 |
Овде да изнесемо причање једне особе, која је из Москве, где је провела месец дана дошла пред завршетак ове књиге, и која овако црта живот у главном граду СССР:
У Москви само официри и војници изгледају лепо обучени. Сви остали, мушко и женско, обучено је оскудно, сиромашно. Један радник из Београда или његова жена који су пажљиво и с укусом обучени , кад би дошли у Москву у свом празничном оделу, тукли би ваљда рекорд у елеганцији ма у којој московској улици.
Нисам видео кожне ципеле на грађанском становништву: само платнена и гумена обућа. Ни шешира нисам видео: гологлави или качкети.
Кад уђем где год, у трамвај или метро, моје луксузне ципеле су предмет такве пажње као што бих био у Африци, међу дивљацима када бих отишао окићен ђинђувама. Можете ми веровати да ми је то двоструко тешко: нисам од оних што воле да изазивају сензацију такве врсте, а затим боли ме унижење у које су сулудо управљачи бацили овај наш велики словенски народ.
Један Европљанин се дакле не може сакрити у Москви: он има слободан ход, гледа право у очи кад говори, одевен је и обучен са запрепашћујућом елеганцијом према становнику Москве, тешко може да се помири са оним што око себе види, па по навици своје земље, хоће слободно то и да каже. А то је оно што највише одваја грађане СССР од осталих Европљана, они нити што говоре, нити што протествују.
Нема у Москви радње у којој се ма која намирница може наћи на лагеру. За намирницама се увек чека. Чим намирнице дођу, разграбе се.
Пред радњом чека од после поноћи формиран ред и тај се не разилази док робе има. Нисам чуо да је кад год робе било толико колика је била конкретна потражња.
Мени се десило да сам за новине чекао у једној поворци више од пола сата. Новине су распродате, и за мене их није било. Почео сам протествовати гласно. Одједном сам остао потпуно сам, као да сам рекао да сам заражен кугом. Људи су се склонили из страха да не одговарају што слушају мој протест.
Једног дана сам ишао једном од главних московских улица. Чула се звиждаљка. Ја нисам на то обратио пажњу. Али одједном сам дигао главу јер се нешто на улици променило: докле год је допро звук пиштаљке саобраћај на тротоарима је обустављен, сви су пролазници стали као укопани и окренули се стражару који је звизнуо. Овај је показивао испруженом руком у правцу једног пролазника који је починио неки изгред и изгредник је одмах био ухваћен. Морам признати да сам се дивио ефикасности овог совјетског изума: звизни и сви лојални људи морају стати, ко не стане тај је већ изгредник, а побећи не може јер ће га ухватити остали лојални грађани или други стражари иначе густо по улицама размештени. Али, с друге стране мислио сам на терор који је морао бити употребљен па да грађани једног вишемилионског града постану овако дресирани. А те рефлексије ми падају на ум на сваком кораку у Москви.
Једна једина, у нашем смислу позитивна ствар: породица и брак су учвршћени. Нигде нисам видео тако тесно збијене брачне парове као у Москви. Размишљао сам како је дошло до тога, поред свег супротног старања совјетског законодавства и власти и дошао сам до овог закључка: брак и породица су се учврстили под страховитим терором Совјета. То је једино место где је човек у могућности да једном другом људском створу погледа у очи и каже слободно оно што мисли. Та слобода, коју су брачни другови имали, постала је тако чврста веза, да је брак тиме спасен.
Нисам за месец дана успео да уђем ни у једну цркву. Нашао сам их неколико, и све су биле затворене. Приметио сам да је пред сваком постављено неко сметлиште, или писоар, или клозет. Једног дана сам приметио једну цркву, била је отворена. Пожурио сам да уђем, али је нека баба која је излазила из цркве затворила врата и закључала их за собом. На моју молбу да ме пусти у цркву, баба је преплашено одговарала: „Немогуће, немогуће!".
У бугарском посланству кад је ту скоро посланик умро, једва је добијен свештеник да изврши опело, али са свештеником је дошао и један агент као црквењак, тако да је утисак био врло мучан.
Овако је видео ствари у СССР Бугарин, међутим, један пољски Јеврејин, који је неко време био у Румунији, а затим успео да нелегално пређе у СССР, пише своме брату у Цариград да се налази у „најкултурнијој, најуређенијој и најнапреднијој земљи". Затим вели, да је дошао само пре неколико месеци, а већ је добио једно одлично место и сад се налази на одмору у Јалти на Криму, у једном дивном санаториуму. Пропутовао је скоро целу руску Ривијеру (кавкаска обала Црног Мора) и да је тамо све препуно његових саплеменика, Јевреја.
Инж. М. Васиљевић „Истина о С.С.С.Р." (одломак)
No comments:
Post a Comment