Равнодушност честитих

 

По бројности малих и великих афера, по злу, које као авет свуда и на све стране вреба и напада нашу националну част и наше национално име, и нашу заједничку имовину, и по инертности, која је после рата постала нашом народном особином, рекло би се, да је наш народ у целини коруптиван, склон злу, и да су етика и етично за њега права шпанска села.

Овакав утисак је, међутим, и површан и нестваран.

У нашем друштву, свакако, има много зла, али је оно, на срећу наше нације, практиковано од мањине, и то, по извесним знацима, од организоване мањине. Наша народна већина је, ван сваке сумње, дубоко етична.

Али бити само дубоко етичан није довољно за националну садашњост и будућност. Потребно је својом активношћу довести етику на њен друштвено-политички престо. Наша народна већина, међутим, не само да није активна у овом правцу, она је, шта више, пасивна, и мирно посматра тиранију зла над добрим.

Социјална активност претпоставља осећање дужности следствено осећање одговорности. То немање осећања дужности један је недостатак нашег националног карактера, и онда није чудо што све иде по диктату организованог зла. Ту наш народ потпуно заборавља да се на ивици стропоштавање врши муњевитом брзином и повлачи у понор баш оне најбоље и оне недужне.

Осећање дужности је одлика карактера једне нације исто онако као што је то одлика карактера једног човека.

Народи су, па према томе и државе којој припадају, јаки и напредни само онда, кад су карактери њихових грађана јаки. Држава није нешто изван наших грађана. Она, то су њени грађани. А напред рекосмо, осећање дужности је једна црта карактера.

Може ли се за нас рећи да имамо развијено осећање дужности, кад подносимо оволика зла једне мањине, која руши не само нашу имовину, већ и наше национално име и нашу националну част?

Чемберлен је с правом рекао за Римску државу у својој књизи „Die Grundlagen des 19 jahrhunderts":

„Она је имала свога корена у карактеру њених грађана. Овај карактер је био чврст а по свом високом осећању дужности, самопрегору и смислу за породицу био је снажан".

Ово је речено за Римску државу која је по својој снази пример за све оне који хоће да стварају државу, како је треба стварати и са којим предусловима.

Дужности наших грађана су многобројне. Али за овај моменат права је дужност њихова да се прену из равнодушности, да осете дужности према себи, нацији и држави, па да организовани сатру зло засађено од мањине. Без овога сакупљања националне већине у један фронт нема прогреса, нема добра, зло ће без тога и даље да влада и подрива темеље ове знојем и крвљу натопљене груде.

Зато смо у једном од прошлих бројева казали:

„Треба да се упознамо, духовно мобилишемо, ујединимо све снаге своје у једном правцу, удружимо сву честитост, поштење и часност против зла и његових последица".

Димитрије В. Љотић

(,,Отаџбина" број 26, 19. август 1934. године)