Политика царства земаљског

„Земаљско jе за малено царство,

А небеско увек и до века”.

Кад jе пре седам година тадашњи претседник Владе обjавио да ће водити политику царства земаљскога, и они коjи су то запазили, и о томе говорили, нису прави значаj ових речи одмерили.

Оценили су то као реч без корена и без плода. Сетили су се Честитога Кнеза и дилеме у коjоj га jе Народна Песма угледала, и из коjе га jе извела оним тако простим, али грандиозним стихом:

„Цар воледе царству небескоме,

А него ли царству земаљскоме”.

Упоредили су (jесте, упоредили су) ова два става. Утврдили су да jе ону изjаву могао дати само човек довољно малоуман да би могао мислити да располаже заиста безграничном влашћу, и довољно ташт да би могао веровати да историjа од њега почиње. Нашли су да jе све то неуспело обесвећење народне светиње. Слошки су осетили да jе косовски морал jош жив, и зато пресудише да ова реч заслужуjе више презирања него љутње.

Али му нико дубљу природу не сагледа. Нити у томе опази знак достоjан много туробниjих мисли.

Данас тек, кад добро сагледамо садашњицу и кад утврдимо стално повећаваjући се пад нашег jавног и приватног живота, ми по правоj вредности можемо ону реч да оценимо: Она ниjе била без корена, нити jе остала без плода. Стварно jе она била потврда друштвеног пада, безакоња и непоретка: трубљење победе сићушних и слабих.

Не седе увек велики и jаки на местима коjе jе природа ствари за њих оставила. Па се и дотле дешавало да ситни и слаби уседну на њихова места. Али, врло брзо се показивало да ниjе могуће да тако и остане, а jош мање да то постане правило.

У ово пак време први пут се деси да ситни и слаби уседну тако чврсто на туђа места, и у таквом броjу, да њихов случаj постаде правило, а њихова мера општа мера.

И измеривши своjом мером све људе и све ствари, утврдише – с чуђењем – да се у дубокоj основи народног схватања историjе и судбине уврежило веровање у превасходност и непобедивост косовског става.

– Невероватно су људи неправедни према ономе петлу кога су ставили у своjе басне на потсмех свету, што се сиромах, тражећи по буњишту црве и ровце, а нашавши тврди, неукусни и несварљиви драги камен, усудио да стави у сумњу апсолутну вредност свог наласка. Jер на послетку, између људске и кокошиjе врсте има огромне разлике, коjа оправдава овакву разлику у потребама, укусу и оцени. Много jе тежи случаj о коме говоримо.

Учинивши овако откровење (осим таштог чуђења: како jе у опште могла цела народна историjа да се изгради око тако „ваздушастог” и „нереалног” схватања) њима се учини ипак, као да им се кроз овакво схватање упућуjе неки потсмешљив прекор. Шта да раде с овим ставом? Друга мера, а не њихова, владала jе у време његовог стварања. Ово схватање им jе зато било и остало потпуно неразумљиво. То их одлучи да своjе реформе отпочну из наjвећих дубина.

И тако обjавише политику царства земаљскога!

* * *

Ко се бавио селекциjом биља и животиња, таj зна да оваj посао захтева стални напор. Често jе и сама непажња довољна да изазове назадовање. Дизање пак руку од посла, пуштање да иде како иде, има кобне последице: нижи, мање племенити примерци избиjаjу све jаче, све многоброjниjе, док бољи и племенитиjи постаjу све ређи.

И кад овакви примерци оjачаjу и набуjаjу, онда, разуме се, услови животни дати од оних бољих и за оне боље постаjу излишни. Мењаjу се услови живота по мери и потребама оних горих и нижих. Тако, до душе, и многи напор и труд коjи jе дотле био потребан, отпада: гори се задовољаваjу мањом пажњом и гором негом ничу и где се не сеjу – расту као из воде – и подносе све услове. Али зато и принос опада. Истина, мање jе било труда, али зато и плод подбацуjе.

У селекциjи, одабирању људи процеси су много бржи него код биља и животиња, jер сам човек, у одабирању ниjе само обjект – предмет – већ као субjект, лице, у свом сопственом развићу активно суделуjе. Угледањем и упоређивањем он и сам помаже или одмаже одабирању, према своjим наслеђеним или стеченим особинама.

Ако се дакле, међу људима омогући успевање нижим примерцима, онда сви они, са недовољно учвршћеним бољим особинама сами од себе, теже да се ослободе ових бољих особина, коjе су дотле напорима васпитања изазиване и одржаване. Њима jе до очигледности доказано да се успех у животу може постићи и без ових особина, – да се успех чак и сигурниjе постиже без њих.

Тада успех у животу долази као награда, што се немаjу оне особине коjе су дуга времена и вечите тежње људске врсте сматрали jедино достоjним украсом човечиjим.

* * *

Да! Друга мера, а не њихова, владала jе у време рађања косовског става.

Политику царства земаљскога обjављуjу и изводе људи сићушне и слабе мере. Супротну су изводили они, за коjе Еуфимиjин покров, намењен мученичком телу косовског кнеза, вели да су мерени моћном, славном и дивном мером.

„Нису првокласни потребни ” дакле за извођење политике о коjоj говоримо. Довољни су „вешти људи”. Људи вешти за прављење сићушних „комбинациjа”, из чиjег се низа, по замисли наjдубљих међу оваквим „политичарима” и састоjи историjа jедног народа.

Политика царства земаљскога jе политика кратке стазе. Како би сићушни рчкови и jежеви могли имати орловске очи да виде дугу стазу бивствовања? А косовски став jе рођен под мером дуге, наjдуже, вечне стазе. „Под углом вечности” он расматра историjу и судбину и вели:

„Земаљско jе за малено царство,

Небеско jе увек, и до века”.

За политику царства земаљскога се не може рећи да не бира средства. Бира их према мери своjих људи и краткоj стази на коjоj се за њих све свршава. Шта би сићушни на краткоj стази радили, са вечним вредностима? Заиста би то био терет коjи би њима само сметао у извођењу „комбинациjа”. Зато су вечне вредности чоjства и jунаштва – вредности царства небеског – у малоj цени код присталица ове политике.

Димитрије В. Љотић