Насупрот индивидуалистичкој мисли, коју је породила француска револуција, стоји органска мисао која не сматра да је нација прост збир јединки, већ да је збир људи који имају осећај заједничке судбине - једно ново биће. Зато су партије и странке малигни тумор на народном бићу јер остварују индивидуалне, а не интересе заједнице. Као што тумор претвара здраву ћелију у ћелију тумора, тако да та ћелија не врши више функцију корисну за цео организам, тако и партије претварају људе у „секташе” који бране само интересе партије, а не нације и државе.
Један од темеља демократије, принцип опште једнакости (из којег произилази правило један човек-један глас), ма како нам био драг, мора бити напуштен јер не одговара стварности. Зар би неко дозволио да га оперишу два поштара, јер су они по том принципу бољи него један хирург. Наравно то ником не пада на памет. Па зашто се онда у најважнијем, судбинском питању, а то је управљање државом, не руководимо тим мерилом, него на власт долазе најгори од најгорих и воде нас у понор.
Демократски тоталитаризам не допушта било коју алтернативу партијском систему, тврдећи да је то најбољи од свих друштвених уређења. Али очигледно је да се у таквом уређењу неправде множе и да влада црномагијска сила новца и брутална похлепа. Ко нам онда може дати ту жељену владавину правде, поретка, рада и благостања? То могу само исконске и природне организације, које постоје од вајкада, од када постоји и подела рада. Те организације су СТАЛЕЖИ. Шта су то сталежи?
Човек није број већ личност која је као таква део одређених колективитета и он мора бити представљен и као елемент групе. Управо ти колективитети, те заједнице представљају уствари мала, “бирачка тела” која бирају своје представнике, који сви узети заједно на нивоу државе чине представништво народа - парламент. Парламент чине, значи, представници Цркве, универзитета, културних установа, радничких синдиката и земљорадничких задруга, трговачких и занатлијских удружења, уметничких заједница, доброчиних друштава и других заједница људи. Све су ово већ постојеће, органске целине, а не вештачке творевине као политичке странке, па зар онда и није сасвим нормално да одлучујућу реч имају те природне целине, а не партије, или разноврсне интересне групе? Дакле, за разлику од странака, сталежи су заједнице које врше друштвено-корисну функцију и засноване су на заједничким духовно-материјалним интересима. Зашто онда правити вештачке поделе, које завађају народ, ако већ постоје природне целине које упућују људе једне на друге.
Важно је рећи да ту нема прескакања из сталежа у сталеж као код странака и да држава живи од сталежа а не обратно, за разлику од странака које живе од државе. Свака духовно-интересна заједница, сразмерно свом броју, би бирала одређени број представника (посланика) које добро познаје. Сада не знамо ко је човек за кога гласамо-ни да ли је поштен, ни да ли је стручан и способан. У оквиру свог професионалног сталежа, знамо у својој средини скоро све колеге, што са студија, што из пословних контаката. Сваки припадник сталежа зна проблеме свог и проблеме сталежа на које је упућен тако да зна и решење. Пошто сталежи зависе једни од других монополско понашање сталежа је искључено.
Зато је потребно да се лопови, шпекуланти и хохштаплери који се крију иза странака и партија врате у рупе из којих су дошли, а да вредни, поштени и способни сељаци, радници, инжињери, занатлије и припадници свих духовно-интересних професионалних заједница узму власт у своје руке свесни да је интерес целине изнад интереса појединца.
Владимир Трифуновић
(Објављено: ''Слобода или смрт''; Честерфилд; Митровдан 2005.; стр.10.)Текст преузет са сајта Центра за истраживање православног монархизма: https://www.czipm.org/
No comments:
Post a Comment