Легионарска штампа о Збору

Кодреануова Легија Светог Архангела Михајла и Љотићев Збор - две су идеолошки истоврсне организације, које су смело и достојно корачале под стегом хришћанског национализма.

Као што је зборашка штампа пратила и подржавала деловање Кодреануове Легије Светог Архангела Михаила, тако су и легионарске новине  у својим извештајима из иностранства доносиле вести о Збору. На горњој слици налази се чланак легионарског гласила, Cuvântul (Реч) од дана 19. 11. 1940. године, о забрани Збора, као злоделу тадашњег режима у Краљевини Југославији.

                   Зборашка мисао/Србска Акција

Символ вере србске омладине

Верујем да су несавесност у животу и неиспуњавање дужности, лична разрачунавања, завидљивост и мржња, гробари моје отаџбине.

Верујем са Христом да васкрсење не бива без смрти и да ће народ српски, после пута на Голготу, ускрснути.

Верујем да од нас, нових покољења, зависи хоће ли живот по ускрснућу трајати, или ћемо се сурвати у провалију. Зато морам вредети не на речи, него на делу.

Верујем да треба да волим свој српски народ и своју отаџбину у несрећи још више него што сам је волео у добру, да је права љубав у самозабораву, те морам све лично и ситно истиснути из свога видокруга. Не смем мислити на своју корист јер сам потпуно свестан да мени, појединцу, може бити добро само ако је народу мом и отаџбини мојој добро.

Верујем да треба помоћи сваку добру намеру до циља општег уздизања; не смем непризнавати рад других, истичући самохвално себе. Над поштеним радом или успехом сваког народног члана нека се срце моје испуни радошћу, а над његовом патњом нека се испуни болом. Да не мрзим старије и да им не ласкам, да не потцењујем млађе и да их не мазим.

Верујем да само радом, стручношћу и трудом могу сарађивати на темељу сигурније и светлије будућности свију нас.

Верујем да без садржајног нема осећања народности; без потпуног знања српског језика, историје и књижевности, без одржавања вере и обичаја, без своје песме у болу и радости, моје србовање било би празна орахова љуска. Зато ћу упознати стварност народног живота и његове потребе, а народне умотворине, нарочито песме, биће ми најдубљи и најчистији извор за упознавање духа народног. Он ће ми показивати пут моралу, философији, естетици.Откривањем добра и зла, идеалом правичности научиће ме да браним своје, а не отимам туђе.

Верујем да као појединац пред туђином представљам свој народ и да ће туђин по мени судити о моме народу. Углед народа мога зависи од моје спретности, мога карактера и мојих поступака. 

Верујем са кнезом Лазаром – свесно, не из слабости да је Небеско Царство увек и довека, и одабирам живот по правди, витештву и јунаштву, а у савести носим савет мајке Јевросиме да ми је боље изгубити главу, него огрешити душу.

Верујем да је сваки частан рад достојан поштовања, да жуљеви на сељачким рукама стварају живот као и боре на челу мислиоца и пламен у оку уметника. Знам да смо сви потребни животу, зато ћу одабрати позив по способностима и нећу га се стидети, као ни Творац што се не стиди свога дела. Стид би ме било да се отимам за оно чему нисам дорастао.

Верујем да је истрајност најтрновитији пут за младост, али је у њеним рукама зрело класје жетве, мир и тиха радост спокојства.

Верујем у будућност српског народа изграђену од самопожртвовања, поштења и рада, од етике светосавске, косовске, народне вере и песме. Заклињем се да ћу их се сећати, поштовати их, држати их се увек и довека. Амин.

Српски народ,  

година I,  брoj 5, 

3. јул 1942.

Врлине правог националисте - Славко Д. Контић

Од 1935. до нашег државног слома тешко је и мучно било националистом бити. Бити националиста (не привидни, ни кабинетски, а још мање официјелни) значило је бити објекат насртаја и клевете, мржње и тортуре, тј. бити херој и мученик о чија су се прса и отпорну снагу одбијали сви насртаји који су долазили од јудеокомунистичке бастије са једне, и државне власти са друге стране. И власт, која је од врха до дна била проткана духом јеврејштине, била је азил и заветрина свакојаких субверзивних и јеврејском мишљењу осењених људи. На њеном кормилу седели су и у држави жарили и палили којекакви политички лилипутани, претече потпуног расула типа Керенски.

Наш национализам један је и једини наш морални и социјални национализам, јер је темељ његове зграде Светосавље. Да су на власти били људи жељезне воље и чврстог карактера они би га подгрејавали и у дело спроводили. Нажалост, били су то већи паразити и од имеле и својим вампиризмом сисали су и експлоатисали народ. Достојанство власти и њена правца жудели су за људима од чојства и јунаштва. Али, они су по казаматима чамили и трунули. Били су прогањани истине ради протагонисти национализма, неонационализма, животворног и неугасивог. Гонила их је комунистичка фурија заједно са људима који су представљали карикатуру власти, а никако истинољубиву и правдољубиву власт.

Под игом гоњења и шиканирања сваке врсте националности су пре нашег слома морали да живе. Вера у победу правде, вера у дубокоумност, далековидост и стваралачку снагу нашег путоказитеља и путоводитеља храбрила их је, стрпљивим и самопожртвованим чинила. Под тим условима националисти су се очеличили и постали поседници врлина чојства и јунаштва, у највишем смислу национал-револуционарства, ревности и трпљења, врлине које морају бити алфа и омега правог национализма, а једини иметак правог националисте. Основа његове борбе је била свест да се бори против највећег непријатеља свију људи и народа: комунизма и против његових слугу .

Праве националисте веже и чини неразлучивом целином другарска љубав и солидарност. Заједничари су у патњи и радости, у страдању и тријумфу. Све лично пада пред општим. Слабићима и кукавицама нема места у фаланги националиста. Затим врлине: дисциплина и самодисциплина, критика и самокритика, иницијатива и самоиницијатива, јесу '' вјерују'' искреног и страсног националисте. Врлина је његова највећа награда. Он се не бори за свој живот, него за опстенак, живот и спас народа српског. Он не труби о ономе што је учинио за народ и државу, већ ћути и ради даноноћно, неуморно. Огњем и мачем наши крсташи данас гоне и убијају комунистичку неман, да би бар овде уништили и са лица земље протерали шестокраку и петокраку звезду.

То су ударници наши, мртва стража србског огњишта, браник и бедем од налета комунистичког. Ореол национализма, делотворног и плодотворног носе они. Они су војска смене, авангарда наша, њихова се жртва не мери, јер се борба против комунизма води до истребљења: '' Нема вере боље од хришћанске-Срб је Христов, радује се смрти. Јер је земан дош'о ваља војевати за крст часни и крвцу прољевати''.

Наш национализам је национализам протеста и национализам реформе. То није надничарски национализам и он се не есконтује. Он је безкомпромисан по Христовим речима: ''Ко није самном, тај је против мене, ко самном не сабира, просипа''. Он је револуционаран: ''Секира код корена дрвету стоји, свако дрво које не ређа добра рода, сече се и у огањ баца''. Тај национализам је противтежа сатрапском комунизму. Он је извор народног самоодржања. Зато националисти врлинама својим стоје као гранитна стена против најезде комунизма. Они знају да је он једна и једина бусола народа. А ''највећа је опасност за лађу једну (народ), када јој униште бусолу... Тако и са народима бива кад изгубе духовне основе свог живота...''. ''Сваки народ који изгуби духовне основе свог живота постаје одмах роб лукавог Израиља'' (Д. В. Љотић: Драма савременог човечанства). Националисти имају душу способну за три ствари: заволети живот, поднети живот и жртвовати живот будућности србског народа. Њихов национализам није само фанатизам младости, него право и једино руководно начело. Он је у потпунаом значењу: ''Пут, Истина и Живот''.

Наша Борба, бр. 24

15. фебруар 1942.

Занимљиво сведочанство зборашко-белогардејског заједничарења

Познато је да су идеологију „Трећег пута" у Србији, грубо трасирали руски бели емигранти. Наиме, у Београду је било активно више руских трећепуташких  организација од којих је једна (Национал-трудбенички савез) чак и основана у Београду. Иако о томе нема пуно писаних сведочанстава, извесно је да је контаката између руских белих емиграната  и збораша било, како пре оснивања Збора, тако и касније. Веома занимљиво и неочекивано сведочанство таквог заједничарења, може се видети у књизи Видоја Голубовића „Кафане и механе старог Београда". Наиме, како пише у књизи, испод зборашких просторија у Београду, у Његошевој бр. 1/Краља Милана бр. 31,  на месту данашњег ресторана Полет, налазила се руска кафана Казбек. Шта у наведеној књизи о њој пише, може се прочитати на горњој слици. 

                  Зборашки списи/Србска Акција

Димитрије Љотић: „Свети Сава је први формулисао закон национализма"

Један од најдоследнијих светосаваца из протеклог века, Димитрије Љотић, у тмурним временима Другог светског рата, указивао је измученом и много пута обманутом србском народу да је одступништво од Христа и Светог Саве кључни узрок свакој народној недаћи. Сведочио је и да светосавски идеал, као хришћанство србског стила и искуства, подразумева дивну симбиозу и прожимање хришћанског духа и србског идентитета. У духу те истине, Љотић је беседио:

„Славан је Свети Сава у народу, зато што је потпуно у животу испунио свој дуг према нацији, учио се према закону бића србског народа. Иако нема књиге о закону бића нашег народа, његов лик оваплоћује, отеловљава тај закон у потпуности.

Свети Сава је с једне стране био националиста, с друге православац. У повељи манастиру Хиландару, која је дело његових руку, у једном од најстаријих наших споменика стоји: «У почетку створи Бог небо и земљу и народе разне на њој и сваком народу даде устав по природи његовој». Ако говоримо о национализму као облику живота тела и крви, онда су то речи Светог Саве који је први формулисао закон национализма.

Узмимо историју и своју и општу. Често се не износи истина, него је фалсификована. Једна од неистина јесте да је француска револуција донела национализам. Ево писменог документа да је Свети Сава 1197. године писао основни закон национализма. Није дакле француска револуција донела закон национализма, него је он био везан за бића и појам сваке нације и когод је улазио у основе нити бића свога народа, налазио је прави смисао национализма.

Свети Сава је био хришћанин и православац. Национализам и Хришћнство су учинили од плодоносног живота Светог Саве оно што га је направило изузетним, изузетном појавом. Он је везао не само закон тела и крви – национализам – већ и закон живота духа – Хришћанство – и интезивно и свестрано и једно и друго до краја проживео. Ако проучавамо његов живот, онда видимо да је био националиста у најдубљем а с друге стране хришћанин у најузвишенијем смислу тих речи."

(Референца за горњи цитат: „Димитрије Љотић, Сабрана дела, Ново видело - књига 10, стр. 371.)

                   Србска Акција/Зборашка мисао

Збор је побуна! (одломак)

Димитрије Љотић - Сабрана дела (Ново видело), књига 6, стр. 91.

Због чега Срби „неће" идеју Збора?

У новом броју недељника Експрес (од 15.05) објављен је још један у низу глупих чланака о Димитрију Љотићу. Конкретно, у случају овог чланка реч је о нарученој пролаганди против „Савеза за Србију", јер једног од вођа ове коалиције - Бошка Обрадовића, етикетирају као љотићевца, што овај заиста и јесте био некада давно, и због чега се данас вероватно горко каје.

Но, једна од порука овог глупог чланка јесте да је „Срби неће фашизам" и зато ни Љотић није имао већу подршку народа. 

Међутим, нити је Љотић фашиста, нити је обезбоженим и однарођеним Србима тридесетих година ХХ века сметало да подрже окорелог партијаша и котеријаша Милана Стојадиновића који је са својом ЈРЗ покушао да копира фашизам, због чега га је управо Љотић разобличавао. 

Али таблоидни аутори савремених текстова, који и не знају како Љотић изгледа, па објављују поред Љотићевог имена слику Михаила Олћана, затим разни ботовски „аналитичари" и квазиисторичарски шарлатани и морални кепеци, све и да хоће, не могу да разумеју Љотићеву мисао, јер иста не може да се укалупи у плитке назоре и помрачена срца свих тих ситних душа - превараната и псеудоинтелектуалаца - најгорих изданака рајинског менталитета. 

Сви они, баш као и њихов газда Вучић, као и Ђилас, Обрадовић и слични, сви су оријентисани на мењање идеја и ставова зарад политичког или друштвеног напредовања. Сви они олако постављају на страначке  функције  „и Курту и Мурту" ако ови са собом носе врећу новца или „врећу" неких „комбинација". И не може неко ко је по професији „политичар" да буде збораш, јер у перцепцији зборашке идеје  „политичар као професија" је најгори паразитски натрун.

Сви данашњи политикантски демагози, баш као и некада Стојадиновић или Цветковић, сви су опортунисти и интересџије који праве непринципијелне коалиције и(ли) мењају идеологију „како ветар дува". За разлику од свих њих, Љотић је говорио насупрот ветру и нејуначком времену упркос! Зато је имао релативно мало следбеника јер искварен народ више је волео политикантске шарене лаже него јуначки, мученички и светосавски пут.

Лажни државници и антинародни политичари ласкају гресима свог народа, и тако помажу још више одбијање добра од народа. А прави политичари иду насупрот гресима народним, јер они са добром иду, и вичу против греха да би могли унети добро што је од Бога у душе народа. Народ није хтео да прихвати „тврду беседу" Љотићеву зато смо изгубили свој народни пут и упали у крвави вртлог рата и револуције. Или како је још пре ових страдања рекао Љотићев пријатељ - Свети владика Николај: „Говори и пиши Димитрије, говори и пиши, али знај, нема нам спаса. Говори, јер си потребан као сведок пред лицем Божјим."

                   Србска Акција/Зборашка мисао