Игром судбине, дошао сам до књиге Боривоја М. Карапанџића ГРАЂАНСКИ РАТ У СРБИЈИ 1941 -1945. Књига је издата 1958, у Кливленду, Охајо, Сједињене Америчке Државе и има око 500 страна. У њој је на око седам страна посвећено и Крагујевачкој трагедији, одакле ћу преузети оно најзначајније. И сам сам био крагујевачки студент, носио венац на Шумарице на данашњи дан, и стало ми је до тога да се већ једном изнесе права истина (мада старе ране боле и грешно их је поново отварати). Ако ни за шта друго, а оно бар зарад невино изгинуле деце и људи, зарад оних још увек живих мајки и супруга које и данас носе црнину у знак жалости за својим најмилијима.
Цитати из поменуте књиге:
„Спроводећи доследно своје комунистичке циљеве по принципу: ‘Што горе (по српски народ), то боље (по комунисте)’, партизани су заједно са четницима извршили напад на 3. батаљон 749 немачког пешадијског пука, који је добио наређење, да се из Крагујевца пробије у правцу Горњег Милановца и ослободи заробљену 6 чету из 920 пука, која се налазила у рукама четника. Међутим, по начину како је извршен, напад је имао једини циљ, да изазове одмазду и да, на тај начин, натера Крагујевчане да дођу у ‘шуму’.
Овај напад догодио се 16. октобра 1941. године између села Баре и Љуљака. У нападу су учествовали са четничке стране: мајор Миодраг Палошевић, капетан Дуја Смиљанић и Милош Глишић, поручник Стојановић и потпоручник Мојсиловић, а са комунистичке стране: Раја Недељковић, командант Крагујевачког партизанског одреда (чији је политички комесар био Владимир Дедијер), професор Драгутин Марковић, студент Радисав Лазаревић и земљорадник Милоје Симовић, који су били комунистички руководиоци у том крају. Комунисти и четници извршили су препад из заседе, којом приликом су побили девет и ранили 27 Немаца, од којих је, доцније још један умро. Када су Немци хтели да понесу своје побијене и рањене другове, комунисти и четници су желели да им то спрече. Зато су ови последњи изишли иза скривених положаја и отворили непосредну концентричну ватру на Немце, спречавајући их у њиховој намери. Немци су узвратили на ватру, којом приликом су погинули четнички команданти поручник Стојановић и потпоручник Мојсиловић, као и знатан број четника. Немци су се тада морали повући ка Крагујевцу, остављајући своје мртве. Тада су нападачи извршили ужасан масакр над побијеним Немцима. Отсекли су им полне органе, па им ставили у уста, изломили им ноге и руке, повадили очи и ишчупали језике.42). То су учинили једино са циљем, да Немци изврше што крвавију одмазду над невиним српским становништвом. И, разуме се, нису се преварили. Уследио је један од највећих покоља Срба, који је Шумадију, и уопште целу Србију, у црно завио, 43)….“
„… 20. октобра 1941 године, око пет часова изјутра, српски добровољци у Основној школи ‘Краља Петра’ приметили су, да су потпуно блокирани од Немаца, који су били до зуба наоружани. Немци никоме нису дозвољавали да напусти Школу…“
„… После састанка и заједничког договора, Марисав Петровић и Милош Војновић отишли су заједно код немачког ‘Крајскоманданта’ капетана Бишофсхаузена (fon Bischofshausen). Код њега су се обавестили о разлозима блокаде и о сакупљању грађана. Речено им је да је наређена одмазда због 10 погинулих и 26 рањених Немаца код с. Љуљака. Још им је казано, да ће одмазду да изврши немачка казнена експедиција, која је нарочито дошла у Крагујевац. Када су ово сазнали, Петровић и Војновић су најенергичније протестовали противу намераване одмазде, наводећи да за погинуле и рањене Немце нису криви грађани Крагујевца и да није право да они страдају због тога што су комунисти мучки побили Немце….“
„…Најзад је Марисав Петровић пао на колена пред Кенигом и завапио, да се смилује над невиним становништвом Крагујевца. Сцена је била више него дирљива. Мајор Кениг једва је попустио толико што је рекао добровољачким командантима, да могу поднети списак оних људи за које могу својим животима гарантовати да нису комунисти и да активно не помажу комунистичку револуцију…“
„…На основу ових спискова, само у првим сатима ове спасилачке акције, у предвечерје 20 октобра 1941 године, пуштено је на слободу преко хиљаду грађана. У само вече истог дана, пуштено је по новим списковима даљих шест стотина Крагујевчана, а што су, нехотично, признали и сами комунисти, кроз уста свога хроничара, који пише:
‘Те вечери их је пуштено око 600. Доцније сам чула да их је пустио Марисав Петровић,“44)
Прављење спискова настављено је и кроз ноћ између 20. и 21. октобра 1941. године. И ујутру 21. октобра, а на основу спискова направљених преко ноћи, пуштено је три групе преко даљих хиљаду грађана. У томе је почело стрељање првих група. Тада су добровољци видели, да спискови више не помажу, па су зато одважно почели упадати у редове одвођених на губилоиште, те су Крагујевчане просто отимали од Немаца. На тај начин, спасли су добровољци још шест стотина грађана. Спашавани су сви без разлике, ко се год спасти могао. Међу спашенима било је највише омладине, нарочито ђака, а што сведоче и заједнички четничко-комунистички историчари, који дословно тврде:
‘Мало доцније улази Марисав Петровић са својим Добровољцима. Са њима су и два Немца, подофицира. Држе у рукама велики табак хартије. Почиње прозивање. Како кога прозову, излази напоље. До нас у средини бараке провлачи се један дечак Добровољац. Нема ни седамнаест година, интелигентан и доброћудан, избеглица. Око нас старијих, група од преко сто и педесет ђака. Шапућемо:
‘ – СПАСИ ОВУ ДЕЦУ, ОНИ СУ ЂАЦИ, ТВОЈИ ДРУГОВИ!
‘ – СПАШЋУ ИХ, НЕ БРИНИТЕ!
‘ – И ЗАИСТА, КАКО КОГА ПРОЗОВУ, ОВАЈ ДЕЧКО ЈЕ УВЕК ИЗБАЦИО ПО НЕКОЛИКО ЂАКА, ТАКО ДА ЈЕ СВЕ КОЈИ СУ БИЛИ ОКО НАС СПАСАО.’45)…“
„…У „ОБЗНАНИ“, коју су Немци 21. октобра 1941. године издали у Крагујевцу, стоји да је стрељано 2.300 становника. А и сам пуковник Михаиловић, у својој депеши од 27. октобра 1941. године, упућеној Југословенској Влади у Лондону, наводи исту цифру. Међутим, у народу је веровање, да је стрељано око 7.000 Срба…“.
„ Док се ово збивало у Крагујевцу, дотле су у селу Книћу, више Крагујевца, четници и комунисти мирно сеирили. Тада је један од четничких команданата, капетан Павле-Паја Богићевић, пришао Раји Недељковићу, команданту Крагујевачког партизанског одреда, и предложио му да заједничким снагама нападну и ослободе Крагујевац, како би спречили немачку одмазду над невиним становништвом. На ово се комуниста Недељковић грохотом насмејао и четничком капетану Богићевићу дословно одговорио:
‘Време није за такав напад, а што се тиче људи, што их год Немци више побију, то ћемо ми имати мање да убијамо када ослободимо Крагујевац. Немци раде наш посао. Уосталом, зашто Крагујевчани нису дошли код нас у шуму…?’46)…
„…Очито је, да је комунистичка намера била. Да одмах одговорност за стрељања у Крагујевцу баце на Дражу Михаиловића и ђенерала Милана Недића.48)
Пуковник Михаиловић, пак, није схватио комунистичку намеру, а ђенерал Недић, чим је дознао за крагујевачку трагедију – а дознао је доцкан, јер су комунисти били прекинули телефонски саобраћај с Београдом – отишао је код Војног Заповедника Србије и тражио, да престану немачке одмазде, а да се он обавезује да уништи комунисте, који су свесно починили злочине над немачким војницима само да би изазвали што крвнију одмазду над српским народом.“
ИЗВОР: Боривоје М. Карапанџић ГРАЂАНСКИ РАТ У СРБИЈИ 1941 -1945. (коришћени цитати од 109 – 115. странице)
приредио: Војислав Ананић
No comments:
Post a Comment