То је било 2. јуна 1942. године. На радију вести из Лондона у 17:00. Глас спикера саопштио је: „шеф тројки у Југославији наредио је да се ови народни издајници ставе под слово - 3”. Ових „издајника” било је 22. Ту није било имена ниједног усташког џелата, партизанског крвника. Ређала су се имена председника општина, инжењера, професора, сенатора, генерала, министарских помоћника... Први је био Драгутин Булић, професор из Чачка. Још једном пресуда је објављена преко радија 8. јуна у 20:45. Штаб Драже Михаиловића је телеграмом бр. 202 од 25. маја доставио предлог влади у Лондон, а она је изрицала страшну пресуду - заклати!
Ко је био тај, први на листи, „народни издајник” Драгутин Булић? Родио се 1910. у Вичи, селу ломног Драгачева, од оца Милорада и мајке Даринке, узорних српских домаћина. По завршетку основне школе, наставља школовање у Чачку. Ту завршава четири разреда гимназије и одлази у Сремске Карловце у богословију Св. Саве, где завршава пет разреда са одличним успехом. Одслуживши војни рок, бива рукоположен од епископа жичког Јефрема (Бојовића), и добија прву парохију при манастиру Студеници. Друга парохија му је била у селу Прањанима на домак Рудника. Поред ревносне службе, он и студира и на време дипломира на београдском Теолошком факултету. Рано је остао без мајке. После тешке породичне трагедије, кад губи и своју животну сапутницу, решио је да напусти службу парохијског свештеника и прелази за вероучитеља у чачанску гимназију. Искрено побожан, национално свестан, искрен, био је омиљен у друштву. Носио је истину у себи и светлост те истине довела га је у ЈНП „Збор”. У „Збору” он је још продубио родољубље, ојачао урођену борбеност и још више се надахнуо идеалима борбе за народну правду. Као професор био је неуморан у разбијању комунистичких заблуда код младих, чији је био професор. Део његове величине био је, како сведоче другови, што се бринуо за душе својих противника. Кад је почео рат, неуморно је трчао да спасе што више српских живота и у томе је успевао. Хиљаде и хиљаде глава је спасао, читаве општине сачувао је од пустоши и пропасти. А враћало му се клеветма, подлим и гнусним подметањима, лажима, нападима, атентатима. Олош је разносио гласине да је он захтевао да се неко убије, да су на његово тражење стрељани невини, да је пљачкао народ, уцењивао многе. Да је за собом оставио неколико милиона, као и виле и палате по Врњачкој Бањи и Београду. А старатељка његовог синчића, два дана после његове смрти морала је да узајми брашна да несрећном детету умеси хлеб. Он се могао склонити, узети пратњу, али он је био неустрашив. Био је идеални родољуб, поштени борац, никад се ником није светио. Заузимао се и за највеће непријатеље. Са поносом је носио добровољачку униформу.
То је био самарићанин, који је многом српском избеглици утро сузу и отклонио тешку мору. То је био родољуб, који је младе српске генерације одгајао у хришћанском и светосавском духу. И, најзад, то је био нежни родитељ, и отац и мајка, свом нејаком сину јединцу, Србољубу. Али, уједно, то је био и огорчени противник оних, који су, у име сиренских гласова са радио-Лондона, косили српске главе да би боље расле. И зато, што је био противник тих и таквих, Булић је био осуђен на смрт.
Дошао је и тај дан. Четири млада четника напали су 30. јула 1942. у 12:30 на чачанској пијаци професора, бодећи га камама и оборивши га, испалили су у самртничко тело дванаест метака из револвера.
Сахрана је одржана у Чачку 31. јула. Поред више стотина грађана и добровољаца, присуствовали су Димитрије Љотић, министар народне привреде Михаило Олћан, Милош Војновић командант Десетог добровољачког одреда, Јова Крагуљац командант Трећег добровољачког одреда и други. Ковчег је из куће изнет од стране официра Шестог и Седмог добровољачког одреда.
За ковчегом је ишао ожалошћени отац Милорад, десетогодишњи син јединац, сестре, затим Љотић, Олћан, београдски омладинци, добровољци и грађани.
На челу поворке ношен је велики крст са трновим венцем. Почаст је одавала чета добровољаца под шлемовима и са бајонетима на пушкама. Опело је држало 12 свештеника. Мученик је био обучен у свештеничку одежду, као слуга олтара Господњег. Страшно је било гледати како његов синчић грли и љуби мртвог родитеља. Посмртно слово одржао је прота Јовановић из Чачка. Пред црквом је потресно говорио председник „Збора” Димитрије Љотић, његов друг, учитељ и пријатељ, изазивајући таласе суза и јецаја. Између осталог сетио се догађаја од пре 23 дана, када је у канцеларију професора Булића дошао један млад, добро одевен човек са намером да га убије. Понашао се хладно и претећи. Булић га је ословио правим именом, иако се овај лажно представио. Рекао му је: „Знам зашто сте дошли, знам да вас пред вратима чекају два пратиоца, не бојте се, нећу вас ометати у вршењу вашег задатка. Али, дозволите ми да вам кажем, зашто су наредили да ме убијете. Ви то знате, а ја ћу вам рећи...”. Затим је покојни Булић испричао сав свој живот, износећи идеале за које се борио и на крају казао му је: „Ако и после овога мислите да треба да ме убијете, ја ћу вам чак и револвер дати...” и извади револвер окрећући према себи цев, а према посетиоцу држак; младић је пао на колена и молио опроштај. После неколико дана послао му је поруку: „Чувајте се, јер ће вас убити. Други ће извршити оно, што ја нисам хтео”. И, тако је и било. Али Љотић другачије размишља: „Булића нису убили револверски меци ни убоди ножем, убиле су га клевете. Најсрамотније клевете које се једном човеку, оцу, родољубу и истинском јавном раднику могу наменити. Прогласили су га издајником и плаћеником, њега, који је испод митраљеза извлачио своје на смрт осуђене суграђане...”.
Само сат пре погибије о. Драгутин је јавио у Београд да је успешно завршио разговоре, који воде корисној народној слози.
Један податак, који може да прикаже лик професора Булића је његова иницијатива за формирањем Радне службе у Чачку. Око стотинак младих нашло се у оквиру те службе, која је у ствари била склониште за угрожену омладину. Међу њима је било и чланова СКОЈ-а, симпатизера комунизма, од којих су неки постигли знатне каријере после рата.
Тих дана, пред погибију професора Булића, Љотић је завршавао свој чланак „Професор Дарко Јелић под словом 3”. Последњи наставак требало је да изађе 48. броју „Наше борбе”, када због некролога није цео штампан. Ту Љотић открива да је Дарко Јелић у ствари професор Булић. И окрутна рука историје написала је последње поглавље приче. Председник „Збора” додаје следеће: „Молили смо га да се склони, да пређе у друго место, на други положај. Говорио је:
„Ја вршим своју дужност. Никоме зла не чиним. Помажем свом народу. Учим га истини и правоме путу. Зашто да се склоним? Бог је ту велики и силни, чуваће ме док му требам. Без Његове воље не могу ми ништа. А по Његовој нека ми буде, сада и увек и у све векове”.
Тако је и погинуо. Данас више немам шта рећи. Морам се само поклонити дубоко, дубоко, пред свештеником и професором Драгутином Булићем. Сутра ћемо, може бити, видети да његова смрт није била узалудна, да је донела плода, да су и они што нису гледали прогледали, и они што нису разумели - схватили. То би била највећа награда пред људима и пред анђелима Булићу, одиста јунаку и одиста мученику”.
Новине („Обнова”, „Ново време”, „Наша борба”) тих дана пуне су биле написа о Драгутину Булићу. Један његов друг и саборац, Мија, пише песму:
...Верујућ у Бога, истину и правду,
Никада се ниси ни од кога крио.
Апостол истине и Божије правде
Кроз тегобан живот,
кроз страдања страшна увек си ти био,
Улажући у рад све најлепше наде.
Ни броја се не зна, колико си глава ти од смрти скрио,
Као херој прави, не плашећ се смрти,
Јер кроз цели живот, и горак и сладак Србин си ти био
И тај поштен пос'о нико не мож стрти.
Оставио си сина, нејакога тића, од десетак лета.
Служио си Српству часно и отмено,
Ниси веровао да твој, српски, посо живот ти омета
И зато си убијен, мучки, непоштено...
Једни другови покојника чуде се страху, који је спречио колеге, професоре чачанске гимназије да испрате мученика, који је задржавао и свештенике, тако да су једва и дошли на сахрану своме сабрату. Али обичан народ искрено је ожалио овог великог националног борца.
Ове године, када се навршава пуних шест деценија од погибије овог свештеномученика, време је да његов живот и његова борба добију праву оцену и одговарајуће место.
Објављено у „Новој Искри” у броју 69 за април/јун 2002. године.
(Одломак из књиге „Трагом Учитеља” Бранислава А. Жоржа)
No comments:
Post a Comment