Др. Димитрије Најдановић: Најновија синодска посланица (1942)

Ништа се формално не може приговорити божићној посланици Светог Архијерејског Синода, коју је потписао Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Јосиф. Посланица је мали теолошки трактат о миру међу људима, који је толико апстрактан да се, углавном, може односити на све историјске епохе и на све народе. Али баш у овом апстрактном формализму видимо главни њен недостатак.

Светосавска православна, српска црква никад, ни у данима славе ни у данима пораза, није говорила своме народу оваквим језиком. Сигурно је да то није без логике. Али оне хришћански живе, одређене логосности нема. Пошто ње нема, то је богословским излагањем, разливена безобличност, празна за ум, тешка за срце. Безобличност нарочито тешко пада православно – светосавском духу. Утолико теже, што судбинска ситуација српско-православног народа никада није била тако одређена, тако јасно изрушеног рељефа, изрушеног многим кобима, страдањима, беспућима и недоумици, као данас. Према дефинисаној ситуацији морао је доћи дефинитум речи. А са њим и пуна одређеност става. Тога става нема.

Нећемо да улазимо у разлоге зашто тога става нема. Јер би нас та анализа можда довела до мисли о политичком аполитизму нашег Синода. Јер би нас можда довела до идеје недораслости отачаственог архијерејског тела трагичности српства у данашњици. Јер би нас можда нагнала на катастрофалне закључке о нескладу, чак раскораку актуелно репрезентативне цркве, цркве великих црквенодостојника, са суштином, смислом и назначењем самога хришћанства и његовог оригиналног обличја у светосавском православљу. Ми то нећемо чинити. И то не због лица која тренутно оличују цркву, већ због светог и свештеног сасуда, због живе и вечне Цркве Спасове, надајући се да ће његово чудотворство као у Кани Галилејској, по светој вољи својој, и обичну воду у kalon onion, у добро вино претворити (Јн. 7,10). И обичну воду!

Али нешто не може без спора проћи. Спор је овај давнашњи. Он се распиравао са распиравањем црвених бесова светосавским отачаством. Уколико је тај црвени потоп растао, утолико се више вапило да Црква узмахне паноплијом, свеоружјем својим. У име Крста против некрста. У име Једнога против легиона. У име дивинације живота против демоније смрти. У име Theos-а – Бога против atheos-а безбога. У име „духовног човека“ против „телесног човека“. У име освећења историје против њеног обесвећења. У име Христа  против антихриста. Тај је сукоб у оштрини апококалиптичној царевао. И све више сазревао. Он се одигравао свуда, па чак хватао и димензију цркве православне. Супостат Цркве није био прост antigon, такмичар и супарник по једној и истој ствари, за једну исту вредност, о једну исту стварност, за једну исту сврху. Посреди је био метафизички раскол, зачет пре времена, заривен у батос земаљске временопросторности, пребачен чак у есхатолошке равни. Ми млађи имали смо визију Сатане како као муња силази са неба (Лк. 10,18). И цела стихија бића. То парање муње и сатанско осветљавање нашег отвореног историјског простора испуњавало нас је, признајемо, апокалиптичним ужасом. Са трепетом смо понављали речи Псалмиста: „Не удаљуј се од мене, јер је невоља близу“ (22,11). Онда смо видели, готово снагом еидетичара, ломљење нашег националног, државног, историјског, културног, светосавског бића у корену. Готово тотални разлом и слом! Црвени демонизам гризао је и тукао изнутра. Наш народ и наш човек добили су другу личност, онтички другу: anti-личност То се већ и по спољашњем изгледу опажало: противбожност је потискивала боголикост. Читави делови на лицу народа почели су да се одузимају, коче, леде. Народ је почео да расте „надоле“. Зато наш ужас и наша молитва.

Црква, званична црква је ћутала!

Онда је дошао слом.

Потом је нагло атеистички црвени бес почео отворено, јавно, богохулно да ломи народ, као некада оног човека (Мат. 5,2). Магија дијаболизма ширила је свој круг. У средишту круга Сотона. Црвена слава Пентаграма рапидно је расла, слава Крста падала је у сенку. Тајна земаљског царства изгледала је да гута „тајну царства Божијег“. Сакрални простор цркве гутан је сатанским простором anti-цркве. Богочовек бива помрачен човекобогом. Сејач кукоља отурао је руку небесног Сејача са Божје народне њиве.

Нису ово наравно више теолошке метафоре, поникле из пусте дијалектике појмова. Идеја комунистичког легиона била је оваплоћена у самом централном простору светосавске српско-православне цркве. „Легион ми је име, јер нас је много“ (Мк. 5,9). Тај демон масе типично је бољшевички демон. Он је, као онај герасиски, неукротив, кида ланце, лудује по српским дољама и горама. Многобројан је као гадаринске свиње. Права хипостаза безбожног анархизма и нихилизма! Он физички и метафизички руши цркву Божју, цркву као зидани храм и као храм нерукотворени, храм душе. Он бије и убија пастире, физички и метафизички“ Он обесвећује светиње и физички и метафизички! Он светотатствује, богохули, распирује богомржњу, безбогује. Он систематски смишљено, умишљајно, гордо врши транспредикацију свих божанских својстава светосавља, упрестољује се на место Бога. „И није чудо! Је се сам сотона гради да је свети анђео. Није, дакле, ништа велико, што се и слуге његове граде да су слуге праведности“ (2.Кор. 10:14-15). Демонско безбожје ствара од народа – цркве свој organon. Свој орган! Права и пуна метабола светосавског православља! А многообразан терористички вампиризам сатана – гомиле: рушење, паљење, силовање, черечење, тестерење, стрељање, ломљење кичми, парампарчање, сав тај демонски „политички“ тероризам вршен на тлу светосавског народа само је тамно огледало, појавни рефлекс дубинских збивања!

Црква је и ову другу фазу активног богоборства и црквоборства прећутала.

Ова посланица то само својим језиком подвлачи. Она опет не сме ниједном речју да укаже отворено на богоотпаднички комунизам. А престала је да се моли за многострадални руски народ и његову цркву. Као да је његова црква под Совјетима добила своју слободу.

Посланица пак говори и о „братоубилачкој борби“. Ваљда је тиме хтела да покаже да је на њеним теразијама у овој шестомесечној борби Крста и Антихриста – Каина и Авеља – подједнако неправо на обема странама.

Колико се Посланица овом фузијом, боље рећи конфузијом појмова огрешила о православну догматику остављамо на процену црквено богословском сазнању светосавског народа. Колико је овим нарушено и оштећено религиозно језгро самог народа, показала је блиска прошлост. Али ће се тек у историјској перспективи грех овог и оваквог напуштања стада српскога потпуно обелоданити и проценити. Да не говоримо о Страшном Суду!

„Наша борба“, 1942.

(Преузето са https://carostavnik.blogspot.com)

Ново од Србске Акције: Србска „Cara al sol"!

Након песме „У ланце", објављујемо данас, на дан 80 година од оснивања Србског добровољачког корпуса, следећу у низу зборашко-добровољачких корачница које смо снимили. Реч је о корачници „Црвено, плаво и бело". То је наша обрада (са малим изменама текста) зборашке корачнице „Плаво, бело и црвено", настале у част јуначке одбране Алказара од стране националиста у Шпанском грађанском рату, а на мелодију легендарне песме „Cara al sol". О настанку песме сведочили су збораши и добровољци Гојко Табаковић (који је вероватно и аутор) и Душан Играчев, а о чему се може прочитати у књизи Боривоја Карапанџића „С вером у Бога, за краља и отаџбину - Добровољци 1941-1991", на стр. 81-84.

Послушајте, уживајте, певајте!

                             Србска Акција/Зборашка мисао

Велики јубилеј: 80 година од оснивања СДК

У суботу, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, у Смедереву - родном граду Димитрија Љотића, обележена је осамдесета годишњица оснивања Србског добровољачког коспуса - елитне војске Недићеве Србије и војске зборашког духа и циља. Србска Акција, чији су бројни чланови узели учешће у овој манифестацији, уприличила је исту у сарадњи са историчарем Славишом Перићем.

Обележавање велике годишњице, почело је парастосом у храму Светог Ђорђа (иначе задужбини породице Љотић) у центру Смедерева. И одједанпут, након парастоса и пригодне беседе једног од свештенослужитеља, из грла нове војске смене зачула се песма „Мртви нисте". Осећање поноса и сете истовремено обузима сваки пут када се на крају помена које ми уприличимо, сада већ по устаљеном и неписаном обичају ова песма сложно и у глас пева. Међутим, оно што је на ову велику осамдесетогодишњицу оснивања СДК било другачије, јесте само место. Наиме, ове године та песма деловала је свечаније, јер је отпевана у Учитељевом родном Смедереву.  

Након помена, уз песму кренуло се смедеревским улицама пут породичне гробнице Љотића. Том приликом, радост се сем на нашим лицима, могла видети и на лицима пролазника који су са усхићењем гледали како „..по улици гордо пролази, наш јуначки добровољни пук!" Јер Смедеревци добро знају ко је Димитрије Љотић и колико је задужио Смедерево. Наравно, нисмо марширали као војна формација али на тренутке као да разлике није ни било. Војска Светог Георгија поново је корачала Смедеревом као и пре 80 година!

По повратку са гробља, уследила је промоција књиге историчара Славише Перића - „Светолик Луња Лазаревић - фрагменти живота". Промоција ове књиге која садржи бројне занимљиве документе о овом истакнутом зборашу (Луњи Лазаревићу) одржана у Дому културе Смедерево, и протекла је у изузетно занимљивој атмосфери уз квалитетно излагање нашег пријатеља Перића и уз здушно певање чувене корачнице „Војска смене", од стране присутних.

Успешно одржана прослава, весели и подгрева реалну наду да ће наша лепа мисао Збора, као хришћански, односно светосавски израз у савременој политици, засијати у једном новом, непобедивом сјају који ће се незаустављиво ширити отаџбинским тлом!

                             Србска Акција/Зборашка мисао

У освит обележавања велике 80-годишњице

Овог септембра се навршава 80 године од оснивања елитне одбрамбене антикомунистичке снаге србског народа током Другог светског рата – Србског добровољачког корпуса (СДК). Разлог формирања СДК било је избијање комунистичког устанка, у чијем се пламену већ у току јула и августа 1941. нашла готово цела Србија. Комунисти су свој устанак започели убијањем србских жандарма, виђенијих људи и угледних домаћина, да би затим почели да из заседа убијају по једног или више немачких војника. На то су Немци одговорили „законом“ одмазде, те су за једног погинулог Немца стрељали стотину Срба, а за једног рањеног Немца педесет Срба. Из дана у дан стање се погоршавало. Немачке казнене експедиције крстариле су Србијом, остављајући за собом пустош и ужас. У таквим околностима долази до формирања Владе народног спаса, на челу са генералом Миланом Недићем, јунаком из Првог светског рата, који се до тог тренутка налазио у кућном притвору, опхрван болом због погибије сина, снахе и унучета у експлозији муниције у Смедереву, 5. јуна 1941, која је готово уништила овај град.

Образовање Недићеве владе имало је за циљ само једно: да се у земљи успостави ред и мир. Међутим, ситуација се само погоршавала и Милан Недић је хтео да поднесе оставку. На то је од немачког војноуправног команданта био упозорен да би се за ликвидацију немира у Србији могле искористити мађарске, бугарске и усташке снаге. У том безизлазном тренутку, министар привреде и члан покрета Збор - Михаило Олћан, у договору са Димитријем Љотићем, од којег је и потекла замисао да генерал Недић образује владу окупиране Србије, предлаже да се оснују добровољачке јединице и изјављује да ће у року од 24 сата обезбедити 500 антикомунистичких бораца-добровољаца.

Чим су чланови Збора из Београда и унутрашњости чули да се организују добровољачки одреди, почели су да се уписују у добровољце. У врло кратком времену пријавило се више од хиљаду добровољаца, међу којима је највише било студената и средњошколаца. Одмах је формиран први добровољачки одред, касније познат као Трећи ђачки одред. Тако су се млади збораши са оружјем у рукама ухватили у коштац са својим старим и добро познатим противником из школа и са универзитета. И већ 17. септембра 1941, само два дана након формирања, први добровољачки одред, на челу са поручником Будимиром Никићем, код Гроцке се сукобио са Космајским партизанским одредом и потпуно га разбио. Тако је започела жестока и беспоштедна борба, у којој су Добровољци, у сарадњи са другим националним јединицама, извојевали победу и партизане, на челу са Титовим врховним штабом, протерали из Србије.

Овом победом и рушењем до тада постојећег мита о партизанској непобедивости, Србски добровољци најавили су потоњи сумрак комунистичких банди, које су од Добровољаца трпеле пораз за поразом. Добровољаца, који су из борбе у борбу сведочили силу свог моралног идеала оличеног у готовости за жртву, у непоколебљивој вери, као и идеолошкој изграђености у духу њихове зборашке мисли. Јер Србски добровољачки корпус, као непобеђена и истински србска војска, по свом циљу, карактеру и моралној спреми, потпуно је одговарао древном архетипу србског христољубивог војинства. Као такав, он није служио лажним савезницма нити је представљаo било чију марионету, већ је својом борбом и својим идеализмом, разбијао подмукле планове комуниста, циониста и њихових либерал-демократских слугу. Отуда и савремена потреба за проналаском инспирације за актуелну Србску борбу, управо у старој борби Србских добровољаца, којима уосталом, цело данашње Србство дугује благодарност за свој опстанак.

Нека би дао Бог да се истина о подвигу и борби Србских добровољаца уздигне на србској земљи попут тврђаве, као уточиште и морални стуб долазећим генерацијама србских национал-револуционара, који ће у своје време, а на рушевинама Система, створити Отаџбину праву!

Србска Акција/Зборашка мисао

Димитрије Љотић: Књижевно-научни преглед (1913)

Историчар Славиша Перић, пронашао је најстарији икада објављени чланак Димитрија Љотића (из 1913. године), који овом приликом ексклузивно објављујемо. Реч је о чланку писаном за часопис „Дело - лист за науку, књижевност и друштвени живот", а на тему Метерлинковог размишљања о проблему смрти, кроз анализу његове књиге  „La Mort", која је издата те године у Паризу. Морис Метерлинк, белгијско-француски књижевник, био је један од најпознатијих светских писаца у оно време (добитник је Нобелове награде 1911. године). Љотић који је тих година провео извесно време у Паризу, био је јако добро упућен у француске и европске књижевне токове. Иако је тек доста касније достигао свој мисаони зенит, овај чланак сведочи да је Љотић и тада (као двадесетдвогодишњак), био дубокомисаони и генијални интелектуалац који се бави сложеним философским темама.

_______________________

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД

Д.В. Љотић

Верује се да људи у различитим степенима осећају страх од смрти. Тај страх од смрти није заиста измишљен, он вероватно постоји сваког дана у понеком човеку, сваког дана се понеко уплаши, згрози, ужасне, постане богохулник смрти ради. И вероватно да сваки од нас има да буде једног дана мучен помишљу на смрт. Па ипак, смрт није опште и стално људско страшило.

Огроман део човечанства и не мисли много на смрт. Колико је ова индиферентност увредила побожност старих и нових беседника! Они довикују, љутити, као што су љутита деца кад се не обраћа пажња на нешто што су она створила, целом свету: „Ви знате да то не можете избећи, па ипак не мислите“. Ово није измишљено, овако су говорили сви Оци, од Златоустог до Савонароле, од Босиеа до Толстоја. „Ви знате, веле Оци, да то не можете избећи, па ипак не мислите“. А може бити, кад би знали да је смрт могуће избећи, да би онда много више њих много више мислило, и сигурно би тада смрт изгледала и много страшнија него данас, кад сви знају да је и живот, изгледа, дат ради смрти.

Мало људи мисле о смрти. Врло је мало њих који су морали да мисле о њој; више је оних који су створили код себе потребу, на различите начине – како се већ све једна потреба да изазвати, - да о томе размишљају. Нико од њих није могао ништа да измисли, изумује, па ипак имају различите резултате. Једни су, размишљајући о смрти, оборили све што су нашли пред собом, побунили се против свега, и, обарајући и бунећи се, створили ништавило од света и у свету, а страх у себи. Па ипак, чудноватом неком магијом, ни они се више не боје смрти; страх од смрти, као дуже стање душевно, не може да опстане, јер нема свести без живота и о животу – који опет нагони на индиферентност или на мирну радост према смрти. Други су, мислећи о смрти, били више склони да граде или чувају саграђено, него да руше или да се буне. (О овим склоностима решава карактер а не ум). И противно онима који су добили страх од смрти, ови су поверовавши, нашли мирну радост, благу радост.

Метерленково најновије дело је поникло из уверења да страх од смрти загорчава људски живот. Матерленк је хтео да скупи све оно што чини да се можемо надати, све оно што ће нас утешити.

Први његов напор је управљен да обори предрасуде, неправедне против смрти. То сачињава I главу саме књиге. Смрт није ни страшна ни грозна, ако не доноси радост, она доноси мир, а бескрајни мир то је као нека тиха радост. Уништење је материјално немогуће. То је предмет II главе. „Ниједно тело, ниједна мисао, не могу пасти изван васељене. Ниједан атом нашег тела, ниједан дрхтај наших наших нерава не могу отићи тамо где више не би били, јер нема места где ништа не постоји. Светлост једне звезде угашене пре толико милиона година, још лута по етеру, где ће је наше очи може бити срести вечерас, док она продужава свој бесконачни пут“. „Нема места за смрт!“ „Што се више уздиже и увеличава људска мисао, све мање ништавило и смрт изгледају разумљиви“. – Но Матерленк осећа да је за људе свеједно, хоће ли пасти у ништавило или живети без онога што се назива свест. Главе III – VIII испитују основаност претпоставке о продужењу живота са нашом данашњом свешћу, или са измењеном. За прву хипотезу вели, да је, „у својим строгим границама, врло мало вероватна и осредње достојна наших жеља. А чим се покуша да се уздигне или да се учини да изгледа мање варварска или мање наивна, тада се додирује хипотеза о универзалној свести, која са претпоставком о продужењу живота без икакве врсте свести, затвара поље свима претпоставкама и исцрпљује оно што машта може да замисли“. Предмет IX – XI главе сачињава испитивање претпоставке о продуженом животу са измењеном или са универзалном свешћу, о судбини свести у бесконачном. Ономе што изгледа најважније – претпоставка о продуженом животу без икакве врсте свести, - Матерленк не поклања много пажње. Он се задовољава да каже да би такво продужење било исто што и уништење апсолутно, и да према томе не би било страшније од сна без снова и без буђења. Он не жели просто да о томе говори пре испитивања оне две преостале претпоставке, јер она „prejuge de facon tres temeraire les questions de la conscience universelle et de la conscience modifice (прејудицира на привремен начин питања универзалне савести и модификоване савести)“. Резиме својих испитивања о ове две претпоставке Метерленк овако излаже: „Ако примимо да наше ја не остаје вечито овакво какво је било у тренутку наше смрти, ми онда не можемо да замислимо да се у једном датом тренутку оно може зауставити, да може престати да се шири и уздиже... То би била једина и права смрт, у толико грознија што би завршила један несравњиви живот и једну несравњиву интелигенцију... Једном речју, или ми верујемо да ће се наша еволуција зауставити једног дана, и то био неразумљив крај и нека врста несхватљиве смрти; или ми верујемо да ће она бити без краја, и да ће, будући бесконачна, узети карактер бесконачности и изгубити се и измешати у њему... И то би опет био неразумљив крај, али то би бар био живот. А после, неразумљиво за неразумљиво, пошто смо урадили све што је у човечијој могућности да разумемо једну или другу загонетку, бацимо се боље у најпространију, дакле и највероватнију, ону која садржи у себи све друге и после не остаје ништа више“. Он се зауставља на универзалној свести „у којој се у осталом завршавају теософија, спиритизам, и све религије где човека, у његовој највишој срећи, апсорбује Бог“.

Метерленк је пантеиста. Тешко је рећи за њега у коју групу поклоника апсолутног он спада, јер апсолутно има два изгледа – „два изгледа бесконачности“, вели Метерленк, - један, овај свет у коме се дешава цео наш живот, чији изглед добијамо помоћу наших чула, ова покретљивост, ово кретање, тражење и налажење циља, ограниченост, која испуњава простор и време; - други, непокретна, некретљива бесконачност, од свију вечности савршена и на своме врхунцу, која се не може кретати ни напред ни назад; без почетка и без свршетка; без циља, „јер кад би га имала, она би га достигла у бесконачности година које су биле пре нас“.

То су два противречна изгледа апсолутног. То је вечити камен спотицања пантеизма. И све су пантеисте имале да бирају између ове две ствари: или да жртвују Бога (други изглед) природи (први изглед), или да жртвују природу Богу. Први обожавају коначно у бесконачном (апсолутни натурализам), ово их нагони да бесконачно не виде. Атеисте нису ништа друго до пантеисте који се не сећају свога имена. Такви су били Индијанац Капила, Грк Хераклит, стојичари, Хегел и т. д. Други знају само за оно што се једва може и исказати људским језиком (апсолутне теисте), у свачему они виде само Бога. Ту спадају философи из индијске школе веданта, Грк Парменид, Француз Малбранш.

Метерленк се не решава. Он вели: „оба изгледа су, у основи, неразумљиви, али се дају бранити, па и ако су непомирљиви, ипак се слажу у једној тачци да је из бесконачности за увек искључен и бескрајни бол и безнадежна несрећа“.

Он је хтео да умири људе и пружио им је своју књигу. Његова књига, као скуп уметнички исказаних хладних, логичких, апстракција, има велику лепоту, уметничку вредност. Али да ли ће она одговорити своме задатку?

Пре свега, човечанство има три ствари које штите људе од самртног страха: инстинкт, живот и вера. Инстинкт умирује оне који живе по инстинкту. Живот теши оне који у своме тражењу нису дошли ни до каквог резултата. Вера весели оне који су је нашли. Изван те три ствари нико не би могао умирити, утешити и развеселити човечанство.

Па кад би нешто и могло дати већи мир, већу утеху и веће весеље, или, кад би бар могао да замени ова три заштитника – опет ова књига не би могла бити то. Хоће ли човек после ове књиге имати „ведру мисао о смрти“, нарочито кад прочита ово: „То је најцрња мисао коју човек може замислити (реч је о другом изгледу бесконачности). Кад би она била непобитна, кад би она заиста имала последњу реч велике загонетке, тада би било готово немогуће живети у њеној сенци“. Зар ово може дати утеху, нарочито кад се зна да је то једно крило велике алтернативе о којој смо подуже говорили. 

Логички, „учињено је све што је било у човечанској моћи“, размишљајући, по геометријским аксиомама, човек у овим стварима далеко не може отићи. Он може направити дуг пут, занимљив, али скоро затворен и кружан, као круг. На томе путу код Метерленка се да опазити склоност да извесне ствари не дотиче, о другима говори, али очигледно врло мало, треће, готово све, не решава. У овим стварима, ако се хоће да цела ствар не испадне све сама контрадикција, онда се тако једино може поступати. Да је усвојио ма које решење, ово се опет никако не би могло одбранити, разуме се говорећи увек све са посматрачке тачке наше рушилачке логике. Зато он не решава ни једно питање. Он, на један магистралан начин, тражи међу нашим предосећанима оно, које личи на највећу апстракцију и излаже га. И чудноватом иронијом логике, највиша апстракција до које је дугим путем дошао, рашчлањена, даје за алтернативу оно што смо хтели и да знамо, и што је за човека, изгледа, важније и од саме његове среће: бити ил не бити. Ево како он завршава претпоследњи део последње главе: „Ако постоји свест на коме месту, или нешто што замењује свест, ми ћемо бити у тој свести или у тој ствари, јер ми не можемо бити на другом месту... А ако бесконачност, где ћемо бити бачени. Нема никакву врсту свести нити ишта што би је замењивало, онда то значи да свест или оно што је може заменити, није неопходно потребна за вечиту срећу“.

Естетички, о овој се књизи мора говорити с хвалом. Најлепше написан уџбеник логике – и најзанимљивије. Оно неколико редова што смо из ње исписали могу добро показати све богатство лепоте којом Метерленк располаже.

Али не заборавимо шта је био главни мотив ове књиге. Она је хтела да умири, утеши и развесели људе. На жалост она није могла успети у томе. Јер слушајте ово тврђење: „бесконачност нам не може желети зла, будући да би мучећи и најмањег од нас мучила један део себе, нешто што од себе не може отргнути, дакле сама себе“. Али, прво, ко нам јамчи да се наш појам о несрећи поклапа са појмом који има бесконачност (она не може ни знати за несрећу). Баш на против, изгледало би да оно, што је срећа за бесконачност, да је несрећа за нас; и друго, што каже W. James: мало ме се тиче хладна, укочена срећа савршенства.

И ако има таквих људи, које не могу утешити ни инстинкт, ни живот, ни вера – онда ти људи не би требало да читају ову књигу у којој је све неизвесно, лепо, величанствено, страшно и хладно. Биће им горе ако је читају.

Напротив, други нека је читају!

         

Осврт на чланак „Проблем аутентичности говора Епископа Николаја Велимировића над одром Димитрија Љотића"

Историчар Растко Ломпар написао је чланак за часопис „Николајеве студије" у којем анализира беседу Светог владике Николаја над одром Димитрија Љотића. Овом приликом, осврнућемо се укратко на наводе из тог чланка.

Аутор каже: „Чини се да је однос Николаја Велимировића према Димитрију Љотићу у промењеним околностима послератног света био амбивалентан. Са једне стране није се желео од њега у потпуности дистанцирати, али са друге није желео ни да учествује у изградњи култа личности и готовој апотеози Димитрија Љотића коју су у емиграцији спроводили збораши. Управо на тај начин односио се и према свом наводном говору над Љотићевим одром, те га није ни порекао ни потврдио. Стога сматрамо да понашање Николаја Велимировића у емиграцији не може да се сматра дефинитивним одговором на питање аутентичности".

Ово је по нашем мишљењу неоснован и претенциозан закључак аутора. Наиме, зашто би владика потврђивао аутентичност говора када га нико није ни оспоравао за владикиног земног живота? 

Тек је владика Атанасије Јевтић крајем осамдесетих година покушао да оспори аутентичност истог, али без икаквих смислених аргумената и са мотивом очигледног личног анимозитета према лику и делу Димитрија Љотића. Као одговор на то, јавило се низ сведока беседе, међу којима и војвода Момчило Ђујић. Пре владике Атанасија, било је само негодовања због самог говора, те напада на владику Николаја због садржине истог, али нико се није дрзнуо да негира саму аутентичност говора. 

Уопште, стиче се утисак да аутор вештачки „пумпа" аргументе оспоравања аутентичности говора, који су депласирани и убедљиво већ потучени, вероватно да би створио материјал за свој научни рад, односно за полемику. Или је можда реч о „задатој теми" уредништва поменутог часописа („Хришћански културни центар - др Радован Биговић") за који је чланак писан, са евентуалним циљем да се релативизује садржина владикине беседе. Наиме, многима „боде очи" то што је Мита Љотић од стране владике ословљен као „политичар са крстом", „идеолог хришћанског национализма чија идеологија обухвата све гране народног живота", или „капија наше нове отаџбине". Да владика заиста није изрекао наведне речи, или евентуално неке мало другачије али са идентичном суштином и смислом, он би као беспоговорно одговоран човек и духовник, свестан тежине и значаја својих речи, демантовао такве наводе који му се приписују у штампаним издањима беседе, објављиваним и ширеним у више наврата током његовог земног живота.

У складу са тим, утисак је да аутор попут многих покушава да идеолошки дистанцира владику Николаја од Љотића. Претпостављамо да је аутору познато и писмо владике Николаја упућено ондашњем председнику Владе - Драгиши Цветковићу, 1940. године, поводом прогона Збора, из којех се види да је владика благонаклоно гледао на идеју и рад овог покрета (Збора). Нарочито се то види када владика пише Цветковићу да су „данас антиверске, антиправославне и антинационалне силе у овој земљи врло активне, те ако је злочин то што је др. Најдановић са својим пријатељима устао против тих сила, онда се тај злочин може и Вама приписати."

Из тога происходи да је оно што је владика писао зборашком емигранту Ђури Врги како „никада није улазио у идеологију Љотића" (иако га је јако ценио, како каже у писму), очито намењено обавештајним службама уколико преписку евентуално читају. Наиме, неке ствари је владика другачије писао или формулисао у емиграцији у односу на пре, из разумљивих тактичких разлога емигрантског живота у западним демократијама.

И прота Алекса Тодоровић је у својим мемоарима написао како га је владика Николај послао у Збор (слична сведочанства постоје и за др Димитрија Најдановића) и уопште довољно говори чињеница да су се старешинства Збора и владикиног Богомољачког покрета у великој мери поклапала (прота Алекса Тодоровић, др Димитрије Најдановић, о. Митрофан Матић, Ђоко Слијепчевић...). Битна је и индикативна чињеница да је владика Николај заједно са зборашима у емиграцији покренуо библиотеку „Свечаник" (чије се књиге штампају у зборашкој штампарији у Минхену) са циљем духовног просвећивања србске емиграције. Ту је посебно био упечатљив однос владике са истакнутим зборашким писцем и делатником - Боривојем Карапанџићем којег је владика у писмима ословљавао са „драги мој кнеже".

Аутор је пропустио још једну битну ставку за овакву тему. Пропустио је анализирање идејних паралела у ставовима владике Николаја и Љотића, где постоји скоро потпуно подударање. Па тако, Љотић и Свети владика Николај имају идентичан однос према либералној демократији, масонерији, комунизму, капитализму, партијама, јеврејима, монархији, Русији, духовном узроку светског рата... Највећа разлика међу њима јесте у односу према пучу од 27.03. 1941, али неупоредиво више је онога што им је заједничко. Чак је и критика хитлеризма и фашизма (указивање на деификацију расе и државе) истоврсна код обојице.

Ипак на крају предметног чланка, аутор не оспорава постојање самог владикиног говора над Љотићевим одром, него само изражава сумњу у његову садржину, при чему не оспорава целу садржину него можда у деловима говора. Народски речено „округло па на ћоше".

Наравно, могуће је постојање ситнијих грешака у запису (или записима). На то указује и постојање више верзија беседе са ситним међусобним разликама, али када би  у објавама беседе (она је, понављамо то - више пута објављивана током владикиног земног живота) било нечег суштински нетачног, владика Николај би засигурно реаговао тим поводом. 

Зборашка мисао/Србска Акција

Борба непрестана

 О, јадно време! О, тужни часи

страдања силног за душе чисте...

Да ли сте срећни, ви нерођени,

зато што јоште рођени нисте?

Очева ваших и мајки часних

гледати патњу тешко би било.

Ко би вас у овом тешком трену

могао свити под своје крило?

Рођени ми смо за живот вечни

попут јунака времена давних.

Хероји нисмо, но надамо се,

да крви имамо дедова славних.

И зато наша дужност је света –

злу за врат чизмом стаћемо јако.

Не презрите нас, о децо наша,

што ћемо и вас учити тако.

Јер тешки дани дођоше нама,

ал’ сви ће видет’ каквог смо кова.

Наша ће битка вечно да траје

да ли с Небеса ил’ ратног рова.

И све су змије отровних срца

пустиле на нас језике њине,

што делом својим пишемо вечност

и храброст наша – то све њих брине.

Подвизи наши за њих су срамни,

због борбе наше ланце нам кују,

душе су своје Мамону дали,

истину газе и правду трују.

Ипак је мучно сазнање грозно

да Срб је душман сопственог рода,

за шаку сребрних новаца Јуде

да србска крв је постала вода.

Бар да је вода, па бисте њоме

каљаве спрали образе ваше.

Како ви мислите с’ гнојем и блатом

изаћ’ пред свете витезе наше?

Каква је, изроди, та савест ваша

кад су вам душе у мраку тешком?

Какви су снови получовека

кад трагови му смрде нечовјештвом?

Залуд вам тешки окови ваши,

јер наш се дух свезати не да.

Ко се још боји малог човека

када га војска светаца гледа.

Уз нас је Господ, у вас је сила,

ал’ није правда – то вас ђаво вара.

Премало је вашијех ланаца

Кол’ко је мојих браће и сестара.

                             

                            Зборашка мисао/Србска Акција