Отац Митрофан Хиландарац: Дoмаћинство и саборност

Ми стари знамо да су нам предратне партије довеле на власт ову поратну партију. Зар после свих подела које нам је она насилно донела, да се сад добровољно делимо на толике нове политичке партије? Зашто се не вратимо себи, у оно време кад смо били велики и славни. У доба Немањића. Животни принципи су тад били Домаћинство и Саборност. Први принцип је представљао вертикалу: Бог – Домаћин васионе; Монарх – домаћин у држави; отац – домаћин у дому. Други принцип је био хоризонтала која је повезивала народ кроз његове представнике у духовну и политичку заједницу која је била вођена договорно на Саборима.

Домаћинство је пуноћа словенско – хришћанске особености. Оно је најближе природи човековог бића и послања. А Саборност је најприроднији и најпунији његов израз. Саборност омогућава различита гледања на друштвене проблеме, али избегава стварање непријатељства између разномислених. У саборности важи начело: „У истом јединство; у различитом слобода; у свему пак љубав“

Непрепорођен, несветосавски, недомаћински Србин је по себи анархиста. Последње је време да постанемо и будемо своји, како би као друштво и држава опстали и постали оно што друкчије никако не можемо – благословени народ, мио Богу и људима...

Србија нема ни времена ни сувише снаге да би се бавила „политиком“ и тражила сва решења у парламентарној демократији или неком од познатих типова социјализма. Она мора да тражи и нађе сопствени пут који одговара њеном бићу и њеним животним интересима. Да буде самосвојна, оригинална, себи доследна. После катаклизми, каква је наша, где су крв, сузе и страдања испунили своју меру, искреним прегаоцима у стварању Нове Србије „Бог даје махове“.

Будућу Србију треба сагледати кроз њену првобитну државотворност, кроз најсветлије ликове, догађаје и стваралаштво из њене прошлости, па на основу тога јој определити управно – политички систем и извајати визију њене будућности. То наши песници могу да артикулишу, наши научници да усмере, а најбоље снаге ума и карактера да остваре. Само тако се да стати на пут и испунити завет нашег духовно – националног родоначелника, Светог Саве Немањића.

Часопис „Образ" 1/1995, стр. 17.

Ђенерал Коста Мушицки: Последња порука друговима

Јунаци,

Ја идем на пут у Небеску Србију тамо где се налазе најбољи наши другови да се са њима ставим на чело јер тамо и спадам. Ви наставите започето дело и будите свима и свакоме пример како се живи и умире за Истину, Краља, Народ и Отаџбину.

Другови,

Истрајте до краја у светој борби за Истину и вазда имајте на уму, да вас ваши другови и ваш командант посматрају и у борби и у раду 

и прате и да су стално са вама.

Живео Краљ!

Командант СДК 

Ђенерал Коста Мушицки

Зборашко гласило „Земља", из 1935. године

Социјално-национални лист „Земља" из Загреба, био је гласило Југословенске Акције, као и Збора (од кад се ЈА интегрисала у ЈНП Збор као кровни покрет). 

Објављујемо насловну страну трећег броја „Земље" од 04.05.1935. године, који је посвећен зборашкој изборној кампањи, а где су посебно наглашене социјална прорадничка и просељачка компонента зборашке идеологије.

Зборашка мисао/Србска Акција

Патријарх Варнава, збораши и Немци

Снажан антикомунистички курс СПЦ који је средином 30-их задао патријарх Варнава, наишао је на позитивне реакције у Немачкој. Патријарх Варнава је у разговору са дописником ДНБ-а, крајем 1936. именовао бољшевизам „најстрашнијим отровом“ и изјавио да „Фирер великог немачког народа води борбу, која служи на корист целом човечанству“. Ова изјава партијарха имала је велики одјек у немачкој штампи, упркос ставу југословенске владе, која је то иступање сматрала грешком. У земљи је пресудан утицај на патријарха око овакве изјаве вероватно извршио Димитрије Љотић. Са друге стране, немачким органима је на могућност сарадње с патријархом пажњу скренуо дописник Централног прес-бироа Милош Црњански, који је преко својих веза са Антикоминтерн организацијом, сугерисао интервју са патријархом Варнавом.

Практично истовремено, и НЕЦ (Немачка евангелистичка црква) је појачавала своју антикомунистичку активност, те су њени челници на простору југоисточне Европе, окупљени на конференцији у Бечу новембра 1936, донели резолуцију у којој су осудили комунизам.

Патријархова изјава изазвала је подељене реакције, док су је једни осудили као „служење нацизму“, други су је поздравили као прави корак СПЦ у борби против комунизма.

Посебно снажно је чехословачка штампа због тога нападала СПЦ, сматрајући да „противкатолички радикализам српских фашиста служи Хитлеру“ и да је патријархова „сарадња са југословенским фашистичким покретом Збор била веома очигледна“.

Истовремено су немачки званичници сматрали да патријарх има највећу заслугу за непризнавање Совјетског Савеза... Патријарх Варнава је изазвао додатно поштовање Немаца због бескомпромисног отпора конкордату југословенске државе са Ватиканом. У истом тренутку односи Трећег рајха и Ватикана били су изразито затегнути. У марту 1937. папа је објавио своју енциклику  „Mit brennender Sorge“ (Са горућом бригом) критикујући поступање нациста према католичкој цркви у Немачкој. Антикатолицизам СПЦ није промицао оку немачких посматрача ни раније. Главним експонентом антикатоличке струје у СПЦ сматран је митрополит загребачки Доситеј, који се према њиховом мишљењу „борбено“ супротстављао унијаћењу у својој епархији..

Немачки органи нису прецењивали домете зближења између СПЦ и НЕЦ оствареног током 1936. и 1937. године. Схватали су да је потребно и даље много радити да би се постигнути резултати конкретизовали. Немачки обавештајци, попут дописника Völkischer Вeobachter-а Рудолфа фон Малцана, указивали су на то да највећи утицај у СПЦ и даље има Англиканска црква.

Будући да је Српска Православна Црква сматрана веома важним фактором у Краљевини Југославији, који је пребродио кризе и из сукоба са државом изашао јачи него раније, утицај на СПЦ је повлачио са собом и већи утицај на дешавања у самој краљевини. Оку немачких аналитичара није промакао ни богомољачки покрет, чији је „препородни“ утицај на СПЦ додатно оснажио Цркву.

Било је важно стога превладати англикански утицај, као и дубоко неповерење клера према Немцима и њиховој култури, сматрао је аутор меморандума о сарадњи са СПЦ. Рабијање тих „предрасуда“ планирано је да се оствари, осим директним контактима, и учесталијим студијским боравцима студената и професора теологије у Немачкој.

Уочено је да православни теолози са Балкана на даље школовање одлазе углавном у руску школу у Паризу, неке од институција у Британији или у Варшаву, а сасвим ретко у Немачку. Стога је предложено оснивање посебног тела које би координисало долазак теолога са Балкана на школовање у Немачку, јер је број младих људи са Балкана који не желе да се школују у „народнофронтовском Паризу“ у сталном порасту. Резултати оснивања овакве институције били би, према професору Коху, подршка антикомунистичком усмерењу Немачке, што највише очекују балканске цркве, али и истовремено одбрана од оптужбе за прогон хришћанства у Рајху, која је веома окрњила углед Немачке на Балкану.

Са Коховим мишљењем да је то „важан корак у борби против бољшевизма“ био је сагласан и Николај Арсењев, додајући да од повећања студијске размене са теолозима са Балкана може бити и чисто научне користи, јер је пуно теолошких питања везано за православље на Балкану недовољно научно  истражено.

Одлучено је да се започне са давањем стипендија за студије теологије у Немачкој. Први стипендиста из Југославије био је Ђоко Слијепчевић, који је у Немачкој остао све до 1938. Одмах по његовом одласку, у Немачку је стигао Димитрије Најдановић, који се након избијања рата вратио у Југославију, не довевши своје студије до краја. Међутим, на изненађење домаћина, вратио се и наставио школовање. Слијепчевић и Најдановић су припадали Збору, што се никако не може приписати случајности, већ чињеници да су они као збораши били више окренути Немачкој од својих колега. На школовању су остварили контакт са члановима НЕЦ-a, који ће одржавати током целог живота. Ипак, не би требало посматрати њихов боравак у Немачкој као некакву шпијунску обуку или идеолошку индоктринацију. У питању је био резултат немачке културне политике, какву су имале (и до данас имају) све велике силе. Обојица су у Немачкој истински радила своје научне радове и са домаћинима сарађивала превасходно на научном пољу, тиме се истовремено боље упознајући са Немачком.

_________

Одломци из научног рада Растка Ломпара  „Контакти Немачке евангелистичке цркве и Српске Православне Цркве у контексту немачке спољне политике према Балкану 1935-1941."

Пут Збора и СДК у светлу Косовског завета

У јеку грађанског рата у Србији 1941-1944, између равногораца и србских добровољаца, равногорска пропаганда представљала је Љотића, Недића и добровољце, као „издајнике који сарадњом са окупатором газе Косовски завет."

У свом одговору на један равногорски памфлет Јанка Туфегчића, шефа пропаганде Церско-мајевичке групе корпуса, просветар Трећег пука СДК о. Радован Миљковић, убедљиво је разобличио такве тезе равногорске пропаганде. Ево одломка из тог одговора, где се анализирају позиције добровољаца и равногораца у светлу Косовског завета:

________

Ја сам навлаш споменуо неколико историјских паралела које одговарају данашњој ситуацији нашег народа. Ви сте мудро ОБИШЛИ све то, јер нисте могли оповргнути очигледност и убедљивост мојих навода. Они су разумљиви сваком Србину, ако му скрама масонско-партијашке пропаганде није замаглила вид. Али Ви мени приговарате што нисам нашу данашњицу осветлио народном успоменом на Видовдан и Кнеза Лазара. Зашто нисам тражио сличност са Милошем Обилићем у случају Јанка Туфегџића и са Вуком Бранковићем у случају Димитрија Љотића! Баш Вам од срца хвала што сте тиме пружили прилику да разговарамо на здравој основи. Јер ја стојим на гледишту да се народно биће осећа и духовни лик његов огледа у његовим историјским суђењима, породичним и општинским установама, у обичајима и пословицама, а не у моменталним и пролазним расположењима и већинама: данас „осана“ а сутра „распни га распни“! (Ваша демократија, на жалост сматра да се у већинама и моменталним расположењима огледа народна воља и народна мисао). Дакле, ви бисте хтели нешто од части и славе Честитога Кнеза и витештва Милоша Обилића; хоћете да вас сматрамо борцима за „царство небеско“. Али по чему? Прво, ви сте се погрешно оријентисали. 27-ог марта је српски народ био увучен у врзино коло патњи НЕ ЗА НЕБЕСКО, ВЕЋ ЗА ЕНГЛЕСКО ЦАРСТВО! За енглеско царство и за бољшевичког антихриста. Ви нисте разумели своје доба; ви и сад мислите да је историја стала код француске револуције пре 150 година. Нисте разумели оно што су српски сељаци широм целог српства разумели чим су дошли к себи од прве ошамућености после нашег непотребног и неславног „другог Косова“. А то је: да у сплету данашњих материјалних, националних, друштвених и идејних супротности има елемената од трајног, а има од пролазног значаја; има важнијих и мање значајних момената; има нешто што се односи на ЗЕМАЉСКО „за малена царство“ а има опет што је значајно „од сад па до века“. Најзначајнија је свакако борба за или против КОМУНИЗМА. Он је највећи непријатељ, јер УБИЈА ДУШУ; убија оно што је вечно, што припада НЕБЕСКОМЕ; убија стваралачке импулсе народног бића; узима му веру у Бога, стид, образ — чини га ругобом. Ви се жалите да Недић и Љотић хоће преко војводе Керовића да издвоје мајевичке четнике испод ваше команде. Али они су стварно дубоко издвојени ПО ДУХОВНОЈ РЕАКЦИЈИ на комунизам. Они су обуставили борбу чак и са усташама, који су им живу децу спаљивали, па су се ставили насупрот комунизму. Комунизам им нуди „слободу“ али без крста часнога. Но, они неће такву слободу па макар сви изгинули. Они су сви сељаци, и вође и четници, па су, јер није било ваше учене ПРОПАГАНДЕ својим седамстогодишњим народодним духом прозрели смисао данашњих борби; видели су да ће и окупатор отићи, као река која се излије у рано пролеће али је топлина летњег Божијег сунца враћа у њено корито; видели су да је усташтво, кратка века као цвет водени; али, прозрели су да је комунизам најопаснија организована сатанска снага борбеног безбожја, НАЈОПАСНИЈИ противник! Ви ни данас нисте тога мишљења. За вас су најгори они који су се први почели борити против комунизма у Србији, они који су вам убили вашег савезника Небојшу Јерковића и његове доглавнике. Ми знамо да међу четницима, нарочито међу официрима има знатан број НЕПОМИРЉИВИХ противника комунизма. Али ви ЈУДЕНАЗ - политичари не само да нисте непомирљиви, већ напротив већ сада изјављујете своју помирљивост, да у будућем ЈУДЕНАЗ - поретку, ако би вам пошло за руком да га поново заведете, да и комунистичка странка може слободно да развија своју антинационалистичку, антимонархистичку и антихришћанску акцију. Ево доказа: ГЛАС БЕОГРАДА, орган Југословенске демократске народне заједнице, број 3 од 15. јуна 1944. год. на страни 1-ој пише: „Југословенска демократска народна заједница позвала је већ комунистичку партију Југославије на сложан рад у борби за ослобођење. Она се о тај позив оглушила. Видећемо да ли ће се одазвати позиву Краљевом. Она до сада није показала ни мало воље да уђе у сарадњу и да добије место које одговара њеној снази. Она није хтела једнакост у правима, већ послушносг диктатима њене диктатуре“ У чланку КЛЕВЕТАЊЕ И ПОДМЕТАЊЕ — НАШ СТАВ ПРЕМА КОМУНИСТИМА у истом броју на страни 2-ој стоји: „Ми нисмо против комуниста, што су комунисти, већ зато што воде овакву оделиту и по народ поразну и уништавајућу акцију. Све партијске групације које чине ПОЛИТИЧКУ ПОДЛОГУ војничке акције Драже Михајловића имају поред заједничког демократизма различита економско-социјална схватања (на пр. газда Живко Топаловић је марксиста. А главни уредник и чланкописац „Гласа Београда“ М. Ж. Т. (Милица Живка Топаловића — комуниста) па ипак све чине један демократски блок. Ми поштујемо сва различита политичка гледања ПА И КОМУНИСТИЧКО, али данас тражимо јединство акције...“ Ви, ЈУДЕНАЗ, тако! Мајевички четници, међутим, о истом том комунизму овако резонују: Боримо се „против свих оних, ШТО НЕ ВЈЕРУЈУ У БОГА, НЕ ПРИЗНАЈУ СВЕТИЊЕ ОЛТАРА НАШИХ, НЕГО ИХ ОБЕШЧАШЋУЈУ И ПЉУЈУ СЛАВСКУ СВИЈЕЋУ И КРСНО ИМЕ СРБИНОВО, којима је брат црни Циганин, Чивутин и сваки зaтирач српскога имена само ако се зове КОМУНИСТОМ или прилази свијесно или несвијесно у партизанске редове или у некакву „народно-ослободилачку војску“... „Само тако, као прави Срби и родољуби, као ученици нашег српског светитеља Саве, јуначки потомци МИЛОША ОБИЛИЋА и дичних и умрлих косовских витезова умећемо, знати, морати спасти од пропасти унесрсћени, уцвијељени и ојађени српски народ и повести га бољој и срећнијој будућности“. Ето вам две интерпретације Косовског мита примењене на најважнији савремени проблем српског народа и целог хришћанског света. По томе сте ви одвојени од босанских четника. ОНИ су по своме духовном ставу следбеници косовске традиције. А ви, симовићи, чубриловићи, косановићи, шубашићи, јукићи, вилери, алкалаји (Алкалај је био помоћник Вилдера, специјални шеф пропаганде у Лондону); ви немате везе са Косовом. Опростите, али — никакве везе Или мислите, можда, да би Кнез Лазар 1941. могао — да је нешто оно класично наше Косово било за живота Нејаког Уроша — бити претседник пучистичке владе у оним околностима?! Па и да је био, да би и он резервисао себи један авион и заједно са слугом Голубаном одлетео са бојишта, па после из Лондона позивао да се Бој на Косову настави, онако како је то чинио Симовић 1941. и 1942. године?! Или, допустите, да ли би Милош Обилић, попут Јанка Туфегџића, септембра 1941. направио у Крупњу са Брозом пакт и напао на немачки гарнизон у Шапцу, па кад наиђе вал немачких појачања и дођу усташе да користе прилику, а он „на лево круг“ у „слободне српске планине", да отуда прима извештаје о ономе што је његовим „пактом“ и нападом изазвано у Шапцу, у Кленку, у Јарку, у Засавици, у Драгинцу итд?! Ја мислим да би Милош у априлу 1941. или пао или победио. Ако не би ни једно ни друго, већ остао у животу, па сагледао све и проценио, не би се сигурно придружио вама и Брозу, већ онима који су одвојли ВЕЧНО од ПРОЛАЗНОГ, који сматрају да је данас најпрече ударити на оне који „јавно на крст часни пљују" и певају: „НОСИМ КАПУ СА ТРИ РОГА, И БОРИМ СЕ ПРОТИВ БОГА!“

Ко је Вук Бранковић?

За несрећу на класичном Косову народ српски је оптужио несложне великаше и Вука Бранковића. До архимандрита Руварца и наша историјска наука је сматрала да је заиста Вук у борби затајио и за Голеч планину завео велике српске снаге. Данас се, међутим, зна тачно историјска истина о Вуку, а она је у овоме; Вук се на Косову добро борио, али се после Косова није добро држао. После косовске битке српски народ се нaшао у дилеми: или да склопи савез са Мађарима па да настави борбу против Турака, или да, увиђајући своју немоћ и турску надмоћ, нађе са Турцима један сношљив начин живота, докле год су они јаки а Срби слаби. За прву политику, политику непомирљивости према Турцима био је Вук Бранковић, а за политику мирења био је Стеван син честитога Кнеза и Кнежева удова, Кнегиња Милица. Мађари су били, додуше, хришћани. Али су за време косовског боја не само равнодушно гледали херојску српску борбу, већ су под крај битке и они са севера напали Србију, још пре склопљеног примирја са Турцима. Зато Стеван није хтео са њима да склапа веру, већ је уз помоћ Турака напао Мађаре. Вук је био стално у опозицији против Стевана и његове мајке. Он је упорно одбијао да преда српске градове на Косову и Скопље Турцима. Очигледно, он је био најнепомирљивији противник мира и компромиса с Турцима. Вук је био толики противник Турака, да су му они одузели све његове земље, и највећи њихов део предали Милици и Стевану Високом, а он се потуцао без земље и умро 1397. године у тада мађарском Београду, а његовој удовици и деци, тек после смрти Вукове, на молбу Стевана и Милице, Бајазит врати један део поседа. Па што је народ онако жигосао Вука? Због тога што је био против Стевана и Кнегиње Милице, и што су синови Вукови напали на Стеванову војску на пољу Косову када се она враћала после битке код Ангоре. И то напали уз помоћ Турака. Отуда је потекла народна осуда и легенда о Вуковом издајству. Дакле, с тога што је Вук издао народну спасоносну политику опстанка после Косова, а за ту политику Стевана и Милице измучени народ српски имао је пуно разумевања и одобравања. А сад Ви, г. шефе пропаганде, пресудите по сличности данашњих прилика, ко је данас у положају Кнегиње Милице и Високог Стевана, а ко у положају Вука, коме одговара тадање држање Мађара и т. д. Па да је нешто Милош избегао од турског мача, да ли би се он после Косова придружио Стевану Високом или Вуку Бранковићу? Косовски дух покреће оне који СЕБЕ жртвују да би народ сачували, а не оне који су мишљења Јанка Туфегџића који пише „нека нико од нас не тражи да ОДМЕРАВАМО ПОСЛЕДИЦЕ, јер ми ћемо се ДО ПОСЛЕДЊЕГ без обзира на њих борити" (Глас Цера бр. 42, 43). Па зашто се нисте по тој речи борили до последњег у априлу 1941? Или у септембру 1941? Него сте се повукли у шуму, а ПОСЛЕДИЦЕ, заиста НЕОДМЕРЕНЕ пале су на главу иначе већ унесрећеног народа. И то ви сматрате настављањем косовске традиције, настављањем Видовдана, „вечног празника части и херојства?!" Косово са честитим Кнезом блиста у сјају јунаштва, побожности, верности, пожртвованости, другарства, свести о дужности и свих хришћанских и јуначких врлина. А ово „друго Косово“ открило је трулеж који се нагомилао у једној смрадној атмосфери партијашко котеријашког времена. Зато сам ја изоставио упоређење са Косовом. Ја сам тражио одговор на питање шта су наши претци чинили у периодима ропства, јер и ми смо сада у ропству, па сам нашао путоказе у држању Краљевића Марка, Стевана Високог, Царице Милице, Кнез Иве и Књаза Милоша. Али ви ми на то не одговористе! Немате шта. Видите и сами да би се Кнез Иво рђаво провео да вас је са таквом логиком и таквом пропагандом било у његово доба. Да сте ВИ У ИВИНО ДОБА живели, сигурно би се један додатак „Гласу Цера“ звао „кнежевићевштина“ или „семберштина“ и обасули би сте га сигурно свим могућим увредама и клеветама као и нас — јер „сарађује са окупатором“. Ипак, народни суд је једно, а ваша ПРОПАГАНДА -друго!

_______

Цитат је из списа оца Радована Миљковића „ЈУ-ДЕ-НА-З организација за спас преживелог старопартијаштва", Шабац, јул 1944. године.

Зборашка мисао/Србска Акција

Ни врући ни хладни

Саслушали смо посланицу наших отачаствених архијереја, окупљених у Синоду и око њега. Позивају народ на мир, љубав и слогу. То је исто тако умесно данас, као кад би га позвали да добро загреје своје пећи, да деци и себи ујутро да топлог млека и хлеба са маслацем или скорупом, а за подне и за вече спреми добар и обилан ручак и вечеру.

Сигурно је да нико против тога не би био. Али ипак је изузетан мали број људи данас у стању да то има. Из простог разлога што или уопште нема огрева, млека, меса и масти, или је неприступачно кеси онога који би га хтео набавити. Ако би, дакле, данас неко упутио суграђанима такав позив, то би изгледало као потсмех жељнима огрева, млека, масти и меса, — и они би, увређени морали гневно одговорити: «Кад ниси у стању да помогнеш, боље да ћутиш!» Зато такав проглас сигурно нећемо ни читати.

Наши архијереји нису тако поступили. Они су једноставно позвали грађане на мир, слогу и љубав, чувајући се добро да кажу како ће се доћи до мира, слоге и љубави. А да би то резервисање било још видније, они су се пазили да ниједном речју не помену ко су ти људи у нашој земљи што вређају мир, слогу и љубав, што убијају свештенике и друге мирне грађане и вређају Цркву.

Наша вера забрањује узалудне, празне речи. Она захтева од нас да свака реч наша буде као зрно пшенице у сејача: способно да донесе плода. Истина је да оно ипак не мора донети плода: зависи где падне, на пут, камен, у трње или на плодно земљиште. То зависи од оних који речи слушају, ту ће они одговорити. Али, кад ми неку реч изговарамо, од нас се тражи да нам речи не буду празне, штуре, узалудне, и за сваку нам такву реч вера наша прети одговорношћу пред Судом.

Ако, дакле, наши архијереји кажу нешто, онда то треба да буде једро, пуно животне снаге, тако, да ако ипак остане без плода, да то не буде због штурости њихове речи, већ зато што је «једно зрно пало на пут, друго на камен, треће у трње, а четврто тек на плодну земљу.» Позвати грађане на мир, слогу и љубав јесте празна реч у време немира, неслоге и мржњи, ако се не укаже отворено, смело, јасно и конкретно на пут којим ће се доћи до тих одиста ретких добара. А говорити празне речи не приличи ни обичним људима, а камо ли онима који су «со земљи и видело свету.»

Нисмо од оних који уживају да зло говоре о црквеним претставницима. Чували смо се врло пажљиво од тако чега. Зато ће нам се ваљда више веровати да сад немамо куд него да говоримо овако отворено.

Ако живот обљутави, со ће га засолити. Ако је свет у тами, видело ће га просветлити. Али ако со обљутави, и ако видело постане тама, — шта ћемо онда? Ко ће чувати со без укуса и погашена видела?

Невоље због којих су архијереји написали посланицу су велике. Они то и излажу, па у неколико и набрајају. Али површно, овлаш, не улазећи у суштину и не називајући сваку ствар својим именом. Дају утисак као да су против воље уопште и говорили, као да су више волели да ћуте. И штета је што нису ћутали.

Цркве су увек највише грађевине у сваком људском насељу. И с правом: са свију страна треба да се могу видети, — као куле светиље. Али шта помаже кула светиља из које не избија светлост? Коме ће она пут указати? Кога ће она од опасности отстранити?

Народ зида куле црквене. И добро чини. Али уље еванђелске љубави у светионик архијереји треба да уливају. Јер одкуд ће светлост еванђелске љубави да сине, ако уља нема наливеног тамо? А ако у опасна, тмурна и бурна времена светионик откаже и не светли, — како људи и народи да не залутају?

Таква су времена баш данас. То каже и посланица. Па наставља и вели: «Склоните се с буре у тихо пристаниште.»

А ми велимо: «Сасвим добро. И ми то желимо. Али, реците нам како доћи до тог тихог пристаништа? Покажите нам и осветлите пут.» А на то баш посланица не даје одговора. Остаје нема. Ту баш кула светиља остаје без светлости. Шта онда вреди њен позив у тихо пристаниште?

Јер и генерал Недић позива у пристаниште мира, љубави и слоге, и то врло јасно, врло речито.

Ако су архијереји наши мишљења да је његов позив исправан, зашто то не кажу? Шта их у том погледу чини немим? Ако пак мисле да није исправно, зашто то не кажу? Зашто не оду њему, па га поуче и просветле и покажу му у чему нема право! Зар то није њихова и духовна и национална дужност!

Знамо, међутим, да то нису чинили. Знамо, напротив, да су појединим лицима пребацивали «што не спасавају ситуацију», «што се не прихватају положаја који им се нуди», и саветују их да «изиђу из резерве» и «узму власт.»

Ако је тако искрено мишљење наших архијереја, као што ови савети и прекори показују, онда је ваљда и пут генерала Недића исправан. А ако је исправан, зашто се то не каже јасно, снажно, простосрдачно, еванђелски, — да може разумети «и роб и господар, и стар и млад и богат и убог.» Шта вреди беседа пуна еванђелских цитата, а без ове основне еванђелске садржине?

Није Еванђеље противу опрезности нити је неопрезност еванђелска врлина. Саветује нам оно да будемо «мудри као змије.» Али не да будемо само то. (Јер би нас онда одвело са свог пута). Упућује нас оно да се у безазлености угледамо на голубове.

Наша кривица ако заборавимо да су те две препоруке органски, нераздељиво, везане, те срам на нас пада ако смо само лукави као змије, а потсмех нас погађа ако смо само неопрезни као голубови.

Пишемо ове ретке са жалошћу. Нама одиста није лако писати ову прекорну реч. Али зар се може даље ћутати?

Није време српском народу данас нимало угодно: изложен је свакојаким невољама.

Али и пре тога духовно је тако било. Ово данас је само отеловљење оног што је духовно и пре тога постојало.

Тада смо се обраћали црквеним претставницима и опомињали их да затрубе у своја моћна оруђа, да покупе своје расуто стадо, да укажу пут спасења. Нису нас чули или разумели.

Место тога су «као они што траже славу код људи, а не славу код Бога» обраћали своју пажњу на улицу да чују њено одобравање. Тако смо дошли до садашњег положаја.

Сад је дошло за српски народ основно питање: хоће ли остати жив као народ или ће бити уништен?

Комунисте за рачун црвене Москве хоће саботажу, метеже, побуне. То води народном уништењу. Генерал Недић неће ни саботажу, ни метеже, ни побуне, јер то води животу српског народа. Чак и они што су сретни добегли до Лондона поручују да се чува мир и да се народ клони саботаже и побуна.

Црквени претставници прелазе преко тога и говоре о миру, љубави и слози, не говорећи ниједне речи који је од два пута бољи: онај којим иде генерал Недић или онај којим иду комунисти. Ако је посланица била потребна, она је баш зато била потребна да то каже. Ако то није хтела рећи, онда је и славније и мудрије било — ћутати.

Ако пак наши архијереји нису умели одабрати који је од ова два пута бољи, како су умели наћи да себе из својих Богоспасајемих епархија склоне овде у Београд? Што тамо нису чекали комунисте? Нико од њих нити је тражио, нити му је требало, нити би им дозволио, да они говорећи против бољшевизма славе стање у коме се сад налазимо, и које сигурно (ми то знамо најбоље) није нимало славно.

Али из овог свог стања садашњег народ наш може пасти у још теже, у још страшније, у још мање славно. Рећи му то отворено, истинито и часно била је еванђелска дужност архипастира Српске Цркве.

Да тако није сад први пут, показује нам блиска прошлост.

Чему ће то пак одвести, показаће нам будућност!

Димитрије Љотић, НАША БОРБА, бр. 7, октобар 1941.

 

Зло демо(но)кратије

Једна од кључних догми модерног света јесте и идеологија демократије. Ко год да се у данашњем времену усуди да критикује ову политичку идеологију, засигурно ће у маниру линчовања бити чашћаван већ препознатљивим етикетама. Истина, признаће и многи поборници демократије, да њихов вољени систем није баш сасвим идеалан, али да бољи наводно не постоји. И за све негативне појаве које у њој доминирају наћи ће се изговори, како је реч о „дечијим болестима демократије", или пак о томе како „права демократија тек треба да дође и да замени ову псеудодемократију", или ће се све доминирајуће негативне појаве у њој приписати „назадним", антидемократским снагама, па чак и ако ове немају никакав фактички утицај на функционисање власти. Сва та фразеологија довољно сведочи о најватренијим демократама и о њиховом систему, чију је исправност данас забрањено испитивати.

А да се ради о тежњи стварања глобалног лажног раја на земљи, сведочи нам већ и сам формално-терминолошки појам демократије, то јест прецизно анализирање и созерцање стварног значења ове речи.

Каже се данас да реч демократија означава владавину народа. Питање је само којег и каквог народа? Још од античких старогрчких времена, речју  „демос", која представља основу речи демократија, означава се руља а не обичан народ. Стога је и од стране старих грчких философа демократија сматрана негативном појавом. У Светом Писму, речју „демос" означава се обезбожена бесловесна руља, како то истиче и поменути учитељ Србске идеје Небојша М. Крстић у свом чланку „Православље и демократија":

„Веома је важно знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12,22; 17,5; 19,30.33). Демос је безсловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем који демонском мржњом мрзи Господа Исуса Христа и све хришћане (Дап 19,23-40)."

Ни материјални појам савремене демократије није ни мало бољи. Под савременим демократским режимом подразумевају се: вишепартијски парламентаризам, као њен политички израз, као и њен економски израз у виду идеје либералног капитализма.

Као што је познато, заговорници демократије и парламентаризма као нарочиту врлину своје идеологије истичу принцип по коме бирачи имају могућност избора између различитих политичких опција. Привидно то је заиста тако, узимајући у обзир постојање многих партија и сталних сукоба између њих. Али уколико се ствари сагледају пажљивије, јасно је да бирач има избор само једне једине политичке опције – демократске, било либерал-демократске или социјал-демократске. И поред свеукупне нетрпељивости актера демократско-партијског политичког живота, очигледно је да су разлике између појединих партијских програма више у нијансама него у суштини. А треба рећи и да бирачи програме углавном и не читају, већ се често опредељују на основу других ствари. Такође, под окриљем овог система, свако политичко деловање мора се кретати у строго одређеним границама, а ако се неко и усуди да изађе из круга „дозвољене деснице", добиће најпогрдније етикете и бити шиканиран а често и прогањан на сваком кораку. И то без имало (или довољно) права на аргументовану одбрану у демократској јавности.

Када се све то узме у обзир, види се да је демаскирана демократија веома блиска комунизму. Оба система красе и тоталитаризам и извесни плурализам, с разликом што у комунизму постоји унутарпартијски плурализам, оличен у борби и међусобној чистки партијских фракција, док у демократији постоји борба политичких партија, чија је међусобна разлика на идеолошком плану, како већ рекосмо, махом привидна, баш као и међусобна идеолошка разлика комунистичких фракција. И у комунизму и у демократији, критичари суштине владајућег система бивају „дочекани на нож".

За демократију, битан је квантитет а не квалитет. Важно је само то ко је добио већину гласова, а потпуно се занемарује питање да ли су и колико стручни они који гласају поводом питања о коме се гласа. Па тако, на пример, глас тројице пекара важи три пута више од гласа једног економисте када се одлучује о неком економском питању, јер власт која је званично изабрана на принципу тзв. општег права гласа, бави се свим друштвеним питањима. Уместо да се доношење одлука сузи у границе стручности и компетентности бирача, демократија омогућава да сваки бирач о свему одлучује, што је апсурд јер се не може свако у све разумети. Због тога закључујемо да демократски систем не доприноси доношењу квалитетних друштвених одлука. Ваља истаћи и чињеницу да је у демократији могуће да мање од 30% бирача изабере власт, а негде је довољно и мање (пошто је довољан и минимално надполовичан излазак бирача на изборе, а негде се чак ни тај услов признавања изборних резултата не поставља). Поставља се онда питање, о каквој је то владавини народа реч?

А како тек гледати на појаву толиких «невладиних организација» које у демократским системима имају почасно место при креирању јавног мњења, иако их нико није изабрао. О антинародном карактеру демократије сведочи и чињеница да многе од поменутих «невладиних организација» представљају перјаницу у отвореној борби против матичног народа у датој држави. Али нису само оне те које су у служби глобалних центара моћи који се обрачунавају са остацима самосвести и суверености хришћанских државотворних народа. Јавна је тајна да су многе политичке партије финансиране или чак и створене од стране истих центара, те су дужне и деловати по њиховом диктату.

Даље, у демократији већина избројаних гласова проглашава се за истину, а права Истина проглашава се за обичну манифестацију једне од низа „конфесија" каквих је у друштву прегршт. Због таквог хуманистичког одбацивања Бога и постављања грешног човека на Његово место, нису се могле избећи бројне негативне последице које је демократија проузроковала.

Уместо да се уважи органско економско разврставање људског друштва по различитим струковним групама, за демократију су политички релевантне само политичке партије, које су једна другој међусобна конкуренција у борби за власт, и као такве крвно су завађене. А тиме се само распламсава и потенцира свађа у народу, чиме се више него штетно делује по идеал народног јединства.

Што се капитализма као другог чисто економског израза савремене демократије тиче, његов најгори период обично се везује за другу половину ХIХ века и сурову експлоатацију радника. Али она је по својој несумњивој великој штетности можда тек „до колена" данашњој пракси која постоји на глобалном нивоу, где демократски  „међународни" економски центри моћи диктирају мањим државама мере које ове морају примењивати (на пример, диктат којим се налаже која се предузећа и под којим условима морају приватизовати). Да ли је следећи корак и буквално одређивање шта ће која породица ручати или вечерати? Ово питање садржи у себи ипак извесну дозу оптимизма, с обзиром да тоталитарној глобализацији при њеној тежњи да човека сведе на обезличеног грађанина и потрошача испраног мозга на путу стоје све органске заједнице којима човек, по Богом установљеној природи, припада. Међу таквим заштитиним заједницама битну функцију обавља (тачније требало би да обавља) породица, као основна ћелија нације.

Очигледно је и то да демократија нимало не штити житеље дате друштвено-политичке заједнице од манипулација и обмани, којих се демократски партијаши прихватају како би пригрлили власт или остали у њој. Толико о слободама и правима, без чијег наводног гарантовања демократски теоретичари права не признају постојање уставног поретка у датом друштву. А шта рећи на електронска лична документа, као један од најновијих изума демократског света? Њихово увођење омогућава сваком државном службенику са полицијским овлашћењима да у сваком тренутку, без овлашћења суда, увидом у одређени досије, на основу погрешног закључка постане преки судија грађана. Није ли то покушај господара демократије да човечанство претворе у електронски концентрациони логор?

Демократски мит о правима и слободама и није могао имати другачију судбину, јер је овај политички систем од самог почетка пропустио да слободе и права услови обавезама. Без тог условљавања, слободарство је обавезно противречно, јер подарује слободу једнима да се боре за лишавање слободе и права других. Томе нас учи историја демократије, од гиљотина па све до „хуманитарних" бомби НАТО убица.

Одломак из Идеолошких основа Србске Акције