У време петвековног страдања, робовања и борби, српски народ је за своје очување благодаран првенствено Цркви, а онда другим чиниоцима који као да су били међусобно распоредили улоге за спасавање Српства. Једну од тих улога узела је на себе породица. Поред других дужности, њој је пало у део чување народности. Народна традиција: историјски догађаји, предања о знаменитим личностим српске прошлости, о појединим пределима српским – све је то преношено с колена на колено у српској породици. Тамо се створио национални култ према знаменитим прецима. Поједине породице – нарочито онамо где се одржало племе и братство, вежу себе са прецима из далеке прошлости. Они знају своју лозу до двадесет колена – пасова. У тој лози они знају истодобно ко је какав био, како је завршио свој живот, је ли какво знаменито или рђаво дело иза себе оставио. У првом случају њиме се поносе, на њега се угледају, куну се његовом душом као највећом светињом, а у другом случају се стиде и чувају да не понове неваљалство свога претка. Друге их породице коре неваљалствима предака.
Врло често су далеки преци појединих породица били велики људи, чак тамо у време Немањића. Предања о прошлости таквих породица и из њих састављених племена и братстава, чине један значајан допринос националном васпитању. Важно је напоменути, да та породична предања никад нису уска – није њихов предак значајан само за себе, него за цео народ једнога краја или за све Србе. По заслугама само за себе и своју породицу, нико га не би ценио, нити се њиме поносио. Поред историјске прошлости врло је живо било сећање на крајеве који се налазе под Турцима. Знало се где су биле престонице српских краљева и царева, где је била Патријаршија; набрајале се све српске богомоље и оне из најудаљенијих крајева. Кроз такво сећање расла је тежња за ослобођењем тих крајева. Срби из слободе сматрали су се обавезним, да помогну својом борбом, да се ослободе и други Срби. Јауке поробљених Срба, осећали су слободни Срби свуда као своје сопствене.
Као што се истичу породице по другим особинама тако су познате породице по одржавању старих предања. За онога који не поседује никаквог предања и не занима се тим, сматра се, да или нема сам своје прошлости, или су код њега неки други мање вредни интереси преовладали. Знање прошлости се сматра и као дар појединих људи. У сваком крају се зна понеко који је од својих старих и других људи запамтио предања и зна лепо да их прича. То су увек старији људи са угледом, а уз то се истичу као народни паметари. Они су знали да задовоље радозналост млађих и памтили су и причали оно што је вредно било да се прича.
Када се међу српским сељацима раширила писменост, онда су збирке народних песама читане на састанцима. Народ је добио написано оно што је он усмено створио. Гуслари нису више памтили песму од другога гуслара, него су је из књиге учили. Млађи су у слободним часовима читали у кући а старији их слушали. Око огњишта, нарочито зимских вечери, прича се српска прошлост испреплетана многобројним личностима и догађајима. Све је то представљено живописно да одушеви присутне и покаже им вредност народа коме припадају. Према целој својој прошлости Србин се осећа као свој – по домаћи. Сви велики људи српске прошлости као да су му рођаци; он жали њихову погибију као да је јуче била. Нарочито је живо предање о Косову и личностима које су у Косовској бици учествовале. Косово је била школа за учење националности српске уопште. И српска породица није имала јачег и бољег програма за своје национално васпитање. Примери појединих косовских јунака, служили су за углед. Раскош и разноликост тих примера, сачуваних у песми и причи, створили су темеље за све узвишене вредности – верске и националне. Свако витешко дело је слично делима косовских јунака. Освета Косова и обнова старе славе и величине, уливана је деци од старијих и преношена од колена на колено. Нису пропуштени ни други велики историјски догађаји и подвизи појединих јунака, а да се не запамте и о њима не прича млађима. Колико је само одушевљења уносило јунаштво Марка Краљевића и његова витешка дела. Учинити нешто такво, или слично томе, био је циљ свакоме истински васпитаном Србину.
Огромну улогу у домаћем националном васпитању одиграле су гусле. Ма колико се оне истицале и цениле по улози коју су имале на заједничким народним скуповима, када су гуслари певали народне песме, оне претежно остају породична вредност. У гусларским крајевима, свака кућа мора имати гусле, јер "где се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи". Не поставља се питање да ли у кући има гуслара, способног да уз гусле пева, него да ли у кући имају гусле. Поштовање које се гуслама указује (жене устају на ноге кад почне гуслање) је знак високог цењења догађаја и јунака који се уз њих опевају. У песмама јуначким износи се поред радње још и многи узгредни детаљи. И на тај начин добивала су се богата сазнања о другим народима и њиховим предводницима, о појединим местима, о обичајима и моралним схватањима. Дете одрасло у дому где су се неговале гусле и народна песма, било је снабдевено једним обимним знањем из свега онога што му је за живот потребно било. – Велики значај у породичном васпитању имале су јуначке песме о месним борбама и јунацима, особито ако је у песми опеван неки рођак или предак.
Породице радо чувају неку стару ствар: оружје, део одела, барјак итд. која их подсећа на њиховог знаменитог претка. Жеља и тежња је млађих да буду као њихови стари, да њих не покоре, односно да не буду гори од њих. При сваком делу, човек из таквих кућа, пазио је, да се не обрука и не нанесе срамоту, не толико себи колико своме чувеном претку, јер се друштво при таквим, као и при добрим делима, одмах сети његова претка. Јасно је, да су куће где се неговала прошлост, сматране угледним, поносним и господским кућама, далеко више него по имању или неким материјалним вредностима.
Српска породица се увек осећа као део народа. Она заједнички иступа да поможе сваку народну ствар; она чува аманет предака који су живели и радили за Српство и све обичаје који су општи српски; она за опште српске ствари не жали жртве. Безбројни су примери родитељског самопрегорења приликом погибије њихових синова. Друкчије и није могло бити, када су се вечито као идеал истицали јунаци који су у борби пали – борбом и јуначком смрћу вечни помен осигурали. Свако невитештво и сваки кукавичлук је осуђен од породице као и од народа као целине.
професор Влајко Влаховић
(Одломак из књиге „Породични живот код Срба”, Цетиње 1997. године)
No comments:
Post a Comment