Верујем да су несавесност у животу и неиспуњавање дужности, лична разрачунавања, завидљивост и мржња, гробари моје отаџбине.
Верујем са Христом да васкрсење не бива без смрти и да ће народ српски, после пута на Голготу, ускрснути.
Верујем да од нас, нових покољења, зависи хоће ли живот по ускрснућу трајати, или ћемо се сурвати у провалију. Зато морам вредети не на речи, него на делу.
Верујем да треба да волим свој српски народ и своју отаџбину у несрећи још више него што сам је волео у добру, да је права љубав у самозабораву, те морам све лично и ситно истиснути из свога видокруга. Не смем мислити на своју корист јер сам потпуно свестан да мени, појединцу, може бити добро само ако је народу мом и отаџбини мојој добро.
Верујем да треба помоћи сваку добру намеру до циља општег уздизања; не смем непризнавати рад других, истичући самохвално себе. Над поштеним радом или успехом сваког народног члана нека се срце моје испуни радошћу, а над његовом патњом нека се испуни болом. Да не мрзим старије и да им не ласкам, да не потцењујем млађе и да их не мазим.
Верујем да само радом, стручношћу и трудом могу сарађивати на темељу сигурније и светлије будућности свију нас.
Верујем да без садржајног нема осећања народности; без потпуног знања српског језика, историје и књижевности, без одржавања вере и обичаја, без своје песме у болу и радости, моје србовање било би празна орахова љуска. Зато ћу упознати стварност народног живота и његове потребе, а народне умотворине, нарочито песме, биће ми најдубљи и најчистији извор за упознавање духа народног. Он ће ми показивати пут моралу, философији, естетици.Откривањем добра и зла, идеалом правичности научиће ме да браним своје, а не отимам туђе.
Верујем да као појединац пред туђином представљам свој народ и да ће туђин по мени судити о моме народу. Углед народа мога зависи од моје спретности, мога карактера и мојих поступака.
Верујем са кнезом Лазаром – свесно, не из слабости да је Небеско Царство увек и довека, и одабирам живот по правди, витештву и јунаштву, а у савести носим савет мајке Јевросиме да ми је боље изгубити главу, него огрешити душу.
Верујем да је сваки частан рад достојан поштовања, да жуљеви на сељачким рукама стварају живот као и боре на челу мислиоца и пламен у оку уметника. Знам да смо сви потребни животу, зато ћу одабрати позив по способностима и нећу га се стидети, као ни Творац што се не стиди свога дела. Стид би ме било да се отимам за оно чему нисам дорастао.
Верујем да је истрајност најтрновитији пут за младост, али је у њеним рукама зрело класје жетве, мир и тиха радост спокојства.
Верујем у будућност српског народа изграђену од самопожртвовања, поштења и рада, од етике светосавске, косовске, народне вере и песме. Заклињем се да ћу их се сећати, поштовати их, држати их се увек и довека. Амин.
Српски народ,
година I, брoj 5,
3. јул 1942.
No comments:
Post a Comment