Небојша М. Крстић: Светосавски темељи војничког етоса Србских добровољаца

 

„Завет смо свој ми Отаџбини дали

Да старе славе вратимо јој сјај.

Па макар сви до последњега пали,

Ми завет свет испунићемо тај.”

(из борбене корачнице Србских добровољаца)

„Ја волим свога Краља, свој народ и своју Отаџбину, и за њих сам увек готов положити живот!"

(командант Србских добровољаца ђенерал Коста Мушицки пред немачким војним судом у окупираном Београду)

Свети Владика Николај Велимировић – несумњиво врховни ововековни учитељ србског државотворног Предања и његових заветних вредности – опомињао је неућутно да су школа са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем и држава са Божијим благословом упоришни стожери србског опстанка и останка на геостратешки најповољнијем (али и најнападанијем) положају балканског полуострва. Протумачен у оквирима заветних вредности светосавског државотворног Предања Владикин вапај „нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом”, не значи ништа друго до нека нам школа буде са светосавским образовањем и православном вером у Свету Тројицу; нека нам политика буде са православним политичарима одговорним и пред Богом и пред људима; нека нам војска буде кадра стићи и утећи и на страшном месту постојати за Крст часни и Слободу Златну; нека нам држава буде Србска са православном сталешком монархијом и миропомазаним побожним Владарем!

Светосавље, као србско историјско искуство велике Тајне православне Побожности, јесте, уствари искуство једне државотворне заједнице у напорном подвигу задобијања Царства Небеског. Читава србска крстоносна историја је у знаку Христове опомене да се „Царство Небеско с напором осваја, и напорници га задобијају” (Мт 11,12). Другим речима, задобијању Небеске Србије (тј. Небеског Отачаства) стреме само они Срби који своју побожност пројављују кроз напор борбе за благообразно устројавање и одбрану земаљског Отачаства (тј. земаљске Србије, Србске државе).

Борба за одбрану србског Отачаства пројављује се увек у двојаком виду као духовна борба и као оружана борба. Суштинско обележје србске духовне и оружане борбе јесте Христољубље, то јест здраво Богољубље и најконкретније човекољубље. Јер, србска борба – и духовна и оружана – јесте борба без страсти; то је борба која брани васколики србски идентитет, и духовни и расни, и државотворни и цивилизацијски. Србска духовна и оружана борба јесте увек у знаку Крста и Слободе: „У знаку Крста означава зависност од Бога, у знаку Слободе означава независност од људи. Још у знаку Крста значи ходити за Христом и борити се за Христа, а у знаку Слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи” (Св. Николај Велимировић).

Историјска учинковитост србске духовне и оружане моћи јесте веродостојна и делотворна потврда србског непоколебивог поуздања у Моћ Правде Божије. Ово србско поуздање попримило је своје парадигматичне оквире у Косовском заветном определењу Светог србског војсковође кнеза Лазара и његових Христом причешћених родољубивих војника. Исто тако, поуздање у Моћ Правде Божије незауставно бруји у свим србским срцима којима је милије крвцу проливати за Крст Часни и Слободу Златну него ли устрашено седети, како песник каже, окаљана образа на меком душеку. Сетимо се само заветног определења Светог Стевана Синђелића и хиљаду чегарских мученика који сопственом крвљу потврдише своју достојност и спремност да буду истински „суграђани светих” (Еф 219) у Небеској Србији, у Царству Небеском.

Сетимо се, такође, непоколебивог поуздања јуначких бранилаца Београда, 7. октобра 1915. године, на челу са мајором Драгутином Гавриловићем који је тада издао последњу заповест својим војницима:

„Јунаци!

Тачно у три часа непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше Престонице, има да буде светао!

Војници! Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше. Они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”

Само је још једном у овоме веку несаломива одважност једног србског официра изнедрила тако силовиту заповест која у срцима родољубивих генерација одјекује попут праска грома. Наиме, три деценије касније, 8. јануара 1946. године у згради енглеске команде ђенерал Коста Мушицки на парчету папира исписује своју последњу заповест. Иако је врло добро знао да га Енглези преварно, без части и поштења, зарад љубави према зликовцу Јосипу Брозу изручују на крваву немилост Титовим комунистичким србоубицама, рука јуначког ђенерала Косте није ни мало задрхтала док је исписивао своје потресно војничко завештање свим припадницима Србског добровољачког корпуса. Почујмо те речи које су једном за свагда уклесане у духовном мермеру србског памћења – речи које нелажно откривају одговор на питања какав мора да буде србски војник са родољубљем:

„Јунаци!

Ја идем на пут у Небеску Србију, тамо где се већ налазе најбољи наши другови, да се њима ставим на чело, јер тамо и спадам. Ви наставите започето дело и будите свима и свакоме пример како се живи и умире за Истину, за Краља, Народ и Отаџбину.

Другови!

Истрајте до краја у светој борби за Истину и вазда имајте на уму да вас ваши другови и ваш командант посматрају и у борби и у раду прате и да су стално са вама.

Живео Краљ!”

Многи данас, нажалост, не знају да је ђенерал Коста Мушицки мученички пострадао с вером у Бога за Краља и Отачаство. Наиме, после монтираног суђења комунистички злочинци су 17. јула 1946. године у Београду стрељали Косту Мушицког истога дана када и ђенерала Дражу Михаиловића.

Истински достојан имена својег патрона Светог Равноапостолног цара Константина Великог по којем је именован, ђенерал Константин – Коста је непосредно пре стрељања својим покличем „Живела Србија” исповедио непоколебиву веру да је Жив Господ Који је Васкрсењем победио смрт и да је жива Правда Његова. Неустрашивим покличем „Живела Србија” исповедио је мученик Коста да му је заистину место у Небеској Србији међу Светим Србским ратницима и војсковођама.

Само непоколебиво поуздање у Бога Живог и Истинитог учинило је ђенерала Косту Мушицког живим и истинитим србским војником који је заиста кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати за Крст Часни и Слободу Златну. Управо сво непоколебиво хришћанско поуздање и огњена православна побожност проговарају силовито и снажно у својеврсном документу србског војничког етоса познатијег под називом Десет заповести Србским добровољцима.

Небојша М. Крстић 

(„Образ”, број 2 1995. године)