„Наша борба": О женском питању

Женско питање није измишљотина моде овог или оног века, него је оно старо као историја, иако се о њему није свагда говорило. Као сва велика животна питања, оно не само што се сваком новом културном човеку изнова задаје, него га ниједан исти човек не може ни за себе решити једаред за свагда, већ има да га решава увек опет изнова. Како ће ко одговарати на њега, то зависи и од његова става према свету и животу, и од прилика у којима живи: у једну руку, он има некакво мишљење о том у чему је задатак жене, какав јој је однос према општечовечанском; у другу, - какав јој се сме или не сме поверавати рад, и уз какве услове, каква јој се имају или немају давати права, и какво јој треба или не треба пружати образовање.

Женског питања можда нема у примитивних племена која још не живе оним што се зове историјски живот: у њих влада нека непосредно-природна подела рада, без преоптерећености, без беспосличара и без неупослености. Што се више друштвени живот развија, то се више рашчлањују и грађанска права. Положај жене био је врло разнолик; али жена као луксузни предмет свагде је плод већ натруле цивилизације. А како је рђав пример врло заразан, од такве се натруле цивилизације шири по свету, с помоћу њене технике и индустрије и њених књижевно-уметничких пришипетља, утисак као да је управо таква, мање више беспослена жена, нормална.

Зашто нема „мушког питања“? Јер је само жена непосредно веома заокупљена својим родитељским функцијама (са свиме што је за њих неопходно), а муж није; па се и њој самој, а поготово њему, може чинити као да је она само женско, а он је човек, тако да се оно што је у човека мушко почиње сматрати човечијим, а оно што је женско, само женским. То се огледа и у језичним обичајима неких културних народа, кад реч која испрва означава људско биће уопште употребљавају готово само за мушкарца, тако да испада као да „жена није човек“... На вишем степену културе развија се свест о очинству као нечем што намеће велику дужност и даје велика права, чак и право располагања животом своје деце. Та „владавина оца“, то је „патријархат“. Мислило се да је „патријархату“ претходио „матријархат“, то јест владавина мајке, женске стране, јер се очинска веза не показује тако непосредно као она између мајке и детета, те се по томе сматрало само сродство по матери - правим сродством. У ствари, тога није било. Ма колико се жени признавала важност у стварању породице и рода, није никад она, заокуплљена материнством, могла да спречава мужа, толико слободнијег у том погледу, и мишићно јачег, да влада спољашњим светом. И толико је он завладао да је почео да омаловажава жену и у оном у чему јој је важност најочевиднија. На врховима грчке филозофије тврдило се да једино од оца дете добија оно што би се могло звати образ и подобије, а од мајке да му је само материја. Новија наука ничим не потврђује такво мишљење. Напротив: јер не само што се од мајке може наслеђивати душевно и телесно, добро и зло исто толико колико од оца, и не само што је од зачетка па до рођења дете непосредно сасвим зависно од мајке, него има у природи и партеногенезе, рађање од мајке без оца. Може се, дакле, замислити постојање нових јединки без учествовања мушког, али није могуће без оних функција које се називају женскима. (Ако се ко ту сети митолошке приче како је грчка богиња мудрости и рата, Палада Атина, искочила из главе Зевсове, као кћи само оца, без мајке, напомињемо да је, по истој причи, Зевс претходно био прогутао своју прву жену, да осујети једно непријатно пророчанство!)

Искреном настојању за већу правичност према жени не може се поштено приговорити. На жалост, тај покрет себи је наденуо име „феминизам“. Латинско „фемина“ не значи женског човека него женку. Феминизовати, према томе, значи чинити женским, „оженчити“, ако смем тако рећи. Та се реч може употребљивати за неке биолошке опите вршене на животињама, али никако за духовна настојaња.

Осим тога женски је покрет постајао оруђем левичарства, мимо знања и против жеље многих својих првакиња. Комунизам се веома спретно ушуњавао у све покрете које је сматрао способнима за живот. С  феминизмом му је било веома лако, јер су у тај покрет, како то редовно бива, што се више ширио то више ступале и такве жене које су се само поводиле за струјом, или хтеле да задовоље неку амбицију, да испуне своју празнину. Ту се више ликовало што је нека жена дошла на неко утицајно место, него што се питало је ли управо та жена способна да на том месту своме роду осветла образ. Дресирале су се за неку општеженску солидарност, а у животу нису од сићушних љубомора више зазирале него него каквагод старовременска обична женскадија. Говорило се против „двоструког морала“, али су многе то схватале као да жена треба да извојује право на исту разузданост каква се обично допута мушкарцу. Истицала се потреба заштите мајке и детета, али се толико захтевало допуштање побачаја да се непристрасном мотриоцу могло чинити, како се згодно приметило, као да је тим женама више до заштите мајке од детета. Омаловажавала се чедност, и сећам се једног феминистичког збора где је нека професорка велико право мајке на своју децу образлагала тиме да је „pater semper incertus“ (никад се не зна ко је отац). Са задовољством се константовало да је на Београдском филозофском факултету дипломирало два пута вие студенткиња него студената, иако ниједна феминисткиња није ваљда веровала да младићи имају два пута мање дара за науку него за девојке.

То све показује само да женски покрет треба очистити и преобразити, али да нипошто да ваља проповедати повратак у „стара добра времена“. Прво, у времену се не можемо шетати тамо амо као у простору; друго, та се времена чина тако јако добрима само из перспективе личне старости, или из врло немиле садашњице, као што је наша данас.

Негда је домаћички рад у граду могао заиста да троши сву радну снагу чак и врло бистре и крепке жене, јер се у ствари тражио низ занатских вештина. Небројене техничке тековине тај делокруг све више смањују. На селу је тај развитак, разуме се, много спорији, али правац му је ипак у главном исти. Осим тога није истина да је нормална жена душевно сасвим испуњена својим супруштвом и материнством. Сећам се врло ваљаних старих жена које су ми у мојој младости говориле колико сам срећна што смем да учим, да слободно бирам свој животни пут. Шта више, не би било ни добро да жена не тежи ни за чим ван своје породице: баш такве мајке немају у себи ништа од Јевросиме. То су оне страшне породичне себичњакиње које би газиле и преко лешева да уграбе какву корист за свог мужа, своју децу, у случају конкуренције свирепе маћехе свију која нису из њене утробе, макар била из истог народа. Све ако је жена добре ћуди, несрећа је ако за њу „не постоји“ ништа изван њеног тесног круга. И најбоља деца с временом полазе својим путем. Духовној љубави то не смета – а женку животињску то не боли; али ако је човечија жена сведена само на жену и мајку, она не уме ни да заборави као квочка, ни да дорасте до нових задатака. Тако се догађа да се после детињства све више губи она права душевна блискост између ње и њене деце и да она осећајући неку празнину, запада у љубомору према свему оном што јој „отима“ душу деце. Али и где тога нема, где је мајка у том погледу на висини, она кад деца порасту па се природно смањи посао у кући, онај за који је баш она била неопходна, почиње да осећа неку пустош, макар и нејасну потребу да своје снаге употреби за неко општије добро. Што је потпуније, истински слободније била васпитана, то ће и ту наћи бољи излаз и неће западати у којекакве тлапње.

Против разних наказности друштвеног поретка феминизам се каткада наказно борио, за неко механичко „изједначење жене с мушкарцем“. То крило феминизма сматрало је натражњакињама оне разборите жене које су тражиле извесну заштиту жене-раднице, као да је то за њу понижење! Жени је потреба извесна законска заштита, не зато да би могла ленчарити, ни зато да се угађа њеној страшљивости, него зато да се очува оно најбоље у њој.

Не само телесно него и душевно жена се од мушкарца типично разликује. Али то не значи да су све те разлике неке светиње, које треба нарочито гајити и чувати. Једно је признавати неку стварност, сматрати је биолошки основаном, а друго је проповедати као свету дужност да се та стварност за сва времена има непромењено чувати.

Природно је да је мушкарац, у току небројених векова, постао не само мишићима него и умом, просечно, јачи од жене у свему ономе што му је потребно за освајање. Јер он је постао освајач, као што је и она рађалица и чуварица живота. Он осваја дивљач, осваја крчењем и орањем ново земљиште, осваја воде с њиховим рибама, осваја путеве по копну и мору, осваја туђе земље и градове, осваја природу, осваја сва подручја науке. Често се и према најапстрактнијим питањима односи као освајач, кога весели што свом сазнању може да покори нешто што се дотле скривало од његовог дрског ума. У њега се развила наустрашива агресивност, ова се сматра нечим што му личи, тако да је недостојно ако је он нема.

Исто је тако природно што се у жене, рађалице и чуварице живота, развија нежност, бескрајна стрпљивост у отхрањивању новог живота, способност несебичног уживљавања у туђу душу, тихо жртвовање себе без бриге за икакву своју славу. Каткад и необично даровите жене сав свој таленат, па и научни, као да се то само од себе разуме, стављају у службу талента неког љубљеног човека. Жена много ређе него мушкарац осећа потребу да себе изрази у неком одређеном изграђеном делу - уметничком, научном или социјалном - него се задовољава тиме да својом личношћу зрачи око себе и, дајући себе, изазива и развија у другима радост стварања.

Али као што се онај мушки освајачки став често изопачи у безобзирну себичност или у свирепо остваривање својих идеја, при чему се на све људе гледа готово као на фигуре шаха, тако се у жена чуварски однос према животу много пута изроди у страшљивост, нежност у немање достојанства, осећајност у зазирање од строгог умовања. И као што нарочито одвратно делује мушкарац страшљив, кокетан, недостојно понизан, тако нам је гадна и жена свирепо властољубива. Али значи ли то да не ваља ни то да мушко има женске врлине, а жена мушке? Не, напротив, ми осећамо као нешто нарочито лепо дубок алтруизам у врло мушка човека, достојанствену храброст у лепо-женствене жене. Шта више, баш у највишим представницима мушког рода процветава, према Божанском, нешто сродно оној смерности с којом Дјева Марија прима благу вест. Сасвим велики међу мислиоцима, научницима, уметницима своја највећа открића не доживљавају као освајачки плен, него као милост Божју. Тако је и у жени највише духовно материнство свагда храбро, стваралачко и достојанствено. Недостацима својим мушко и женско вечито ће се узајамно сметати, вређати и кварити, сједињавајући се на час привидно, да се потом тим јаче разиђу (макар привидно остајали заједно). Једино тежња за савршенством истински зближава, трајно срођује и узајамно јача.

Ко то схвата, разумеће и какво треба да буде женско васпитање, да ли треба жене припуштати у јавна звања, и у која, и тако даље. Што виша врста, то веће индивидуалне разлике. Сваки човек то признаје коњима, псима, говедима, али људе би гдекоји свом силом хтео да натегне на један калуп, или бар на мало калупа. А баш човечије друштво не може да постоји, а камоли да буде хармонично, без обилне разноликости. Ако је било наказно у феминизму, али није ништа боље ни идеолошко насиље с којим би толики људи хтели да ликвидирају женско питање једаред за свагда, без иједне дубље, самоникле мисли о том.

Не ваља гушити таленте ни у девојака ни у младића, него само пазити да се они развијају што здравије. Добре домаћице и мајке не стварају се дресуром. Жена неће бити боља ако се присили да угуши какав свој таленат. Напротив, такве жртве увек мање више трују душу. Најтеже ту није одрицање од бучних спољашњих успеха, него омаловажавање искрице Божје у име неких прописа о тобожњој нормално-узорној жени. Тако су Кинези вековима богаљили ноге својим кћерима и то мрцварење сматрали условом њихове лепоте и чак пристојности. Што се тиче телесног васпитања много је лакше рећи шта „није за жене“, него што се тиче васпитања духовног.

Полазна начела при бирању школских предмета и одређивању њихова обима могла би уопште бити ова: 1) не ваља од свега што младеж треба да научи правити школске предмете, него у школи има да се предаје само оно што већина ученика треба да зна, а ван школе не би могла да научи. 2) Немој никог учити а) оном за што нема никаквих способности, б) оном што би га спречавало да учи нешто што је за њега у датим приликама прече. 3) Није добро да човек учи само оно што га непосредно привлачи, јер тако остаје једностран, ограничен, одвише жељан духовне удобности. И у најмилијој струци човек ће наћи нешто што му се чини тешко или досадно, а без чега ипак не може да тај предмет научи, била то наука, уметност, вештина или занат.

Стога нити би ваљало школе за дечаке тако подешавати да једнострано развијају оне мушке црте које ће и без тога бити довољно јаке, нити би било добро да се девојке тако образују да се расплињују у женскости, добијајући лажно заслађен појам о животу и чувајући се сваког дисциплинираног умног напора.

Што се тиче жене у јавним звањима, требало би пре свега делити звања на таква за која треба само одређени комплекс својстава без неког нарочитог унутрашњег позива, и на таква која се у пуној мери могу вршити само ако постоји такав унутрашњи позив. И дактилографкиња може бити добра и рђава, али нико неће рећи да постоји неки унутрашњи позив за дактилографију и да дактилографија неком може бити садржина живота. Лекарско пак звање, наставничко и друга нека таква звања, таква су да је врло важно какав је у целини онај који их врши и какав је његов унутрашњи однос према том звању, да ли би га с радошћу вршио све да му оно није потребно за зараду. Може бити потребно да се жене, за време мобилизације или рата, намештају за кондуктере, писмоноше и тако даље, а исто је тако оправдано ако се опет уклоне из тих звања када се њихови мушки другови врате из војске. Нема никакве потребе, ни практичне ни моралне, да жене постају рударски радници или месари. Али жена може бити незаменљива као наставница, социјални радник, уметница, каткад и у науци. Може бити случајева када је оправдано да се неко макне са неког места да се оно даде другоме коме оно више треба. Али само онда када то не наноси штету целини. Одлична научника, уметника, свештеника уклонити са његова места да би се поставио мање способни само зато што случајно има већу породицу да издржава, то је наопако и штетно. Држава треба да нађе другог начина да се стара о породицама, а нипошто тај да истинским изабраницима свог народа онемогућује деловање за опште добро. Та чак у занатима често доживљавамо да се дуго не може наћи пуна замена за заиста одлична мајстора.

Ни жене које су се показале одличнима не треба уклањати из таквих звања. И било би штетно за народну целину кад би се женама кратио приступ у она звања у којима баш женске врлине могу да нађу примене. Није, на пример, вероватно да ће се икад без јаког учешћа жене ишта темељито учинити за нашу сељанку, за њену хигијену, за њену домаћичку и човечанску просвету.

Никад није било на свету теже него данас. И нигде жену не чекају важнији задаци него у нас. Што дубља народна несрећа, то је важније како ће се женско питање поставити и какао ће се на њега одговорити. Свака честита српска жена и девојка нека се потруди да о томе размисли с безобзирном истинитошћу према себи самој. Шта би нам користила признања свих могућих права док не обуздамо непријатеља у нама самима, и док се не ослободимо туђинске моде феминизма преживелог, као што се преживљава све што није дубоко. укорењено у Вечном.

др. Милица Богдановић

„Наша борба", 28. јун, 1942. године.