Једно виђење споне хришћанства и национализма у мисли Димитрија Љотића

Размишљање о повезаности хришћанства и национализма код Димитрија Љотића мора почети од чињенице да је Димитрије Љотић најважнијим тренутком у историји човечанства сматрао настанак хришћанства. „Силазак Христа међу људе унео је у пагански свет две нове стварности: истину и љубав“. Љубав и истина, говорио је Димитрије Љотић, јесу главни идеали којима модерни човек мора да тежи. Међутим, сам човек, као индивидуа, не може да их достигне: „скуп свих истина и синтеза њихова је у Богу. Али људима је истина приступачна само кроз нације“. Другим речима, осећај националног (органског) заједништва јесте кључни предуслов за истинску религиозност. „Нација је дакле најмања маса чији је покрет релевантан у људској историји“, она је „расно-историјска стварност“, а анационално осећање је „грех“. Човеку као јединки, као немоћној „ћелији у народном организму“, није могуће „истинско“ продуховљење. „Из свога народа ниче човек. Дух свога народа, дух својих предака он наслеђује. И на тај народни пут, тај народни карактер му указује пут, којим има да греди“, писао је Данило Грегорић.

Растко Ломпар, „Димитрије Љотић - учитељ или фарисеј" стр. 111.

Предратна либерал-демократска власт помагала је комунисте а прогањала збораше

Ненародне Владе својим слепилом убрзале су пропаст Отаџбине. Од смрти Блаженопочившег Краља Александра Првог Ујединитеља, који је био истински чувар нашег народног јединства и државне независности, као и искрени поборник мира и слоге међу балканским народима, а који је пао као жртва удружених комунистичко-усташко-македонствујушчих мрачних сила, - на управу наше земље долазили су ситни, мали, кукавни људи, који нису били дорасли ни дужностима које су вршили, ни времену у коме су живели, а понајмање стихијским догађајима којима су ишли у сусрет. 

Све од 1934. па до 1941. године, ређале су се, као по некој злој коби, све слабије и слабије екипе на врху државе, које су биле не израз воље и тежњи народа, већ представници разних личних и партијских клика и котерија, којима су властити и партијски интереси били изнад општих народних и националних. Отуда се и могло десити, да је баш та такозвана "политичка и друштвена елита" тога доба била неупућена у међународна збивања, не схватајући, готово нимало, суштину великог ратног пожара од 1939. године, који се све више и више приближавао границама Југославије. 

Из ове неупућености, проистекла је и једна од најкобнијих одлука југословенске Владе Цветковић - Мачек, која је имала страшне и крваве последице по цео народ и државу. Противно уверењу и ставу краља Александра Првог: "Не пружати руку убицама руског цара и руског народа", Влада Цветковић - Мачек, не само да је пружила руку крвавим убицама руског цара и руског народа, већ је широм отворила врата комунистичкој акцији. Признавањем Совјетског Савеза и успостављањем дипломатских односа, као и довођењем искусног бољшевика Плотњикова у Београд, Влада је, такорећи, озваничила Комунистичку Партију Југославије и њен рад. Са Плотњиковим је у Југославију дошао читав низ бољшевичких агената, а домаћи су се били толико окуражили, да су јавно пљували на народне светиње и без икаквих скрупула рушили оно, што су генерације и генерације својом крвљу стварале. 

Последња Влада је отворено толерирала комунистичку акцију у Краљевини Југославији. Не само да је Влада дозвољавала, да разни бољшевички агенти као на пример, Фјодор Махин, Мирослав Крлежа, Александар Вучо, Оскар Давичо, Ђорђе Јовановић, Ото Бихаљи, Велибор Глигорић, Милан Богдановић, Вук Драговић и многи још други, просто преплаве југословенско јавно мњење својим разорним комунистичким књигама, већ је чак дозволила да се формирају и такозвани "Студентски батаљони", који су, вежбани државним оружјем и подучавани краљевским официрима, припремили свој командни кадар за своју комунистичку револуцију, коју ће с невиђеном мржњом развити после државног слома. 

Успостављањем пријатељских односа с Москвом, том цитаделом међународног комунизма, Влада је дозволила, да се у земљу врате и сви они комунистички терористи, који су се под црвеном заставом бољшевизма борили у Шпанском грађанском рату од 1936. до 1939. године. Тако су Југославију били просто преплавили прекаљени комунистички револуционари, који ће свој терор и своје револуционартво, ускоро, применити на свој сопствени народ. 

Влада је, такође, из домаћих затвора и казнених завода пуштала на слободу комунисте, који су почели вршљати широм целе земље. Сам Председник тадашње југословенске Владе, Драгиша Цветковић, лично је, на пример, наредио, да се пусте на слободу водећи комунистички вођи, Иво - Лола Рибар и Коча Поповић. Док је Краљевска југословенска Влада овако радила у односу на комунизам и комунисте, дотле је, на један запањујући начин, прогонила националисте и антикомунистичке борце, као и оно мало антибољшевичке штампе. Најпре је, одлуком Владе, била забрањена сва антикомунистичка литература, а њени писци прогањани. Вредан је помена случај са књигом инг Милосава Васиљевића, бившег Директора београдског Сајма. 

У време када су комунисти преплавили југословенску јавност својим комунистичким издањима, која су штампана и растурана са дозволом самих власти, инг Васиљевић је написао одличну и снажно документовану књигу "Истина о СССР". Међутим, од стране владајућег ненародног режима, ова књига је била забрањена још у самој штампарији чим је била завршена! 

Па не само да је режим забрањивао књиге, којима се супротстављало комунизму, већ је повео праву хајку против виђених антикомуниста, затварајући их, па чак и у концентрационе логоре одводећи! 

Тако је, међу првима, ухапшен истакнути београдски новинар и публициста Ратко Живадиновић, Генерални Секретар Југословенског Антимарксистичког Комитета. Затим су били похапшени и многи виђени чланови Југословенског Народног Покрета "Збор", међу којима и: др Велимир Даниловић, лекар из Београда; Борислав Нешић и Бранко Стојановић, власници предузећа "Узор"; др Сташа Цонић, директор Аграрне Привилеговане банке; др Станко Шифрер и Драго Јефремовић, индустријалци; др Димитрије Најдановић, професор и др. Режим је, такође, био похапсио и велики број припадника омладинске националне антикомунистичке организације "Бели Орлови". Осим Врховног Старешине ове организације, Владимира Ленца, били су затворени, поред осталих, и: др Нико Маринковић, Божа Најдановић, Рада Павловић, Ратко Обрадовић, Бога Павловић, инг Сима Керечки, Роко Калеб, Небојша Мандић, Младен Билић, Слободан Недељковић, инг Светолик Лазаревић, Воја Мандић, Југ Лабус, Мома Кнежевић, Шиме Ловрић, Славко Фистрић, Васке Хасановић, Васа Ђуровић, Мирослав Перан и други. Поједине је режим држао затворене у београдској "Главњачи", док је већину похапшених послао у интернацију у Брус.

Али, ни то није било све! Влада Цветковић - Мачек толерирала је, поред комунистичке, и усташку акцију у земљи. Не само да се није супротстављала усташкој идејној и пропагандној делатности, већ није ни усташким терористичким делима. Као најкарактеристичнији пример, нека послужи случај са угледним загребачким адвокатом Здравком Ленцем, великим поборником југословенске мисли. Овог великог Југословена усташе су убили усред Загреба 1940. године, када је још постојала Краљевина Југославија и када су били на снази сви позитивни југословенски закони! Власти не само да нису казниле убицу, већ га нису смеле ни тражити! Али, зато су држале у концентрационом логору сина тога убијеног родољуба, који је само истрајно и јуначки ишао очевим путем! 

Једном речју, ненародни режими, а нарочито последњи, водили су Отаџбину пуном расулу. Отуда је капитулација Краљевине Југославије уследила, као последица унутрашњег разорног дејства недораслог и неспособног југословенског политичког и државног вођства - с једне, и рушилачке спреге мрачних сила - с друге стране. И још кад је спољашњи непријатељ својим оружаним силама упао у земљу, пропаст је морала бити неминовна.

Боривоје М. Карапанџић -   „Грађански рат у Србији 1941-1945" (одломак)

О православности Димитрија Љотића: Да ли је Љотић „интегрални" или православни хришћанин?

Насловно питање проистекло је из чињенице честих покушаја да се наша лепа мисао Збора и наш Учитељ (Димитрије В. Љотић) оклеветају са једног посебног становишта које дубоко задире у питање вере. Наиме, због чињенице да је Љотић имао врло позитиван став о римокатолицизму (наравно, оном нереформисаном од пре Другог ватиканског концила), појављују се периодично покушаји релативизације или негирања Љотићеве православности. Има ту различитих побуда, попут свесне или подсвесне лоше намере, непознавања релевантних чињеница, или површности у закључивању. Поједини чак иду дотле да тврде да је Збор био покрет римокатоличког духа а Љотић био суштински римокатолик. Овом приликом одговарамо на такве тезе.

Љотић, мистика и римокатоличка теологија

Тачно је да се Љотић позивао на Тому Кемпијског, Фрању Салешког, Паскала... али се позивао и на Светог Саву, Светог владику Николаја, Светог Серафима Саровског, Светог Јована Кронштатског... У току учешћа у Великом рату, по одбацибању толстојевског пацифизма и рационализма, Љотић је у унутрашњим џеповима на оделу које носи, стално имао „Паскалове мисли" и један спис Фрање Салешког (римокатоличког француског бискупа и теолога из XVI-XVII века). То је очито последица свежег утиска Љотићевог боравка у Француској, затим недостатка адекватне штампане џепне православне литературе и недовршене духовне изграђености самог Љотића. Али већ неколико година касније, Љотић у свом унутрашњем џепу уместо ових књига носи крстолику дрвену икону. О наведеним чињеницама и следу ствари, сведочи Љотићев пријатељ, рођак и саборац - Станислав Краков у свом чувеном делу ,,Живот човека на Балкану". 

Даље, шта ћемо са чињеницом да је један од омиљених Љотићевих списа „О угледању на Христа“, Томе Кемпијског (немачког римокатоличког монаха из XV века) преведен и објављен од стране наше Србске Цркве 1911. године, као и поново 1926. године, с благословом патријарха Димитрија и предговором Светог владике Николаја, који се изузетно похвално изразио о том делу? 

Даље, уколико је Збор био покрет римокатоличког духа, откуда то да му је приступила читава плејада православних теолога, свештеника и монаха, а ни један једини римокатолички теолог, свештеник или монах?

Упркос томе, у књизи ,,Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија", православни публициста Владимир Димитријевић даје између осталог и своју богословску анализу Љотићеве мисли, пре свега из његове (Љотићеве) беседе ,,Светло истине", са закључком да Љотић стоји, не на православним него на римокатоличким богословским позицијама, јер је наводно био под пресудним утицајем римокатоличког пијетизма и мистике, снажне спољашње дисциплине итд. Али ни из једног приложеног Љотићевог цитата у тој анализи не происходи оно на шта циља аутор, који узгред, римокатолицизму приписује и неке тековине које су заправо православне. Свеукупно, став В. Димитријевића о Љотићевој личности и није негативан, али је ипак укалупљен у проравногорско опредељење аутора. Наиме, упадљиво је код В. Димитријевића, тенденциозно и вештачко додавање минуса Љотићевом лику и делу, у виду преувеличавања или измишљања негативних ствари. По нашем мишљењу, побуда аутора је унизити Љотића у односу на Дражу Михаиловића, а у склопу агенде отклона владике Николаја од Љотића, представљања Владике  као равногорца и приписивања равногорству хришћанског погледа на политику, што је можда и најапсурдније у целој причи, јер хришћански однос према политици, идеја је збораша а не равногорских партијаша. Уосталом, прота Алекса Тодоровић у својим мемоарима сведочи да га је у покрет Збор упутио управо владика Николај, а и за др. Димитрија Најдановића постоје истоврсна сведочанства. Дакле, упутио их је Владика у Збор а не у социјалисте Живка Топаловића, републиканце Драгише Васића или неке треће партијаше који су касније били део Равногорског покрета. Али то је сада већ широка тема која захтева посебан чланак, стога ћемо се овом приликом осврнути само на теолошке аргументе аутора (Владе Димитријевића). А ту је реч о произвољним богословским тумачењима аутора, којега ми иначе ценимо као заслужног деценијског родољубивог и православног делатника, али који није стручан за меродавна теолошка тумачења такве врсте. Једини стручњак који је богословски дубље анализирао Љотићеву мисао и то јавно презентовао, јесте протојереј др. Димитрије Најдановић, који је и лично јако добро познавао Љотића, тако да је био одлично упознат са његовим мислима и идејама уопште, а не само оним написаним и записаним. Дакле, његове речи о природи Љотићевих теолошких ставова, имају карактер не само стручног мишљења већ и вредног сведочанства. И шта то каже овај угледни прота и доктор теологије на Љотићеву теолошку мисао? Истина, истиче и неке критике, када каже да Љотић пренаглашава значај верског искуства или да ,,као да не осећа да православно учење о обожењу (theosis), односно о охристовљењу човека, далеко надмаша просто угледање на Христа, односно подржавање Христу". Али те критике нису др. Најдановићу препрека да препозна и истакне Љотића као православног генија и мистика коме је Христос све и сва. Па тако, др. Најдановић вели да су Записи (,,Светло истине") ,,уствари један драгоцени догматски приручник, написан једним богонадахнутим верником. Природно, у овој малој догматици неће се наћи обрађена догматска грађа школских уџбеника, али ће се многошта наћи за чим у схоластичким догматикама узалуд трагамо. У овом погледу, Записи су једно мало чудо и откриће и за самог теолога... Димитрије Љотић је могао да понови речи свога омиљенога апостола Павла: Не живим више ја него Христос у мени. Само Христом у себи и својим животом у Христу могао је он да поведе елиту наше интелигенције и да заоре најдубљу бразду у народу. Сем тога, да поведе фалангу ентузиаста у све окршаје и да образује читаву једну школу мислилаца која се из генерације у генерацију обнавља и умножава и поред свих налета бесомучних сила. Ако је Освалд Шпенглер пророковао да ће идући миленијум (хиљаду година) припадати Русији Достојевског, може се рећи да ће будући векови на отачаственом тлу припадати Димитрију Љотићу. Односно, његовој мисли и носиоцима исте..."

Најдановић иначе вели да је Љотић „у свом усходном ходочашћу крстоускрсне дијалектике имао своје духовне оце". Један је био - „генијални Блез Паскал, кога векови одвајају од Љотића, а други његов савременик генијални владика Николај. После је ове своје ,духовне штаке' отурио и сам наставио усходни пут свога усавршавања. То сапутништво са Господом и јесте трајни његов подвиг."

На ово сведочанство надовезаћемо чињеницу да је Свети владика Николај изузетно ценио Блеза Паскала рекавши за њега да је „најфинији ум што га је француски народ дао" (извор: „Национализам Светог Саве"). 

Историчар Растко Ломпар, написао је недавно објављену књигу о Димитрију Љотићу („Љотић: Учитељ или фарисеј"). С обзиром да ту књигу нисмо још прочитали, не можемо се изјаснити о њој, али ако је судити по овом коментару књиге, реч је о становишту какво о овој теми има управо и поменути публициста Владимир Димитријевић. Али то ћемо поуздано знати тек када књигу будемо прочитали.

Наравно, утицај римокатоличких мислилаца на Љотића није споран, нарочито у младости. Стога, (а у контексту анализе др. Најдановића), не можемо искључити могућност да је неке особености римокатоличке духовности, Љотић заиста и усвојио. Али ако је и тако, оне нису суштински део Љотићевог погледа на свет, те њихово евентуално присуство код Љотића не може релативизовати нити негирати његову православност.

Даље, у Љотићево време чак ни у црквеним круговима у Србији није било довољно познато и заступљено богословско православно учење о граници између на једној страни – Цркве, као телу Христовом, заједнице верних и „као стуба и тврђаве Истине” и јереси на другој страни. У средњем веку, знало се међу православним Србима јасно да је Црква православна једина истинита Црква (са великим „Ц“), али у турском ропству услед недостатка одговарајућег образовања или пак услед утицаја римокатоличког фактора у делу србских земаља, углавном ишчезава у народу свест о томе. Дистанца према римокатолицима и тада још увек постоји, али је више политичко-културолошке природе, него верске. И на крају под налетом југословенске идеје крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, углавном нестаје и та политичка дистанца према римокатолицизму, и у таквом амбијенту се образовао Љотић. Јесте он као православни Србин који је уз то и изразито надарен за богословска созерцања, сматрао да је православље једино потпуно истинито хришћанство које је у праву по питању догматских разлика са инославним хришћанима, али је сматрао да и римокатоличка црква има на исти начин благодат те да је догматска разлика ствар тумачења и нијанси које нису толико битне (таквог становишта био је нпр. и велики православни мислилац XIX века - Константин Леонтјев, ученик руских стараца из Оптине пустиње). Зборашко југословенство заправо органски происходи управо из ове заблуде, као и заблуде о Хрватима, за које се у оно време није знало да су заправо лажна нација са фабрикованим идентитетом.

Дакле, Љотић није сматрао римокатолицизам за јерес. Није наравно неисправно (само по себи) то што је Љотић поштовао одређене мислиоце и тековине западног хришћанства (које уколико су у складу са православљем, и јесу православног порекла, односно јесу православне), али је заблуда што је и римокатолике посматрао као Цркву Христову попут Православне Цркве. Наравно, Љотић је у сваком погледу далеко од данашњих екумениста који су либерали и јудеофили, и он је уосталом, у свом „Писму друговима“ 1945, јасно истакао да је наука Христова сачувана у Цркви Православној. Дакле, правио је разлику и давао је предност православљу иако је (више него што би то требало) он имао афирмативан став и према западном инославном хришћанству.

У Србију после бољшевичке револуције долази Руска (касније под именом „загранична“) Црква, и под битним утицајем деловања и писања руских богослова и духовника обнављају се неке карике које су недостајале у србској православној средини. Сходно томе, и Свети владика Николај је свој однос према западним јересима постепено изграђивао, а када је током окупације, ава Јустин у Београду одржао чувену беседу „Светосавље као философија живота“ где између осталог истиче суштинске разлике између православног и неправославног хришћанства, то је у оно време била не толико позната материја у Србији.

Политичко-идеолошки аспект

Даље, познато је држање Збора током конкордатске кризе (Љотић и Збор су били изразити противници конкордата) и познато је и то да су стари збораши сматрали делом југословенске народне заједнице и Бугаре (који су православне вере), тако да би у зборашкој Југославији значајна већина становништва били православни Хришћани. Збор је у Бугарској подржавао Бугарски народни земљораднички савез који је основан од стране политичара Александра Стамболијског, мучки убијеног државника од стране бугарских шовиниста, који је стајао на просрбским и пројугословенским позицијама као и на органском антидемократском становишту. Али још битније је то, да за ондашње збораше, Југославија није коначна државна идеја већ степеница ка свесловенском државном јединству. Ка стварању „Славије“ – као јединствене словенске државе, рођене у вртлогу рата, која ће укључивати све словенске земље и на чијем челу ће бити руски православни цар. У спису „Сад је ваш час и област таме“, Љотић о томе пише на следећи начин: „Неће бити режија твоја, моћни Редитељу Драме савременог човечанства, моћнија од Руке Провиђења. И зато ће се ипак стена Хитлерова вратити на исток и тада ће план твој пропасти, и родити се поново светла и света Русија. Тек по том ће доћи Славија, уједињена Царевина свију Словена, која ће свету дати нову и дивну, још неизречену реч, – која неће бити само Сила, ни само Мудрост, – већ и Сила и Мудрост и Љубав.“

Дакле словенска империја са тежиштем у Русији, јесте Љотићева коначна државотворна тежња у предратном периоду. Можемо рећи да смо оваквој идеји у извесној мери и ми данас привржени, јер русофилија и словенофилија јесу битни и прогресивни чиниоци зборашке идеје. Због културолошких и верских разлика међу Словенима, држимо да таква империја ипак није могућа (све док верска разлика постоји), али јесте могуће и пожељно јачање међусловенских веза и стварање нове Словије/Славије као посебне културне заједнице словенских нација.

Збораши и Свети владика Николај

О православности Љотићеве мисли, доста говори чињеница да су се старешинства Збора и владикиног Богомољачког покрета (Православне народне хришћанске заједнице) у великој мери преплитала (прота Алекса Тодоровић, др Димитрије Најдановић, о. Митрофан Матић, Ђоко Слијепчевић...). Битна је и индикативна чињеница да је владика Николај заједно са зборашима у емиграцији покренуо библиотеку „Свечаник" (чије се књиге штампају у зборашкој штампарији у Минхену) са циљем духовног просвећивања србске емиграције. Ту су посебно били упечатљиви присни  односи владике са протом Алексом Тодоровићем, протом Димитријем Најдановићем и истакнутим зборашким писцем и делатником - Боривојем Карапанџићем којег је владика у писмима ословљавао са „драги мој кнеже".

О православности Љотићеве мисли сведочи и владикина беседа над његовим одром, као и писмо Владике ондашњем председнику Владе Драгиши Цветковићу из децембра 1940. године, поводом режимског прогона Збора, где Владика пише како су Најдановић и остали његови ухапшени другови, устали против антиправославних и антинационалних сила у друштву. Такође, о православности зборашке мисли, сведочи и мноштво идејних паралела и ставова владике Николаја и Љотића, где постоји скоро потпуно подударање. Па тако, Љотић и Свети владика Николај имају идентичан однос према либералној демократији, масонерији, комунизму, капитализму, партијама, јеврејима, монархији, Русији, духовном узроку светског рата... Највећа разлика међу њима јесте у односу према пучу од 27.03.1941, али неупоредиво више је онога што им је заједничко. Чак је и критика хитлеризма и фашизма (указивање на деификацију расе и државе) истоврсна код обојице. Ова тема о односу идеја Светог владике Николаја и Љотића, као и о њиховом личном односу, захтева посебан чланак који ћемо уприличити.

Дакле та усклађеност зборашке мисли са мишљу Светог владике, још један је показатељ њене православности.

Љотић и „интегрално хришћанство"

Љотића је „интегралним хришћанином", први назвао др. Ђоко Слијепчевић (током свог живота и рада у емиграцији), а након тога су овај или сличне термине користили и други, из различитих побуда, најчешће из не баш најбоље намере, придајући термину „интегрални хришћанин" битно другачије значење од онога које је имао у виду Слијепчевић, који никада није негирао или релативизовао Љотићеву православност, већ је истицао Љотићеву перцепцију о јединственој хришћанској цивилизацији. И код Љотићевог пријатеља - Светог владике Николаја (који за разлику од Љотића јесте разобличавао западне јереси), постоји врло снажан наратив хришћанске Европе чији је етнички носилац бела (аријевска) раса, а чији су Срби неодвојиви део. Па тако у Видовданској беседи 1939. године у манастиру Раваници, владика је за нас православне Србе рекао: 

„Ми смо људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац хришћанства у свету.Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена ниже расе и ниже вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању."

И овде се види идејна блискост Љотића и Св. вл. Николаја, на шта смо већ скренули пажњу. Иначе, ми смо наравно привржени мисли Збора и по питању поменутог наратива хришћанске Европе, који није био туђ ни великом Достојевском нити Светом владики Николају, као што смо видели.

Даље, Ђоко Слијепчевић нигде не тврди да је Љотић изједначавао православље и неправославно хришћанство, али зато наводи да је Љотић „по црквено-верском и ужем националном опредељењу, био православни Србин..." Дакле, Љотић није себе „уздизао изнад конфесионалне подељености", већ је био опредељен за православље. 

Често они који позивајући се на православље, желе да унизе Љотића, истичу како се његова жена Ивка удала за њега као римокатолкиња, без преласка у православље. Међутим, заборављају да је у међуратно време била уобичајена пракса Србске Цркве, поткреопљена и званичним одлукама, да се не захтева прелаз у православље неправославног (будућег) супружника који припада римокатолицизму или другим традиционалним хришћанским конфесијама.Такви „мешовити" бракови, у оно време нису били ретка појава.Већ смо указали на природу и узрок специфичног односа између Србске Цркве и инославног хришћанства у међуратно време.А поменути критичари, губе из вида да је Ивка Љотић током емигрантског живота у Америци прешла у православље, као и да је Влада Ленац, вођа зборашке омладине, исто то учинио још 1941.године београдској Саборној цркви. То су постхумни плодови лика и дела Димитрија Љотића. Као између осталог и опстанак Хиландара у србским рукама, благодсрећи петорици Љотићевих следбеника и ученика. У истом контексту ваља поменути и чињеницу из време земног живота Љотићевог - ангажовање мноштва збораша у владикином Богомољачком покрету (Православној, народној хришћанској заједници). То су све православни плодови Димитрија Љотића, а по плодовима ће се свако познати, како то вели јеванђелска истина.

Но сагледаћемо у овом осврту, шта заправо о православљу пише и говори сам Љотић. Јер нико боље не може говорити о његовој мисли, од њега самог. Ту се маневарски простор за крива тумачења сасвим сужава.

Православна мисао Димитрија Љотића

Дакле, и поред позитивног става који је имао о римокатолицизму, у потпуности је нетачно да је Љотић изједначавао римокатолицизам (или било коју другу конфесију) са православљем.Држао је до примата православља, сматрајући га најаутентичнијим хришћанством, и што је такође врло битно, сматао је православље једином заветном вером србског народа. Ево неколико Љотићевих цитата, којим се поткрепљују ови наводи:

„Србски род не може да се одвоји од вере у Бога кроз Христа. Од Ћирила и Методија, Светих Седмочисленика и њихових ученика, који га преведоше у хришћанство, па преко Св. Саве равноапостола србског, који оплеви бујне изданке наше дивље подлоге да Христова калем гранчица на њој не угине, па преко толиких стубова Цркве своје и историје своје, он је показао да се од те вере своје православне не може одвојити. Изван ње, нема му живота, већ падања, пропадања и смрти." (чланак „Обнова и њене кочнице", „Наша борба”, бр. 46, 19. јул 1942)

„Ако на галерију ликова наше историје бацимо поглед, наћи ћемо једног који се одваја светлошћу од свих осталих. То је школска слава, Свети Сава. Свети Сава је био националиста и православац." (чланак „Србски народ мора живети по закону свога бића", „Ново време”, петак 26. фебруар 1944)

„Цео наш народ треба да најзад пође правим србским, православним путем, трасираним кроз векове србске историје." (чланак „Заветни дан града Смедерева", „Обнова”, бр. 883. 7. јун 1944)

„Добровољац није самовољац, ни зловољац, ни слабовољац, ни маловољац, јер чврсто верује у своју веру прадедовску, веру Христову и православну, веру словенских апостола Ћирила и Методија и србских светитеља: светог краља Јована Владимира, светог Симеуна Мироточивог, Светитеља Саве, светог Василија Острошког, Јована Рилског, Георгија Кратовског, Прохора Пчињског, Јоаникија Девичког, Јоакима Осоговског, и Наума Охридског, са светим Лазаром Косовским, Стеваном Дечанским, Урошем Нејаким, Стеваном Високим, Стеваном Штиљановићем, светим Максимом Купиновским и његовом мајком светом Ангелином, - а ова вера зна само за једно: да се све што се дешава у свету, дешава или што тако Бог хоће или што тако Бог допушта. Није достојан србске историје, није достојан србског имена, није достојан добровољачког имена ни добровољачког знака (на коме је вера у Бога на прво место стављена) онај добровољац који тако не верује." (чланак „Добровољачким старешинама", „Димитрије Љотић у рату и револуцији”, 1961. стр. 347-361)

„Запамтите, да изван Христа другог темеља спасења народима и појединцима нема, нити има другог пута, истине и живота.Све је друго, ма како изгледало примамљиво, пропаст појединаца и народа. Није, дакле ни Збор ни смео, ни хтео, ни могао, никакав нов пут, никакав нов темељ, никакву нову истину, никакав нов живот, - изван темеља, пута, истине, живота у Христу Исусу, Господу нашем, и то онако како је она изнета у науци Његовој, сачуваној у Цркви Православној. Ко од вас оно не прими свим бићем својим, а не само уснама, није збораш" (чланак „Писмо друговима", „Из дела Димитрија Љотића: саставио др. Стеван Иванић”, стр. 514-523).

Дакле, по Љотићу, једини србски пут је - православни пут, а наука Господа нашега Исуса Христа, сачувана је у Цркви Православној. Стога, Љотић није никакав „интегрални хришћанин" (у смислу утапања своје православности у „хришћански интегрализам"), већ је Љотић православни хришћанин и узоран Србин - светосавац (подсећамо да је творац термина „светосавље" управо „љотићевац" Најдановић). Дакле, светосавац, али и учитељ Србске идеје који подучава не само речју, већ пре свега делима и сопственим примером.

Зборашка мисао/Србска Акција

Др. Димитрије Најдановић: Најновија синодска посланица (1942)

Ништа се формално не може приговорити божићној посланици Светог Архијерејског Синода, коју је потписао Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Јосиф. Посланица је мали теолошки трактат о миру међу људима, који је толико апстрактан да се, углавном, може односити на све историјске епохе и на све народе. Али баш у овом апстрактном формализму видимо главни њен недостатак.

Светосавска православна, српска црква никад, ни у данима славе ни у данима пораза, није говорила своме народу оваквим језиком. Сигурно је да то није без логике. Али оне хришћански живе, одређене логосности нема. Пошто ње нема, то је богословским излагањем, разливена безобличност, празна за ум, тешка за срце. Безобличност нарочито тешко пада православно – светосавском духу. Утолико теже, што судбинска ситуација српско-православног народа никада није била тако одређена, тако јасно изрушеног рељефа, изрушеног многим кобима, страдањима, беспућима и недоумици, као данас. Према дефинисаној ситуацији морао је доћи дефинитум речи. А са њим и пуна одређеност става. Тога става нема.

Нећемо да улазимо у разлоге зашто тога става нема. Јер би нас та анализа можда довела до мисли о политичком аполитизму нашег Синода. Јер би нас можда довела до идеје недораслости отачаственог архијерејског тела трагичности српства у данашњици. Јер би нас можда нагнала на катастрофалне закључке о нескладу, чак раскораку актуелно репрезентативне цркве, цркве великих црквенодостојника, са суштином, смислом и назначењем самога хришћанства и његовог оригиналног обличја у светосавском православљу. Ми то нећемо чинити. И то не због лица која тренутно оличују цркву, већ због светог и свештеног сасуда, због живе и вечне Цркве Спасове, надајући се да ће његово чудотворство као у Кани Галилејској, по светој вољи својој, и обичну воду у kalon onion, у добро вино претворити (Јн. 7,10). И обичну воду!

Али нешто не може без спора проћи. Спор је овај давнашњи. Он се распиравао са распиравањем црвених бесова светосавским отачаством. Уколико је тај црвени потоп растао, утолико се више вапило да Црква узмахне паноплијом, свеоружјем својим. У име Крста против некрста. У име Једнога против легиона. У име дивинације живота против демоније смрти. У име Theos-а – Бога против atheos-а безбога. У име „духовног човека“ против „телесног човека“. У име освећења историје против њеног обесвећења. У име Христа  против антихриста. Тај је сукоб у оштрини апококалиптичној царевао. И све више сазревао. Он се одигравао свуда, па чак хватао и димензију цркве православне. Супостат Цркве није био прост antigon, такмичар и супарник по једној и истој ствари, за једну исту вредност, о једну исту стварност, за једну исту сврху. Посреди је био метафизички раскол, зачет пре времена, заривен у батос земаљске временопросторности, пребачен чак у есхатолошке равни. Ми млађи имали смо визију Сатане како као муња силази са неба (Лк. 10,18). И цела стихија бића. То парање муње и сатанско осветљавање нашег отвореног историјског простора испуњавало нас је, признајемо, апокалиптичним ужасом. Са трепетом смо понављали речи Псалмиста: „Не удаљуј се од мене, јер је невоља близу“ (22,11). Онда смо видели, готово снагом еидетичара, ломљење нашег националног, државног, историјског, културног, светосавског бића у корену. Готово тотални разлом и слом! Црвени демонизам гризао је и тукао изнутра. Наш народ и наш човек добили су другу личност, онтички другу: anti-личност То се већ и по спољашњем изгледу опажало: противбожност је потискивала боголикост. Читави делови на лицу народа почели су да се одузимају, коче, леде. Народ је почео да расте „надоле“. Зато наш ужас и наша молитва.

Црква, званична црква је ћутала!

Онда је дошао слом.

Потом је нагло атеистички црвени бес почео отворено, јавно, богохулно да ломи народ, као некада оног човека (Мат. 5,2). Магија дијаболизма ширила је свој круг. У средишту круга Сотона. Црвена слава Пентаграма рапидно је расла, слава Крста падала је у сенку. Тајна земаљског царства изгледала је да гута „тајну царства Божијег“. Сакрални простор цркве гутан је сатанским простором anti-цркве. Богочовек бива помрачен човекобогом. Сејач кукоља отурао је руку небесног Сејача са Божје народне њиве.

Нису ово наравно више теолошке метафоре, поникле из пусте дијалектике појмова. Идеја комунистичког легиона била је оваплоћена у самом централном простору светосавске српско-православне цркве. „Легион ми је име, јер нас је много“ (Мк. 5,9). Тај демон масе типично је бољшевички демон. Он је, као онај герасиски, неукротив, кида ланце, лудује по српским дољама и горама. Многобројан је као гадаринске свиње. Права хипостаза безбожног анархизма и нихилизма! Он физички и метафизички руши цркву Божју, цркву као зидани храм и као храм нерукотворени, храм душе. Он бије и убија пастире, физички и метафизички“ Он обесвећује светиње и физички и метафизички! Он светотатствује, богохули, распирује богомржњу, безбогује. Он систематски смишљено, умишљајно, гордо врши транспредикацију свих божанских својстава светосавља, упрестољује се на место Бога. „И није чудо! Је се сам сотона гради да је свети анђео. Није, дакле, ништа велико, што се и слуге његове граде да су слуге праведности“ (2.Кор. 10:14-15). Демонско безбожје ствара од народа – цркве свој organon. Свој орган! Права и пуна метабола светосавског православља! А многообразан терористички вампиризам сатана – гомиле: рушење, паљење, силовање, черечење, тестерење, стрељање, ломљење кичми, парампарчање, сав тај демонски „политички“ тероризам вршен на тлу светосавског народа само је тамно огледало, појавни рефлекс дубинских збивања!

Црква је и ову другу фазу активног богоборства и црквоборства прећутала.

Ова посланица то само својим језиком подвлачи. Она опет не сме ниједном речју да укаже отворено на богоотпаднички комунизам. А престала је да се моли за многострадални руски народ и његову цркву. Као да је његова црква под Совјетима добила своју слободу.

Посланица пак говори и о „братоубилачкој борби“. Ваљда је тиме хтела да покаже да је на њеним теразијама у овој шестомесечној борби Крста и Антихриста – Каина и Авеља – подједнако неправо на обема странама.

Колико се Посланица овом фузијом, боље рећи конфузијом појмова огрешила о православну догматику остављамо на процену црквено богословском сазнању светосавског народа. Колико је овим нарушено и оштећено религиозно језгро самог народа, показала је блиска прошлост. Али ће се тек у историјској перспективи грех овог и оваквог напуштања стада српскога потпуно обелоданити и проценити. Да не говоримо о Страшном Суду!

„Наша борба“, 1942.

(Преузето са https://carostavnik.blogspot.com)

Ново од Србске Акције: Србска „Cara al sol"!

Након песме „У ланце", објављујемо данас, на дан 80 година од оснивања Србског добровољачког корпуса, следећу у низу зборашко-добровољачких корачница које смо снимили. Реч је о корачници „Црвено, плаво и бело". То је наша обрада (са малим изменама текста) зборашке корачнице „Плаво, бело и црвено", настале у част јуначке одбране Алказара од стране националиста у Шпанском грађанском рату, а на мелодију легендарне песме „Cara al sol". О настанку песме сведочили су збораши и добровољци Гојко Табаковић (који је вероватно и аутор) и Душан Играчев, а о чему се може прочитати у књизи Боривоја Карапанџића „С вером у Бога, за краља и отаџбину - Добровољци 1941-1991", на стр. 81-84.

Послушајте, уживајте, певајте!

                             Србска Акција/Зборашка мисао

Велики јубилеј: 80 година од оснивања СДК

У суботу, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, у Смедереву - родном граду Димитрија Љотића, обележена је осамдесета годишњица оснивања Србског добровољачког коспуса - елитне војске Недићеве Србије и војске зборашког духа и циља. Србска Акција, чији су бројни чланови узели учешће у овој манифестацији, уприличила је исту у сарадњи са историчарем Славишом Перићем.

Обележавање велике годишњице, почело је парастосом у храму Светог Ђорђа (иначе задужбини породице Љотић) у центру Смедерева. И одједанпут, након парастоса и пригодне беседе једног од свештенослужитеља, из грла нове војске смене зачула се песма „Мртви нисте". Осећање поноса и сете истовремено обузима сваки пут када се на крају помена које ми уприличимо, сада већ по устаљеном и неписаном обичају ова песма сложно и у глас пева. Међутим, оно што је на ову велику осамдесетогодишњицу оснивања СДК било другачије, јесте само место. Наиме, ове године та песма деловала је свечаније, јер је отпевана у Учитељевом родном Смедереву.  

Након помена, уз песму кренуло се смедеревским улицама пут породичне гробнице Љотића. Том приликом, радост се сем на нашим лицима, могла видети и на лицима пролазника који су са усхићењем гледали како „..по улици гордо пролази, наш јуначки добровољни пук!" Јер Смедеревци добро знају ко је Димитрије Љотић и колико је задужио Смедерево. Наравно, нисмо марширали као војна формација али на тренутке као да разлике није ни било. Војска Светог Георгија поново је корачала Смедеревом као и пре 80 година!

По повратку са гробља, уследила је промоција књиге историчара Славише Перића - „Светолик Луња Лазаревић - фрагменти живота". Промоција ове књиге која садржи бројне занимљиве документе о овом истакнутом зборашу (Луњи Лазаревићу) одржана у Дому културе Смедерево, и протекла је у изузетно занимљивој атмосфери уз квалитетно излагање нашег пријатеља Перића и уз здушно певање чувене корачнице „Војска смене", од стране присутних.

Успешно одржана прослава, весели и подгрева реалну наду да ће наша лепа мисао Збора, као хришћански, односно светосавски израз у савременој политици, засијати у једном новом, непобедивом сјају који ће се незаустављиво ширити отаџбинским тлом!

                             Србска Акција/Зборашка мисао

У освит обележавања велике 80-годишњице

Овог септембра се навршава 80 године од оснивања елитне одбрамбене антикомунистичке снаге србског народа током Другог светског рата – Србског добровољачког корпуса (СДК). Разлог формирања СДК било је избијање комунистичког устанка, у чијем се пламену већ у току јула и августа 1941. нашла готово цела Србија. Комунисти су свој устанак започели убијањем србских жандарма, виђенијих људи и угледних домаћина, да би затим почели да из заседа убијају по једног или више немачких војника. На то су Немци одговорили „законом“ одмазде, те су за једног погинулог Немца стрељали стотину Срба, а за једног рањеног Немца педесет Срба. Из дана у дан стање се погоршавало. Немачке казнене експедиције крстариле су Србијом, остављајући за собом пустош и ужас. У таквим околностима долази до формирања Владе народног спаса, на челу са генералом Миланом Недићем, јунаком из Првог светског рата, који се до тог тренутка налазио у кућном притвору, опхрван болом због погибије сина, снахе и унучета у експлозији муниције у Смедереву, 5. јуна 1941, која је готово уништила овај град.

Образовање Недићеве владе имало је за циљ само једно: да се у земљи успостави ред и мир. Међутим, ситуација се само погоршавала и Милан Недић је хтео да поднесе оставку. На то је од немачког војноуправног команданта био упозорен да би се за ликвидацију немира у Србији могле искористити мађарске, бугарске и усташке снаге. У том безизлазном тренутку, министар привреде и члан покрета Збор - Михаило Олћан, у договору са Димитријем Љотићем, од којег је и потекла замисао да генерал Недић образује владу окупиране Србије, предлаже да се оснују добровољачке јединице и изјављује да ће у року од 24 сата обезбедити 500 антикомунистичких бораца-добровољаца.

Чим су чланови Збора из Београда и унутрашњости чули да се организују добровољачки одреди, почели су да се уписују у добровољце. У врло кратком времену пријавило се више од хиљаду добровољаца, међу којима је највише било студената и средњошколаца. Одмах је формиран први добровољачки одред, касније познат као Трећи ђачки одред. Тако су се млади збораши са оружјем у рукама ухватили у коштац са својим старим и добро познатим противником из школа и са универзитета. И већ 17. септембра 1941, само два дана након формирања, први добровољачки одред, на челу са поручником Будимиром Никићем, код Гроцке се сукобио са Космајским партизанским одредом и потпуно га разбио. Тако је започела жестока и беспоштедна борба, у којој су Добровољци, у сарадњи са другим националним јединицама, извојевали победу и партизане, на челу са Титовим врховним штабом, протерали из Србије.

Овом победом и рушењем до тада постојећег мита о партизанској непобедивости, Србски добровољци најавили су потоњи сумрак комунистичких банди, које су од Добровољаца трпеле пораз за поразом. Добровољаца, који су из борбе у борбу сведочили силу свог моралног идеала оличеног у готовости за жртву, у непоколебљивој вери, као и идеолошкој изграђености у духу њихове зборашке мисли. Јер Србски добровољачки корпус, као непобеђена и истински србска војска, по свом циљу, карактеру и моралној спреми, потпуно је одговарао древном архетипу србског христољубивог војинства. Као такав, он није служио лажним савезницма нити је представљаo било чију марионету, већ је својом борбом и својим идеализмом, разбијао подмукле планове комуниста, циониста и њихових либерал-демократских слугу. Отуда и савремена потреба за проналаском инспирације за актуелну Србску борбу, управо у старој борби Србских добровољаца, којима уосталом, цело данашње Србство дугује благодарност за свој опстанак.

Нека би дао Бог да се истина о подвигу и борби Србских добровољаца уздигне на србској земљи попут тврђаве, као уточиште и морални стуб долазећим генерацијама србских национал-револуционара, који ће у своје време, а на рушевинама Система, створити Отаџбину праву!

Србска Акција/Зборашка мисао