивилизацију сасекли баш до корена. Уједно указујемо и на пут оздрављења и метод обнове цивилизацијског поретка кроз обнову основних цивилизацијских вредности.

Родољубље и патриотизам су од освита цивилизације сматрани за врлине људи који живе у заједници. Овим терминима описује се лични осећај идентификације са одређеним народом и/ли државом којим се појединац надовезује на заједнички корен и стреми ка заједничкој будућности. На тај начин се врлине, постигнућа и херојства једне заједнице деле међу свим њеним члановима, али исто тако и колективни порази, посрнућа и греси, постају и лични изазови. Племенитост ове идеје огледа се у личном примеру, охрабрењу и подстицају на делатну и жртвену љубав према ближњем.

Врлине, као и греси, јесу личне одлике појединца, али то не значи да не могу уједно бити и карактеристика заједнице. Примере можемо наћи у сваком аспекту живота. На пример, у школи учитељи проблематичне ученике премештају поред примерних или у боља одељења, како би се њихови лични недостаци поправили у заједници која цени врлине. У породици, сви родитељи страхују да им дете не упадне у лоше друштво, да га не поквари некаква огреховљена групица. Таква заједница може да буде и интересна група, попут мафије која ће свуда око себе сејати грех и страдање или, пак, удружење уметника које ће ширити племените идеје. На крају крајева, једна те иста група може бити некад искварена а некад врлинска заједница, као на пример држава. Да наведемо само неке од многих примера довољно је истаћи државе врлинских друштава у временима Теодосија I, Стефана Дечанског, Ђурђа Бранковића, Петра Карађорђевића и других, док су се моралним каљугама показале државе Владимира Лењина, Фрање Туђмана, Била Клинтона и других.

То, наравно, не значи да су у доба Немањића сви људи били врлинскога живота нити да у Брозово време није било праведника, већ указује на друштвени образац према коме се оријентише цела друштвена заједница. Са једне стране имамо пример где се за образовну парадигму узима јеванђељски задатак: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48), а за другу: „Ево Сатане, вечног побуњеника, првог слободомислећег и еманципатора светова“ (Бакуњин, Бог и држава). Разлика је у томе што су православни владари знали да је њихова Богом поверена дужност да свима у својој држави обезбеде услове да, ако желе, дођу до „познања Сина Божијег, до савршеног човека, до пуне мере Христовог раста“ (Еф. 4, 13), док неврлински владари верују да је сваки човек сам себи бог а та безбожна заједница извор суверенитета (Америчка декларација о независности 1776; Декларација о правима човека и грађанина 1789; Сатанистичка библија 1969). Но, да би се одређена заједница оценила као врлинска или неврлинска, потребно је пронаћи друштвени консензус о томе шта су заправо врлине а шта греси.

У друштвеном смислу, родољубље и патриотизам су сматрани за врлине све до појаве такозваних левичарских идеја и идеологија чија је основа одлика увек била екстремни индивидуализам. Индивидуализам се код њих не односи на интегритет уникатне и слободне личности већ на нивелисање друштвених вредности и нихилизацију државне заједнице. Друштвена индивидуализација не промовише посебности уникатних личности већ атомизацију друштва кроз промоцију једноумља и укидање хијерархијских односа. Левичарски идеал је анархија којом се пориче да у људској природи постоји призив на заједничарење, као и потреба за редом и поретком који се достижу кроз подвиг и борбу. У свом крајњем облику свака идеологија која кроз свој индивидуалистички поглед на свет пориче боголикост човека своди се на анти-тријадолошку јерес. Тога ради је питање да ли су нам родољубље и патриотизам врлине или нису, уједно и показатељ да ли се идентификујемо са народом као врлинском заједницом или са „вечним побуњеником“ и разделитељем.

У XIX и XX веку као највећи противник врлинског образовања државне заједнице појавиле су се политичке партије, свих идеолошких оријентација. Политичке партије су прве легализоване ускоинтересне групе које су се у јавном животу државне заједнице издвојиле изван општих народних интереса. Ако државну заједницу замислимо као један организам, у коме је интерес сваког његовог дела да организам у целини буде здрав, улога политичких партија је улога паразита. Не постоји ниједна држава на свету, чак ни једнопартијска, у којој је забележено да је нека политичка партија свесно радила у интересу целог народа а не у интересу партије. Ниједна, никад, ни случајно. Странке по својој природи растурају народно заједништво и пружају могућност политикантским вуцибатинама да се крију иза народних врлина.

Проблем политичких партија никада није решен, а наша цивилизација сада великим корацима улази у XXI век у коме нас чекају нова искушења попут такозваног Big Tech-a, вештачке интелигенције, надзора, контроле и манипулације информацијама, јачање технократских елита као и континуирано пропадање националних држава. Ако у борбу са овим изазовима улазимо под вођством каријерних политичара којима је интерес партије и лични профит изнад сваке врлине – пред нама је тежак пут.

Политичари који немају проблем са корупцијом, урушавањем институција, загађивањем природе… који су сервилни у односу са међународним банкарима а бахати и нељубазни према свом народу, који су у време рата били дезертери а после рата патриоте… без обзира на то колико се издавали за родољубе, нису ништа друго до аутошовинисти. Суштински, без обзира колико се неко огртао државним заставама, певао родољубиве песме, твитовао, постовао… док урушава јавне институције он је највећи непријатељ државе и народа.  Врхунац аутошовинизма је корупција јавних институција која се у органском смислу може поредити искључиво са канцером.

Пошто је проблем будућности заправо системски проблем, не може се очекивати решење проблема кроз смену партија на власти или кроз идеолошка лутања између левих и десних. Једино православна монархија, као антисистемско решење, може понудити одговоре на савремене претње и изазове. Владар који живи црквеним животом, врлински васпитан за подвиг и борбу, који не зависи од изборних кампања и подршке међународних мешетара, који зна за стид и образ, може да буде морални стуб јединства и чувар традиционалних вредности свог народа. Уместо да стреми остварењу партијских интереса, православни монарх може да гледа дугорочне интересе народа. Такав владар би био изнад партијских подела и представљао би тачку сабирања народа. Његов једини интерес био би да јавне институције функционишу и врше своје дужности „ни по бабу ни по стричевима“, односно не према мерилима партијских програма већ према мери народних врлина.

Такав Владар може да се појави само у народу коме су родољубље и патриотизам личне и народне врлине присутне у друштвеној свакодневници. Народ коме се родољубље исказује кроз васпитање деце на хришћанском моралу и неговање самосвојне културе, а патриотизам кроз домаћински однос према државној економији и чување друштвених институција од корупције и партократије може да подигне генерацију часних домаћина. Такав народ свог Краља сам издиже изнад дневне политике, како би тамо био сигуран од партијских паразита. Краљ и домаћин у таквом друштву деле улогу старатеља народне ползе. Као што домаћин управља својом кућом заједно са осталим члановима породице, тако и Владар као арбитар и модератор јавних институција домаћински се стара о народу и држави. Њему држава није приватно власништво већ лична одговорност онога који држи институције власти према ономе који задржава (2. Сол. 5, 7).

Поводом 104. годишњице мученичког пострадања Александра Ивановича Дубровина
(14. април 2025.)

Немања С. Мрђеновић, презвитер

Извор

У 27. марту разум није учествовао

 

Догађај од 27. марта биће доцнијем историчару неразумљив, јер ће тешко моћи да објасни лудило страсти, које је државу и народ бацило у несрећу. То могу схватити само они који су то доживели, а сами су тог лудила били ослобођени, па су с тугом гледали како једна страшћу опијена гомила руши оно што су напори и жртве других стварали.

Две су силе деловале у правцу ове наше несреће: прва је оно што се у нашој унутрашњој политици звало нормални развој ситуације, који је стрмом равни од Петра Живковића и његовог парламента преко В. Маринковића, Милана Сршкића и Николе Узуновића довео до Бошка Јевтића, да би кроз његове изборе довео Милана Стојадиновића, чиjeг се избора дошло до Драгише Цветковића. Одавде се могло или у успон, да се имало памети, снаге и љубави или у амбис, ако се то није имало. Ми смо, полетели у амбис.

Друга је несрећа што смо у спољној политици, и ми, као и народи западне Европе и Америке, углавном гледали ствари туђим очима, и мислили туђом памећу: очима и памећу међународног јеврејства, које нас је све заједно, због тога, гурнуло у пропаст, гурајући нас за своје интересе у овај рат.

Али, ето, иако смо изложили, силе које су довеле до овог догађаја ми нисмо у стању да прикажемо лудило страсти, пијанство којим смо у несрећу упали. А ово нам је била намера. Овде смо, пак, само изнели од кога смо пића точили. Морамо се, дакле, дубље загњурити да сагледамо ближе узрок своје несреће.

Код прве силе која је деловала и довела до наше несреће, ми смо само навели званичне носиоце фирме, колико да њиховим именима обележимо стрму раван наше пропасти која се завршила пучом од 27. марта. Али, поред њих и испод њих постојао је и други процес: народна реакција на нормални развој ситуације. Није та реакција била ни антидржавна ни антимонархијска. Напротив. Само се осетило да је органски потребно народу одушевљење, да он тражи такву своју народну државу, где ће се његова љубав уобличити у градилачко одушевљење. А место тога му се одозго пружају облици, откуцава ритам, који његову љубав доводи до беса рушипачког. Није се хтело схватити да живот зна само за два одушевљења: градилачко и рушилачко. Чамотиња је болест из које живот мора прећи у бес рушења, ако му се не створе услови за одушевљење градилаштва. А нас је формалистика и лаж која јој је братио, водио само кроз чаму.

Мислило се да се та органска народна потреба може заташкати, обманути, преварити формалним, штурим, празним решењима, оправданим оваквим или онаквим резултатима гласања на овим или оним изборима или у парламенту. При чему се заборављало да та формална решења могу неко време да покривају истину – али кад се више ствари стекну на неком пресеку, онда се истовремено неће мoћи тим формалним решењима парирати настале опасности. Сви су били свесни да су та формална решења довољна још за сасвим равне путеве, за сасвим тихо време. Први јачи потрес ће срушити све то и ми ћемо се наћи пред пропашћу својом.

Као што се види, испунила се мера ствари. Осећало се да је додирнуто дно. Није се могло даље. У најозбиљнија времена држава се налази у слабим рукама и пред слабим главама. Било је пролеће на прагу. „Докле ћемо да нас дави чамотиња?” питао се несрећни свет. „Иде пролеће”. Дошла је пропаст.

Никога не оптужујемо. Ми само објашњавамо откуд оно лудило, пијанство, у чему се утопила одједном светлост разума. Сигурно је само једно, ако је већ реч о кривици, онда нека нико не мисли да су само носиоци оних формалних решења кривци. Још сад се мора знати, да ту носе, и често не мању кривицу, и диригенти оне народне реакције.

Данас се мора рећи: било је изванредно мало људи добре воље, оних којима је општа ствар, а не приватни посао или пакост, била главна ствар, како горе, тако и доле.

Пијанствена снага оне друге силе није била јединствена. Код масе народне је била томе основа страх за државом. Код њених диригената је била основа у страху за сопствене позиције. Код народа је страх изазван лажима. Говорено му је увек само пола истине, колико да му се страх одржи и повећа. Сва уста која су говорила целу истину, била су већ месецима онемогућена. Вешто се све то везивало за слабост унутрашње политике и надама на њену радикалну промену. Диригенти су пак веровали да пакт значи дубоку промену и унутра: мораће се збацити туђе наочари, мораће се престати гледати очима Јевреја из Лондона, Париза, Москве и Вашингтона. А то може да доведе до промене оних који то нису у стању. На жалост код нас је ових било и иначе много.

Али страх обично кочи а не покреће. Да би се добио покрет треба неки активни афекат. Диригенти су сами имали ово у својој мржњи према ономе који је угрожавао позиције које су држали или се надали да их добију, а нашли су помоћ и код оних кругова који су гурали свесно наша кола путем бољшевичке револуције.

Масе народне нису имале мржњу и зато њихова реакција спољно-политичка није била виолентна, чиме се најбоље тумачи држање тих истих маса у жалосном рату од 6-15. априла. Али страх је укочио здраве народне инстинкте да спрече несрећу.

Њихова реакција је била чисто унутрашње-политичка, искоришћена од њихових диригената поводом спољно-политичког момента (на који су саме народне масе обмануте, реагирале само страхом) док су њихови диригенти имали још и мржње.

Народ наш заиста има много разлога да мисли о 27. марту. Он је полазна тачка његове душевне и националне катастрофе и свију његових досадашњих – и ко зна још коликих, несрећа. 

Анализа овог догађаја показује да у њему разум није учествовао.

А наш народ вели: „Кога Бог хоће да казни, томе памет узме”.

Изнад дакле свега видљивог што се дешавало до 27. марта и самог тог догађаја, по вајкадашњем народном мишљењу стоје три појма: грехови наши, Бог велики и казна Његова.

Ни објективна историја неће, кад све буде било познато, моћи о овом догађају друго што да каже, него оно што је народна мудрост рекла.

А одатле, да закључимо, да нам спасење неће доћи друкчије, већ ако Бог дозволи да нам се памет врати при чему се надамо више у милост Божију него у Његову правду.

Димитрије В. Љотић

(„Српски Народ” бр. 12, 27. марта 1943. године)