Отац Митрофан Матић: За нашу народну самосвојност

Кад је народ херојски збацио једно ропство, политичко и војно, недорасла снобовска елита одмах је ускочила у ново, духовно и културно. Заборавила је вредност онога што има и што је дужна да чува. Банална у својој провинцијалности и подражавању, глумила је један туђи свет, који се и сам увелико распада. Обузео ју је „сатански вихор однарођавања”. Оболели смо од одсуства самопоштовања. Зацарили су кукавичлук и нискост. Томе се мора учинити крај. Паметно, али одлучно.

_______

Кроз мрачна столећа робовања наш народ је у мукама и крви носио сан о својој слободној домовини, о својој слободној народној држави. Хималаје костију наслагао је и океане крви пролио на овом ватрометном тлу вечно бурног Балкана, да би имао своју Отаџбину и своју слободу.

Кроз тамну дубину векова носио је у срцу и души, скривено, као буктињу, пламтећу чежњу за том слободном и великом Отаџбином својом, и та пламтећа чежња носила га је у борбу с тлачитељима, у бунт, у крв за слободу, величину и самосвојност Отаџбине своје. Јунаци, мученици и страдалници давали су животе своје ношени визијом о снажној сељачкој држави на Балкану, визијом мисионарства, градилаштва и стваралаштва.

Голготске муке нису могле наш народ сатрти, понижења свакојака нису га могла сломити, јер су га вера у Бога и љубав према будућој слободној и самосвојној Отаџбини снажиле, и он је био јачи од душманског сатанизма, јачи и непобедив.

Болови и патње оштрили су снагу његову. Страдања небројена, језива и грозна била су његово чистилиште. Тукле су га све буре овога света, сва зла га морила, али чежњу о Слободној и Самосвојној Отаџбини нико му није могао ишчупати.

Презрени балкански сељаци, што су сејали легенде херојства по Балкану и Европи и у поразима певали песме богонадахнуте, срушили су многе горде и моћне многовековне империје које су га тлачиле; срушила је побеђена раја, робље незаробљено, многа надмена и уображена царства, скршила многе круне, преживела олује многих векова, увек сањајући о Зори своје слободе.

Уклети работници земље, напаћени трудбеници плуга, гинули су и умирали за нови живот народни, за васкрсење земље своје, јер су знали да после смрти мора доћи васкрсење. Умирући, они су несаломљиву веру своју у будући васкрс и чудесну чежњу своју предавали у наслеђе деци својој. И потомци тих митских, тих легендарних, паћених, мучених, презираних сељака донели су на победним мачевима слободу и ујединили народ југословенски.

Тако је постигнута политичка слобода. Али поред политичке слободе, народу је потребна, да би истински напредовао и правилно се развијао, и духовна слобода и економска независност. Потребно му је културно развијање и снажење. Стварање сопствене културе.

 

ОДНАРОЂАВАЊЕ ПАЛАНАЧКЕ ЕЛИТЕ

 

То је био један од најважнијих задатака наше младе државе и народне интелигенције. Али у том погледу код нас се још у почецима културног рада пошло кобним путем, који је донео катастрофалне резултате. Уместо да из самих наших народних врела лучимо сокове за стварање своје особене расне културе и система за политичко-друштвени живот, нас је обузела манија копирања и имитирања. Заборавио се једино правилан пут: стварање сопствене националне културе на темељима народног духа и народних, вековима изграђиваних схватања, и пошло се понижавајућим путем угледања на западну Европу, већ уморну и начету распадањем. Стресавши једно ропство, политичко, наша интелигенција пала је у друго, ново ропство, духовно и одвојила се од народа.

Занесени снобовским хуком подражавања и копирања ми смо слепо увозили, без критицизма, без селекције и оно што је у Европи давно преживело и оно што је, саздано на недуховним основама, осуђено на пропаст. Постали смо духовна колонија Европе... Познате су јадиковке наших снобова и скоројевића: како се још нисмо отресли „балканског мрака” и „сељачког задаха” и „простаклука”! Копирало се мајмунски, понижавало до одвратности, све смо чинили само да не личимо на саме себе. Наша одрођена интелигенција са променом одела мењала је и душу своју и одвајала се од светосавске народне културе. Однародивши се и утопивши се у обездуховљене периферије посрнуле европске културе, она је изгубила компас и правилну оријентацију живота и постала луталачка и циничка. Народне светиње, у име „културе” и „либерализма”, злочиначки је одбацивала и презирала. А пожудно је примала и усвајала преживеле остатке једне културе на издисају и нарави једног дегенерисаног друштва, чије се распадање види и осећа. За њу је сељак, са својом дубоком вером у Бога и божански поредак живота, са својим схватањима о породици, о поштењу, о раду, са својим правилним расуђивањима изниклим из вере, нешто глупо, просто, прљаво, неваспитано. Није реткост да и данас чујете од неког мондена и монденке, па и од скоројевића: „Ал’ си сељак”, кад хоће да се наругају човеку!

 

ДОМАЋИ СНОБОВИ И ОХОЛОСТ СТРАНАЦА

 

Читаве генерације наших интелигената до наших дана биле су прожете жељом да се сав рад код нас усредсреди на томе да што више личимо на Европљане: и у оделу, и у речима, и у обичајима и у духовној структури. Наш лепи и богати народни језик постао је одједном простачки, зато треба што више страних речи говорити!

Наша лепа народна ношња постала је тешка, неукусна, сељачка, зато је треба одбацити. (...)

А заборавља се да ниједан народ у Европи и ван ње нема тако лепу ношњу као наш народ. Поред њене лепоте која очарава, поред њене уметничке вредности, која је ненадмашна, треба истаћи и њен значај за морални и економски живот. Наша народна ношња стварана је вековима, насупрот европској, коју често преко ноћи измишљају разне варалице и обесне жене Париза. Нашу ношњу стварале су тихо наше мајке и сестре у давнини и у њој изражавале своју танану уметничку душу и нежну осетљивост; док је европској (варошкој) ношњи често једини циљ рушење стида код женскиња и последица економско осиромашавање.

Од подражавалачког става према Европи код нас је створена страховита пометња у свим гранама народног и друштвеног живота, а поред тога створен је дубок јаз између народа и интелигенције, који има карактер међусобног рата.

Због тога што сами себе нисмо поштовали и своје светиње волели и ценили, и странци су почели на нас гледати с висине, као на неку земљу колонију, где је народ дивљи и ратнички. Балкан је за културног Европљанина егзотична земља, коју треба просветити у сваком погледу. Колика је та самоувереност странаца и њихова охолост према нама, види се и по томе, што су покушали и Хришћанству да нас науче. Нас, који смо 500 година бранили Европу од варварских Турака и живели витешким хришћанским животом, у самопрегоревању, мучеништву и самоодрицању и гинули за идеале хришћанске и човечанске!

Сматрамо да постојање Хришћанске заједнице младих људи посведочава да су Европљани и хришћанству покушали да нас науче. Да одмах кажемо: немамо ништа против тога да се људи моле Богу на свој начин, нити смо против тога да се окупљају људи који верују. Прелазимо и преко тога (јер немамо за то, за сад, никаквих доказа) што се говори да је та хришћанска заједница младих људи у вези са масонеријом или чак и један огранак те међународне конспираторске организације. Али не одговарају нашем народном духу они снобовски чајеви, течајеви шаха, пинг-понга и чега још не, што их та хришћанска заједница младих људи врши у вези са молитвом. Такав начин побожности туђ је нашем народу. Зашто уместо те енглеске хришћанске заједнице не би сличне просторије имала у Београду наша Народна Хришћанска Заједница, која је никла на нашем народном тлу, као побуна народна на послератну поквареност и имитирање Европе? Е, али народну хришћанску заједницу, створили су наши сељаци у опанцима и гуњу, прости, нешколовани, скоро неписмени, а хришћанску заједницу младих људи донели су нам културни Енглези да науче хришћанству нас Балканце, војнике мученике и фанатичне носиоце Хришћанства. Ми се дивимо хришћанској свести Енглеза, које иначе ценимо као народ, али оспоравамо им право да нас кроз овакве организације приводе и поучавају хришћанству, јер је наш народ крвљу и животима посведочио приврженост и верност Христовој вери и није потребно да га други њој приводе и о њој нам приповедају кроз шах, пинг-понг и снобовске чајеве...

 

ПРОТИВ ДУХОВНОГ ЈАЊИЧАРСТВА

 

Докле ће код нас више да се поштује и прима све што је страно, туђе, а да се одбацује све што је наше и израз нашег духа? Зар је туђе боље од нашег? Зар смо народ духовно сиромашан и без вредности? Зар је мало било имитирања и угледања на друге? Где је снага нашег духа и духовни хероизам наших предака? Где је наше право, расно стваралаштво?

Још мора трајати наша борба за слободу. За слободу нашег духа и нашег живота. Ми Балканци, мисионари слободе и фанатични борци за њу, још нисмо завршили своју улогу. Ми морамо стварати самостално, без имитирања и копирања. И морамо, пре свега, стрести са себе све трагове туђинских утицаја који спутавају наш расни дух словенски да дође до изражаја.

Туђински дух веје целокупним нашим јавним животом и духовним стварањем. Наше је друштво скроз поевропеизирано, однарођено и разривено туђинштином, лажном културом и противнародним духом. Такво друштво ставило је свој разорни печат на живот и развиће и јединке и народа и спутава их у самосвојним настојањима.

Такво друштво треба лечити.

Цркву нашу светосавску и овде чека тежак али неодложан посао. Црква мора зауставити сатански вихор однарођавања и повести одлучну борбу против туђинштине у свим доменима јавног живота.

Црква мора загрмети и систематски радити против духовног јањичарства, које је врло честа појава у данашњем друштву.

У општој збуњености и неизвесности данашњице, наш народ свакако с правом очекује да му његова родна црква укаже исправну оријентацију у вртоглавој садашњици и осветли пут ка будућности. Пригушена народна свест и стрепња где ће се испољити ако не кроз народну цркву.

Црква треба да врати нашем народу веру у нашу духовну снагу, у наша духовна богатства, у наше развојне могућности и у наше здраве традиције. Веру у нашу светосавску и косовску самосвојност. Јер је народ почео сумњати у себе.

А ми смо, у ствари, јуначка нација. Наше јунаштво је више морално-духовног и човечног карактера. Ми смо увек имали јуначки став према животу. Али сада смо и ту поремећени. Јунаштва нестаје под ударом раслабљујућих сила туђинштине и сатанских разорних идеја које убијају наш народни дух. Дух чојства, јунаштва, домаћинства и поштења потиснут је и погажен. Наш јавни друштвени живот обојен је кукавичлуком, ниским страстима и гадостима сваке врсте. И ми смо стварни духовни робови.

Али не може вечито тако бити. Такав начин живота већ је огадио. И има пуно знакова да код нас почиње буђење и освешћење. Рађа се побуна против ропског става наше однарођене интелигенције и против ненародног духа у вођству нашег духовно-културног живота.

И треба свима јасно показати да ми нећемо да напуштамо нашу светосавску и светолазарску етику.

Ми нећемо да будемо измећари, имитатори и шегрти туђи, већ самостални и самосвојни ствараоци.

Ми хоћемо да стварамо нашу расну светосавску народну културу.

Ми нећемо дух туђински, већ дух народни, дух моралног хероизма и духовног уздизања.

И само тим путем идући спашћемо народ наш од културне заосталости и духовног изумирања. 

Извор

Титов напад на Србију

 

Од почетка своје борбе, комунисти су желели и више пута настојали да се учврсте бар у једном делу Србије. У једном тренутку, као што је напред речено, њима је то пошло за руком када су били успоставили такозвану ,,Совјетску Ужичку републику". Али, то су они могли да постигну само док су српске народне снаге биле разједињене и док многи кругови још у Србији нису сматрали да је комунизам заклети непријатељ и да с њиме не може бити, по народ и његово ослобођење, корисног споразума. Комунизам се вешто камуфлирао, служио се лукавством и притворством, својој борби давао је сасвим другојачији изглед, претстављао се као борац против окупатора, искоришћавао националну осетљивост и многе сентименте српског народа; дуго времена пред народом комунисти су се приказивали и као војници Краља Петра, а једно време ширили су вест кроз народ као да се Краљ Петар ll верио са ћерком Јосипа Стаљина - Светланом; на својим зборовима тада су истицали Краљеву слику поред Стаљинове... Међутим, сам народ - широки слојеви његови - много пре него многи водећи људи, политичари и високи интелектуалци, брзо је прозрео комунисте и схватио њихове крајње циљеве. Сеоски домаћини су ми говорили: „Чим смо видели да комунисти пале општинске архиве и књиге, нама је било јасно да се они не боре против окупатора него да су им други планови пред очима. Јер шта може да нашкоди Немцу ако ми спалимо све наше сеоске општинске архиве! То може да користи само нашим ђилкошима и непоштеним људима, који одговарају за разна недела и за неплаћање пореза...”

Од времена када су сви тадашњи водећи национални људи, било услед стицаја околности било пак свешћу стеченом искуством, дошли до мишљења, да је комунизам заклети противник и да с њиме не може бити сарадње и споразума у интересу народне ствари, комунистичка „народно ослободилачка војска” није могла да стане на тло окупиране Србије. Само мањи одреди њихови и тројке могли су тада да опстану у Србији, мењајући често своја скровишта.

С пролећа 1944, месеца марта, Тито издаје наређење својој другој и петој дивизији - својим елитним јединицама - да предузму офанзиву против Србије. Партизани-комунисти желели су тада да загосподаре извесним стратегијским тачкама на Југу Србије - Јастребац-Копаоник - и да се повежу с бугарским комунистима. Пошто би заузели ове положаје, они би, у згодном тренутку, кренули у напад на остале делове Србије.

На ову Титову офанзиву Србија даје одговор јединством свога националног фронта. Четничке јединице Драже Михајловића, под командом мајора Цветића (Јаворски корпус), капетана Звонка Вучковића (Први равногорски корпус), капетана Предрага Раковића (Други равногорски корпус), Жике Марковића (Косовски корпус), итд. раме уз раме воде заједничке борбе на реци Ибру и другде са добровољачким јединицама под командом мајора Воје Димитријевића (IV добровољачки пук), Марисава Петровића (II добровољачки пук), капетана Ратка Обрадовића (Први батаљон I добровољачког пука), Први батаљон III добровољачког пука и са одредима Српске Државне Страже под командом потпуковника Редића, команданта Краљевачке области. Борбама је руководио заједнички оперативни штаб, на чијем се челу налазио начелник штаба Српског Добровољачког Корпуса, потпуковник Радослав Таталовић.

Борбе су отпочеле 30-31 марта у ноћ и први задатак - одбрана Ибарске долине - у потпуности је извршен. У једном критичном моменту, када су јаке партизанске снаге навалиле на положаје Првог батаљона IV добровољачког пука и када је изгледало да ће партизани пробити фронт, скочио је на тешки митраљез јуначки командант овог добровољачког батаљона, поручник Радојко Ђурић, викнувши: „Добровољци, ко је с нама?” Цела његова јединица једногласно, као по договору, одговара: „Бог!” Громогласни узвик даје изванредну снагу борцима који из одбране прелазе у пробојан јуриш. Радојко Ђурић пада у тој борби пресечен снопом зрна из непријатељског митраљеза успевши да викне својој јединици још само: „Напред, живео Краљ!...” Радојко Ђурић као ранији командант четничке јединице, увидевши после кратког времена ко су комунисти, први је новембра 1941. на своју руку напао на Титову „Совјетску Ужичку републику”. Тиме је био раскинут споразум четника и партизана-комуниста...

Титови комунисти-партизани доживели су незапамћене поразе. Они су сачекани у долини реке Ибра, ту су разбијени у крвавим и тешким борбама и нагнани у бегство.

Бошко Н. Костић

(Одломак из књиге „За историју наших дана”)

Царски пут и странпутица

 

Ми нисмо имали само љубави за свој народ. Ми смо му се и дивили истински. Као кад човек застане пред изванредном величином или лепотом.

Јер љубав према свом народу је редовни становник душе нормалног човека. То је проширење оне богомдане чуварке сваког бића, љубави према самом себи. Али човек може волети а да се не диви.

Ми смо међутим волели свој народ и дивили смо му се.

Нисмо, разуме се, никад говорили о његовој култури, нити се њој клањали (јер што рекао владика Николај, кад је Бог забранио клањање својим великим делима, сунцу и месецу, како ћемо се клањати ми својим малим делима?). Али смо се дивили зато његовој видовитости.

Нема народа који је тако видовито кроз метеж своје историске прошлости сагледао главну нит и главни смисао њен, као што је наш.

Нема народа који је у догађајима што су се пред њим нашли, умео да нађе своју стазу да пође јуначки њоме, да је изгради у пут царски, као што је наш. И нико није умео, као народ тај, да језиком, реским и звонким, што уме да затутњи као бура и зачас опет умили се као једва чујни дах тихог пролећњег дана, искаже потом тај свој пређени пут, и да као у огледалу неком покаже како су га и Небо и Земља учили да се на том путу одржи.

Љубили смо га дубоко, јер смо му припадали.

Дивили смо му се предано, јер је то реткост над реткостима.

И баш је нама било дато да запазимо да смо отпочели губити, као народ, ту богомдану видовитост.

И баш је нама било дато да окусимо ту горчину, горчију од сваког пелена, да опазимо све јасније знаке тог нашег општег слепила.

Али која корист, кад смо, поред свега тога, доживели да вођени слепцима, видимо свој народ како се стрмоглављује у провалију, пошто је свој царски пут напустио, заведен на стрмоглавицу?

Прелазимо преко наше личне невоље притом, да смо доживели да нам и заинтересовани и заведени довикују да смо ми издајници. То је најмања жртва коју у својој преданој љубави дугујемо свом позвању и своме народу.

Али и у томе су знаци баш наше опште трагедије.

Јер да смо и ми, као и други, говорили ласкајући, да смо на добром путу, а не, као што смо говорили, да смо добри свој царски пут напустили, - онда се не би за нас говорило да смо издајници.

Да смо говорили, као други: да је Немачка слаба, - да су Енгласка и Француска јаке, - да Совјетија води словенску и руску политику, а не само јеврејску политику светске револуције, - онда за нас не би говорили да смо издајници.

Да смо говорили као други: да ће Југославију да спасе „споразум” а не, као што смо говорили да је тај „споразум” у ствари споразум о подели сфера два греха који ће Југославију појести, - онда за нас не би говорили да смо издајници.

У опште, да смо говорили да је наш двадесеттрогодишњи пут славе и величине, пут царски, а не пут срама и пропасти, странпутица, - онда за нама не би викали да смо издајице.

Али ето: ми смо баш тако говорили, а не онако као што би за нас лично било угодније. Ми смо више волели да се за нас каже да смо издајници, него да стварно издајемо свој народ, не говорећи му истину, држећи га у заблуди, обмањујући га.

Па и сад, кад се на делу показало да смо (о горке наше несреће!) имали право, - да се све збило као да нам је било недостојнима дато да видимо све унапред, - и сад слепило не престаје. Опет смо ми издајници, а не они који су нас све заједно у ову несрећу увели. Опет се на нас баца камен и блато, а не на оне слепце који су својим саветима или својом заглушном виком спречавали да се прави и истинит пут сагледа.

И данас, кад одмах по нашем државном слому, свесни родољуби покушавају да укажу тешки али прави пут из садашњег нашег положаја, - подмукла пропаганда слепих вођа, гневних (што су лудо водећи доживели слом, и тврдоглаво желећи да истрају на истом путу, лудо верујући да ће на крају имати право) истим начином, каменом и блатом, гађа нас из подземља као издајице.

Ми смо хтели да очувамо своју земљу да не упадне у страховиту драму човечанства - што је јеврејство спремило слепим европским и осталим нејеврејским народима. - Ми смо зато издајници.

Ми смо хтели сад, после пропасти државе, да очувамо народ свој у миру, да би га сачували у животу и снази, без чега нема ни слободе ни величине. - Ми смо зато издајници.

Нису издајници они што су нас бесмислено увукли у страховиту и пустошну драму што је паклена мржња јеврејска и двадесетвековна њихова припрема спремила.

Нису издајници они што су нам државу разбили изнутра и тако разбијену је бацили у рат преслабу морално и материјално.

Нису издајници они што су својим сулудим саветима и делима припремили Косјерић и Скелу, Мачву и Поцерину и Јадар, Г. Милановац, Краљево и Крагујевац.

Не они нису издајници. Они су „борци за народну слободу и народну величину.”

Понављамо: прелазимо овде преко наше личне невоље, што смо то доживели и доживљујемо! Бескрајно је то ситно и мало, према стихијским размерама наше народне несреће. Па то и не износимо да се потужимо ради себе, већ да покажемо као доказ слепила.

Знамо ми да народ као целина не говори тако и не мисли тако. То говоре они што су пред његовом несрећом криви, што су га довде и довели.

Али да ми нисмо доживели то опште слепило, - зар би ико могао пред народом тако говорити, а да не буде сам бачен под блато срама и камен смрти?

Знамо ми да народ у дубоким својим деловима је и данас најприступачнији истини и да, кад је чује, одмах је и позна, и кроз сузе патње успева да види и врати се своме царском путу истине.

Али, толика је и такво копрена лажи која му је преко очију бачена, и тако је подмукла и заглушна лаж посејана око њега, да на жалост тешку, само тек после крвавих и пустошних искустава, које гвоздена и неумољива рука, као судбина, баца на његово тело и његова села и градове, успева да копрену поцепа и из густе мочваре лажи изиђе пред чисту Божију истину.

О народе наш, народе царског пута и орловских узлета, зар није боље и достојније тебе, видети свој пут далеко испред себе, а не овако као што ти то немилосрдно приређују сваког дана одрођени твоји синови, тек кад као слепац паднеш у саму несрећу?

О немој учинити, народе наш, да помислимо да си изгубио преретку и предивну снагу својих очију, што је чинила да ни кроз таму ниси пута губио, а у збрци догађаја увек им смисао схватио.

Димитрије В. Љотић

(„Наша борба”, бр. 8, 26. октобар 1942.)

Људско друштво

 

У најпримитивнијем људском друштву ваљда прва заједница била је породица. Породица је такво људско друштво у маломе, где је поделу рада наметнула човеку сама природа: муж је отац и заштитник породице, жена је мати која рађа и подиже подмладак. Улоге су подељене већ самим физичким склопом човека и жене, чиме је природа наметнула породици облик заједнице.

И прва људска друштва нису била ништа друго до разгранате породице. Племе или братсво јесу само шири облици породица, јер су то била друштва сродника. Према томе заједница је природни и основни облик људског друштва а не скуп или гомила, који су се тек доцније почели јављати.

Али, претпоставимо да баш и није тако, и да је први друштвени облик у коме су људи живели био скуп. Људи јесу живели по породицама, али су они међусобно били невезани, дакле слободни и једнаки, тако да је то првобитно људско друштво било скуп, а не заједница. Овај облик је могао да траје само дотле док су се прве заједнице појавиле.

Ако су, на пример, у време кад су углавном живели од лова, људи живели у облику скупа они су ловили сваки за себе и свака породица је сама израђивала све што јој је за живот било потребно. Ово друштво је било на врло ниском произвођачком ступњу и стандард живота људи у ово време био је веома низак.

Док је човек ловио сам, дотле је био ограничен да са успехом гони и стигне само оне животиње које су од њега спорије. Брже од себе животиње могао је да улови само ако сама животиња наиђе на ловца. Чим је животиња спазила ловца и почела да бежи, она је била спасена.

Али човек се удружио са другим ловцима у заједницу. Чланови заједнице су сад могли да поделе улоге између себе па једни да дивљач гоне а други да чекају у заседи. То је већ подела рада. И последице су се осетиле: сад је човек могао да лови и оне животиње које су од њега брже. Али овај лов није био више дело појединца већ целе заједнице. Учињени лов требало је сад делити између учесника а за време лова појединци су се морали покоравати заједничкој дисциплини. Све згоде и незгоде заједнице појавиле су се на овоме првом кораку. Али користи су биле веће од незгода и човек је прихватио облик рада у заједници кад год није могао посао да изврши сам. А оваквих случајева било је све више и више.

Удружење првих неколико људи у дисциплиновану заједницу, дало им је толико преимућство над осталим појединцима да овима није остало друго него или да приступе овој већ створеној заједници, или да се и они удружују у нове заједнице. Остали више нису могли остати и даље слободни и међусобно невезани појединци, јер је сваки такав појединац био изложен сталној опасности да од људи из заједнице буде нападнут и опљачкан. Појединац је могао да се одбрани од појединца, ту је могао у крајњем случају да се спасава и бекством. Заједници пак није могао да се одупре.

Са појавом дакле првих организованих заједница, било је свршено са животом људи у облику скупа појединаца у најпримитивнијем људском друштву. Допадало се то ондашњим људима или не, они су морали напустити живот у скупу појединаца и стварати организоване заједнице. Ко то није хтео, врло брзо је био потчињен од других и силом увучен у заједницу. До тада, иако је скуп појединаца можда једно време и био редован облик људског друштва, он је врло брзо то морао престати да буде: заједница поново постала редован друштвени облик а скуп изузетак.

Овај прелаз људског друштва из облика скупа у облик заједнице, ако се икад догодио, морао се десити врло рано. У историјски период човечанство улази већ организовано у моћне заједнице са многобројним чланством и свим карактеристикама овога друштвеног облика.

Милосав Васиљевић

„Зборашки социолошки требник”, одломак 

Димитрије Љотић - 78 година у Небеској Србији

На данашњи дан, 1945. године у Ајдовштини, у Словенији, погинуо је у саобраћајној несрећи Димитрије В. Љотић. Иако за многе данас он представља још једног небитног политичара у двадесетом веку и потоњег „сарадника немачког окупатора", он за нас представља учитеља. Учитеља који учио пре свега делима, па тек онда речима. Био је политичар са крстом, како га је назвао његов пријатељ Свети владика Николај, јер је цео свој живот живео по јеванђељу и по Христу, и Христову науку и светосавску политику заступао у политичком животу тадашње Краљевине Југославије. И поред своје југословенске идеје (коју је 1940-41 фактички напустио) Димитрије је увек био пре свега србски родољуб који се непрекидно борио за србски народ, прво у балканским ратовима и Првом светском рату, затим се борио у међуратном периоду да разобличи лажи демократије и комунизма, да дође нови дух у народ. Дух заснован на вечним вредностима Православља и родољубља. Залагао се за истинску народну власт, за сталешку скупштину (сабор струковних организација) и домаћинску економију. На послетку, у Другом светском рату, радио је све што је било у његовој моћи да сачува што више србских глава и да дође до србске слоге. 

Његова дела и његова мисао живе и даље, и живеће све док постоји србски народ. Ми данас ходимо путем Димитрија Љотића, борећи се за духовни, национални и социјални препород србског народа и србске омладине, за духовну револуцију у свакоме од нас првенствено, па онда и код других. Јер не можемо се вратити себи и постати истински своји ако се не вратимо Богу, Истини и светлим традицијама нашег рода.

Зборашка мисао/Србска Акција 

Две револуције

 

Две револуције имамо у светској историји. На њима су, као на неким ваљцима разбоја, исткане све шаре у судбини човечанства. Ако мудрачким духом пролазимо кроз то сложено историјско ткање, наилазимо углавном на два конца који се сплићу и расплићу у чудне, тајанствене знаке, у символику прошлости, из које читамо будућност човека и човечанства. Историја нам онда није загонетка, већ књига живота, у којој се налази кључ за разумевање векова, налазе се закони целокупног историјског развитка, закони људског духа, који и јесте главни неимар целокупне историјско-културне архитектонике.

Историјски развојни процес није, пре свега, праволинијски, најмање је он у сталном успону. Наука је потпуно напустила утопију историјског прогресизма, идиличну и сладуњаву драму у којој, кроз све драматске разломке, руже цветају. Напротив, историјско збивање пролази кроз сукобе, кроз трагичне процепе, живот се напорно пробија до већих својих остварења губећи половину својих снага у успелим или неуспелим пробојима. Историја није само једно хрвање на живот и смрт, већ нам историјска феноменологија јасно сведочи о историјско-животном ритму, о повременим узлетима и падовима историјских стваралачких снага. Иза једне плодне епохе не долази, по правилу, друга плоднија. То не бива ни у свету маште. После датог цветног историјског периода јавља се дубок и снажан пад, окретање историјског точка уназад. Сан о седам дебелих и седам мршавих крава сурова је историјска јава.

Ово је доказ да историјски развој има своје полове: између њих креће се историјско клатно. Оно, у свом бржем или тромијем кретању, час тиче у дно пада, час у врхунац историјског полета. Тако се добија историјска дијалектика, поход органско-стваралачког полета до супротности. Тако се добија низ сложених, замршених, често неразговетних слика за једну револуционарну типологију, за овоначелни бурни размах који валовитим кретњама даје двоструку историјску пластику.

Једна група историјских покрета потиче из нагона. Они су као извор: брутални, слепи, насумични. Бесциљна нагоност носи у себи разорну динамику, креће се поплавно, разбија све животне стварности и остварења, савија, ломи и дроби живот, заводи полет историјски у један затворен круг, у кружно, слепо матичење које најзад, као сврдло, проврћује бездане вртаче у које живот понире и у неповрат се губи. То је револуција механичких колектива. Друга група историјских покрета потиче из стваралачко-културне воље. Њихов је извор врло одређена и опредељена органско-колективна свест. Њени потези просецају, врло смишљено, правилна и дубока корита, у њима се снаге усредсређују и на најнепосреднији начин претварају у вредности. Све што је у историји ваљано и трајно остварено, што носи на себи отисак величине и човечности, што улази у појам културе, потиче из тога средишта воље, воље за правилном конструкцијом и складом свих људских делатности. То је револуција органских колектива.

Две револуционарне стихије квантитативно се разликују. Нису, дакле, усупроћене само по својим смеровима и правцима. Можда је тешко чак и говорити о квалитету механичко-колективно-револуционарне стихије. Она је само број и збир: гомила. Све што се гради на начину гомиле, ван живота је. Самим тим, ван квалитета. Самим тим ван културнога. Нажалост, ковитлања гомиле увек испадају из оквира моралнога. Морамо увек говорити о неморалности гомиле. Органски-свесни колектив живи, гради и развија се увек по једној идеји. Нарочито по моралној идеји. Она и мисао представљају онда пуну целину. Шта више, без једне основне идеје и нема органског колектива као историјско-културног чиниоца. Шта више, организам је увек оживотворење једне идеје. Не заступамо овим апстрактни хегелианизам, јер верујемо да једна идеја изграђује себи лежишта и колевку не само у духу већ и у крви. А баш по моралној идеји и двојимо колективе: где ње нема, ту смо у кругу биорасизма који се мора свести на нечовечно; где ње има, биолошка јединка уздиже се у царство човечнога, у царство историје као изузетног човечанског „слоја бића”, у царство политике, религије, уметности, етике, науке, социологије.

За две револуције зна човечанство. Једна је људе расипала у крдо, чопор. Човек је у њима губио све знаке достојанства и човечности и постајао звер. А човек-звер гори је од сваке животиње. Ми и данас запажамо куда су прошле канџе те звери кроз историју. Човек-звер највећа је несрећа за људство. Што поплаве, земљотреси, разни помори, ратови униште, то се брзо добром вољом и напором градилаца изгради. Што бесови помамљеног зверињака разоре, то навек пропада. Велике несреће човечанства униште један нараштај. Други нараштај јавља се са новом снагом да одмах надомести упропашћено. Револуција звери-човека не уништава само културне тековине. Због тога она није страшна. Она уништава самог човека: прља душу, загађује срце, квари ум. Онда су потребни лекови да се створи нови човек, способан за прави живот у реду, раду, слободи, свакој правди и доброти. Друга револуција везује људе у складну целину, у другарство, у братство. Она утире све разлике између њих, руши све препреке на путу јединства, збира људе у нераздвојну заједницу. И то их не скупља у име плена, пљачке, рушења, убиства, већ у име многих стваралачких начела. Где су такве заједнице људске живеле и делале било је социјалне правде, благостања, благослова, радости, правог и доброг живота. Ова је друга револуција будила, увек, у човеку правог човека, хероја, спремног за свако страдање у корист заједнице. И тај човек није отимао, већ давао; није тражио жртву, већ се сам жртвовао; није рушио, већ зидао, није се палио мржњом, већ љубављу.

И данас се хрву две револуције. Борба је на живот и смрт. Као увек досад. Ми смо усред крвавог ковитлаца. Слеп је ко не види. Људи се и код нас деле. ЗБОР се определио. Определио се за револуцију љубави, стваралаштва, херојства.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 139, 12. новембра 1936. године)

Јеврејство и демократија

 

Како год не могу Јевреји из виших слојева друштвених да силазе у ниже, то не могу ни нејеврејски виши слојеви. Према томе, не може се очекивати да ће национални највиши слојеви мирно пристати да им се Јевреји наметну и њих просто истисну из функција: они ће донекле ово подносити, али ће морати организовати отпор пред опасношћу јеврејског надирања. Зато треба најпре онеспособити ове слојеве да виде праву истину и опасност, а затим их уништити. А како су Јевреји народ који нема војску и који се не бори војнички споља, већ политички изнутра у сваком народу, то као једина могуност за остварење овога циља остаје Јеврејима политичко васпитање нејевреја у смислу интереса јеврејске међународне заједнице.

Ширењем идеја демократије постиже се слабљење нејеврејских народних заједница на тај начин што се власт у друштву и држави преноси не на људе способне да далеко виде и дубину јеврејског плана схвате, него на људе чији су вид и ум закречени демократским заблудама. Тежиште брига у политичким и дневним државним и друштвеним проблемима у демократији не састоји се у оцени квалитета предложених решења, него у старању да се одлуке не доносе мимо надлежних народних изабраника. А народни изабраници, стварни носиоци суверене власти у демократији, имају исти интерес који тишти и међународно јеврејство, а то је да принципи једнакости и доступности за све на највећа звања у земљи буду поштовани. Принцип једнакости ставља пред малим човеком у народу теоријску могућност учествовања у јавним пословима, без обзира на његове квалификације и друштвени положај, али исту такву могућност ставља и Јеврејину истичући и поштујући једнака права свих људи без обзира на расну или верску припадност. Само, Јеврејин ће лакше (као што смо видели) избити на више место, него нејеврејин. Слично овоме служи интересима и малога човека и Јеврејина и поштовање принципа доступности свих положаја у јавним функцијама за све грађане, без обзира на њихов друштвени положај или расну припадност. Али, док нејеврејски мали човек у борби за коришћење ових својих, основних политичких права у демократији располаже само сопственом моћи или још и потпором своје политичке странке, која је сва огрезла у ситним питањима, Јеврејин, поврх тога што располаже и својом сопственом моћи и потпором политичке странке у коју и он улази, и коју користи са истим правима као и нејеврејски мали човек, Јеврејин има иза својих леђа и целокупно међународно јеврејство, ca огромним средствима, дубоким искуством, тајним организацијама и јасним, ничим незакрченим и непомућеним погледима на свет. Уместо да буде гарант права малога човека, како то радо истичу површни њени браниоци, демократија постаје политички систем који много више и сигурније служи јеврејском светском империјализму него народима који се старају да у својој средини демократију одрже. Због овога су Јевреји свугде велики поборници демократије и ревносно и организовано раде на ширењу демократских схватања међу свима народима.

Милосав Васиљевић

(Одломак из књиге „Зборашки социолошки требник”, Београд, 1940. године)