С вером у бољу будућност српског народа

 

Од увек имам чврсту и непоколебљиву веру у животну снагу српског народа, његов опстанак и у његову будућност. Са том вером ја сам пошао у службу српском народу, кад ме је Провиђење позвало пре осамнаест месеци да узмем крму државног брода у своје руке. Познавајући наш народ, делећи са њим и добро и зло, био сам уверен да ћу у овој тешкој мисији успети. Ви се сећате колика је вера у српски народ била код мене, кад сам га позвао прошле године да заједно уништимо самртну опасност по српско име, српску породицу, српску земљу, српску веру, проклете комунисте. Он ме је послушао. Данас у Србији влада ред и мир, рад и братска слога. Има плаћених агената Лондона и Москве, којима није у интересу да Срби мирују, већ да се буне и да подмирују њихове мрачне рачуне. Ја сам убеђен да неће успети. Српски народ је нашао свој пут. Он ме слуша. Ја га учим да мисли својом главом. У политици, нарочито светској и међународној, треба разликовати добро од зла, истину од пропаганде и обмане, као и спас од пропасти. Благодарећи високој свести нашег народа, особито сељака и његовој државотворности, ја сам убрзо завео нормални живот у Србији. Земља је кренула у свима правцима обнови, опорављењу и подизању свега онога, што су црвени разбојници покварили и уништили. Ово народно дело даје одличне резултате, а даће још и боље ако се мир у земљи одржи. Зато ја наређујем да то буде по сваку цену и тако мора бити. Свестан сам да сам примио тешко наследство прошлости, труло друштво, трули поредак и трулу државу. Нашао сам темеље српског народа пољуљане, село запуштено, а село здраво, весело, напредно и богато једино може да учини Србију срећном. Ми смо пре неки дан заорали прву бразду првим српским плугом. Нека Да благи Бог да буде са срећом. Али то је почетак, а има много да се ради. Не смемо и не можемо дангубити. Наш народ мора спреман да дочека ново доба и нови европски поредак. Ми морамо јавно признати да је наше друштво јако болесно. То друштво и наша земља неће оздравити дотле, док се не изврши духовни препород нашег света, коренита обнова свега духовнога живота, на место досадањег себичног, материјалистичког. Духовна обнова српског народа мора дати нов правац и његовим политичким тежњама, примени социјалне правде, као и његовом економском напретку. код ових ДУХОВНИХ ВРЕДНОСТИ ЗАУЗИМА НАЈВАЖНИЈЕ МЕСТО МОРАЛ. Он мора да буде темељ свега нашег јавног и приватног живота. У том високом моралу наћи ће своје достојно место и поштење и човекова личност и прадедовска српска православна вера.

Само духовне вредности могу нам донети оздрављење и бити вјерују новог живота и новог поретка, Који нам обезбеђују бољу судбину. То вјерују почива на овим великим истинама: Бог, Отаџбина, наша славна прошлост и историја; поштовање ауторитета и његов престиж, породица и њен морал, достојанство рада и дужност да свако ради. Ово су главни темељи новог, срећнијег, бољег друштвеног поретка. На овим основима морамо изградити добар и трајан мир, користан рад и јединство свих Срба, јаку државу, честиту администрацију. На њима ће оживети наш стари патриотски осећај, наш стари честити, патријархални живот.

Запамтите добро, држава није јака, ако влада није јака. Многи од вас место да владу јачате свима силама вашег рада, ви је слабите, одузимате јој снагу, те не може да издржи многе корисне народне послове, а нарочито препород народа.

Ново време и поредак траже пуно јединство народа и државе, као и потребу политичког и социјалног јединства. Политичко јединство постићи ћемо ако сви радимо само за Србију, АКО ПОСТИГНЕМО НАЦИОНАЛНУ УНИЈУ, НАРОДНУ СЛОГУ. Поред народног јединства за нов поредак потребно је и социјално јединство.

Са оваквим начелима и идејама може се само створити нова срећна Србинова Отаџбина, Јака као гром и непобедима од олуја и бура, човечанских и божанских.

НЕ МОЖЕМО ЧЕКАТИ ДА ПРОЂЕ РАТ, ПА ТЕК ДА СЕ ПРЕПОРОДИМО: ТО МОРАМО ПОЧЕТИ ОДМАХ И ШТО ПРЕ ТО БОЉЕ, Немачки Велики Рајх показао је и показује добру вољу да нас у томе помогне и зато му морамо бити захвални. Ми ћемо му бити поштени и искрени сарадници на делу изграђивања и новог поретка и Нове Европе ради среће свих европских народа.

Председник Српске владе армијски ђенерал МИЛАН Ђ. НЕДИЋ 

(,,Српски календар”, Београд 1943. године)

Победа Европе је у српском интересу

 

Прошли светски рат није решио ниједан велики европски проблем. Духовно јединство. Европе било је после тога рата још дубље поткопано. Европу су и даље раздирале националне размирице, пооштрене уговорима о миру, који су имали за главни циљ да европску политичку анархију што више повећају. У привредном погледу, европска ствар је још горе стајала. Две најважније гране њене делатности, пољопривреда и индустрија, биле су доведене у готово безизлазан положај услед све веће конкуренције других континената. Поред тога, низ нових, вештачки створених царинских брана, спутавао је унутрашњу размену добара у Европи, чинећи немогућним сваки њен даљи напредак.

Последице таквог стања биле су непрестане тешке економске кризе које су радне слојеве Европе бацале у незапосленост и беду. Услед тога, револуционарни покрети у многим европским земљама знатно су ојачали, добивајући дотле незапамћене рушилачке тежње. И с те стране Европи су претиле велике опасности. Био је у питању не само њен друштвени поредак, него и сами основи њене цивилизације и културе.

Потпуно је разумљиво што је услед тога положај Европе у свету све више слабио. Изгледало је да Европа коначно улази у фазу своје потпуне декаденције, из које се више никада неће моћи подићи. Овакво песимистичко гледиште делили су многи међу најбољим духовима Европе.

Међутим, та црна предвиђања нису се испунила. Европа је у последњем часу нашла довољно моралне и материјалне снаге да започне велико дело свог препорода. Није никакво чудо што се прва мисао о спасавању Европе јавила у Немачкој и што је баш ова земља стала на чело борбе за одбрану европског континента. Немачка je, већ и по свом географском положају, највише осећала зао удес Европе. Слабљење европске моћи и њеног угледа у свету, Немачку, као средишњу европску државу, највише је погађало, како на политичком, тако и на привредном пољу. Зато је она и прихватила ствар Европе као своју ствар, свесна истине да се њен положај у свету не може поправити ако се истовремено не поправи и положај Европе као целине.

Међутим, овакав став Немачке неминовно је доводно ову земљу у сукоб са двема силама: Енглеском и Совјетским Савезом.

Енглеска се само формално може убројити у европске земље. Уствари, она припада англо-саксонском свету, чији су поседи и интереси расути по целом земљином шару. Она је више будна стража тога света пред обалама Европе, него његова метропола.

Енглеска већ деценијама види залогу своје моћи у слабости Европе. Зато је она својим мешањем у европске послове систематски потстицала разне несугласице и сукобе међу европским државама, верујући да ће тиме онемогућити сваки покушај прибирања европских снага. Енглеска се у својој акцији на подривању европске солидарности служила и женевским Друштвом народа, које је била претворила у слепо оруђе своје политике. С друге стране, она се редовно супротстављала оној држави на европском континенту, која јој је тренутно изгледала најјача, па следствено томе, и најопаснија. Ту своју дипломатску игру она је крстила: ,,одржавањем равнотеже снага у Европи".

Том противевропском политиком било је надахнуто и држање Енглеске према Немачкој. Када јој је Немачка, одмах по завршетку прошлог светског рата, изгледала довољно понижена и ослабљена, Енглеска јој је показивала љубазно лице, а Француску је спутавала на свим странама, страхујући од тога да ова њена савезница не постане водећа држава на европском континенту. Али, када се Немачка, после национал-социјалистичке револуције, почела нагло да опоравља и јача, а нарочито када је почела да организује своју оружану снагу, Енглеска се вратила својој старој љубави, Француској, заузимајући поново непријатељски став према Немачкој. Узалуд су била сва настојања немачке дипломатије да се нађе једна основа за компромисно решење енглеско-немачког спора. Енглеска је била непомирљива. Она је на ту немачку мирољубивост одговорила политиком заокружавања Трећег Рајха, тиме што је давала протунемачке гарантије свима државама које су се граничиле са Рајхом. На крају је дохватила оружје, пошто је, ваљда, увидела да јој је остало још то једино средство да наметне своју вољу Европи.

Што се тиче Совјета, њихово непријатељство према Европи је у суштини њихове револуционарне идеологије. Пространо руско царство имало је да послужи једној групи међународних револуционара као моћно средство за остварење њихових превратничких циљева, а у првом реду за уништење основа на којима почива европско друштво и цивилизација. Услед тога и само постојање Совјетског Савеза претставља смртну опасност за Европу.

Као што је познато, у првој фази своје борбе против Европе, Совјети су се служили чисто револуционарним методама. Они су систематски потпомагали све револуционарне струје и покрете у Европи, надајући се да ће је тим својим подземним радом расточити и ослабити до те мере да ће им она сама пасти у крило као зрела воћка.

Али, када су им се ова предвиђања изјаловила и када су у Европи отпочеле да се буде снаге отпора према опасности са Истока, нарочито у Немачкој и Италији, Совјети су променили своју тактику. Они су од тобоже непомирљивих противника светске буржоазије и плутократије постали њени савезници; то је право објашњење тактике са, ,,народним фронтовима".

Ова политика народних фронтова довела је у овоме рату до сарадње Совјета са Англосаксонцима. Иако они уствари имају супротне циљеве, једино им је у погледу Европе заједничко: борба против оних европских снага које желе да ослободе европски континенат од туђих утицаја и да европским народима осигурају бољу будућност.

Услед оваквог стања Енглеске и Совјетског Савеза Немачка се одлучила да око себе прикупи све здраве европске снаге, како би створила један нови, бољи поредак у Европи и обранила ову од англосаксонске и совјетске опасности. То и јесте смисао Тројног пакта, закљученог између Немачке и њених савезника у јесен 1940 године.

Изложене чињенице јасно нам показују да је сукоб између Немачке с једне, и Англосаксонаца и Совјета с друге стране од судбоносног значаја за све европске народе. Од исхода тога сукоба зависи будућност Европе, њена моћ у свету и благостање европских народа. Без победе удружених европских снага, које предводи Немачка, не може се решити ни једно горуће питање наше данашњице, нити се може обезбедити било какав напредак на овоме нашем старом европском континенту.

Ове истине мора бити свестан сваки добар Европљанин, и са тога становишта требало би да просуђује догађаје које данас проживљујемо.

И ми Срби само са тога гледишта можемо да прозремо прави смисао садашњег великог збивања у свету. Наша страшна народна несрећа не сме нам замрачити видокруг, нити нас одвратити од пута којим морамо поћи ако хоћемо да опстанемо као равноправни и користан члан европске заједнице народа.

Нашу судбину не можемо одвојити од судбине Европе, као што је нисмо одвајали ни у нашој славној прошлости. Сетимо се само наше косовске епопеје. Зар нисмо тада стали на страну хришћанске Европе, а против завојевача са Истока? 

Зар нисмо стотине година давали херојски отпор томе завојевачу и тиме послужили Европи, као њен неосвојиви, живи бедем?

Као што су се тада, у том далеком времену, наши народни интереси поклапали са интересима Европе, тако се они и данас потпуно поклапају. Зар би ми Срби, мали, сиромашни сељачки народ, са нашим ситним сеоским поседима и неразвијеном привредом, могли да опстанемо као самостална национална и привредна јединка у једној пораженој Европи, која би била жртва политичког и привредног империјализма других континената?

Зато је и у нашем српском интересу да Европа победи, да се ослободи туђег мешања, да се среди и организује, како би свима својим народима омогућила да се несметано развијају и напредују.

Због тога је 25 март 1941 године, када је наша бивша држава пришла Тројном пакту, односно стала на страну Европе, био мудар корак, као што је 27 март, када смо се изјаснили противу ствари Европе, био тешка погрешка, коју данас скупо плаћамо.

Ту погрешку можемо поправити само тако, ако у нама пробудимо свест о томе да само у заједници са осталим европским народима можемо обезбедити себи бољи живот.

Свака друга политика била би нова авантура, која би нас неминовно одвела у коначну пропаст.

професор Ђорђе Перић

(,,Српски календар”, Београд 1943. године)

Архимандрит Јован Радосављевић о Димитрију Љотићу

 

Архимандрит Јован Радосављевић (1927-2021) један од најугледнијих србских духовника ХХ века, имао је велико поштовање према Димитрију Љотићу и зборашима. Поштовање засновано и на директним личним утисцима. На ту тему, о. Јован говорио је у свом интервјуу из 2016. године, датом листу ,,Геополитика". Вашој пажњи препоручујемо следећи одломак из поменутог интервјуа:

,,Хоћу да кажем да је Димитрије Љотић био веома образован министар и имао је као веома религиозан човек у себи нечег визионарског са духовно-интелектуалном снагом у себи која привлачи младе људе пуне ентузијазма. Димитријеве колеге министри говорили су за њега да је ентузијаста: Чита у цркви за певницом, на Св. Литургији додаје свештенику кадионицу као црвењак и да је фанатично побожан човек. Мало су га ту и потцењивали. У најбољим годинама свога живота погинуо је у саобраћајној несрећи негде у Словеначкој Бистрици ноћу на бомбардованом мосту... Да није тако рано погинуо ја верујем да би се замонашио.

Запамтио сам га као дечак у Жичи. Послуживали смо га кад би долазио код владике Николаја, а долазио је доста често. Владика га је ценио и поштовао а и он Владику. У то време наша школска омладина скоро сва налазила се подељена на социјалисте, комунисте и верујућа хришћанска омладина, које је било доста у Богомољачком покрету, поготово са села. Та омладина обухватала је и богословске школе. Због тога су изгледа ова два пријатеља имали са омладином исту или бар сличну тему. Сећам се, као да сад гледам, после разговора са Владиком, Димитрије Љотић излази да мало прошета по порти и око цркве. Кад је био испред олтарског дела Велике цркве, ја сам близу њега пролазио према конаку са свежом водом са бунара за госте. Мој се поглед тад зауставио на њему као филм кад застане, и ја га таквог гледам. Био је средњег раста, шланк. Имао је сиво одело, прслук, кратки капут и панталоне. На ногама лаковане ципеле, на глави хап цилиндер. Свечан, озбиљан, прав као стрела и монашки замишљен. То је тад био Димитрије Љотић. Веома пријатан човек. Мало шета па застане. Као да на тај начин решава и доноси закључак о ономе што је с Владиком мало пре разговарао.

Сада бих поменуо ове монахе из збора Љотићевог. То су монаси отац Митрофан, Агатон, Симеон, Јован и прота Алекса Тодоровић. Сем оца Алексе ови су сви хилендарски монаси. Хилендарац је проигуман Никанор, монах отац Георгије Витковић, али они нису припадали збору. Отац Митрофан као члан збора био је образован човек, као и највећи део тога покрета. Зато су им писани радови чланци, листови и уопште размишљања квалитетна и литерарнија у сваком погледу од других тада политичких определења. Отац Митрофан као мисаон човек, чини ми се да је био више од речи и пера него као војник и борац с пушком, иако је у неком окршају изгубио једно око и стекао вештачко. Мислим да је и као монах остао веран збору. Можда због Димитрија Љотића кога је много ценио чак до култа. После рата отац Митрофан, отац Агатон, отац Симеон, отац Јован сви још као цивили и на свом радном месту имали су времена да размишљају и о себи и о другима као и о рату и ратним догађајима, невољама, жртвама."

(,,Геополитика", фебруар 2016, стр.74)

Равнодушност честитих

 

По бројности малих и великих афера, по злу, које као авет свуда и на све стране вреба и напада нашу националну част и наше национално име, и нашу заједничку имовину, и по инертности, која је после рата постала нашом народном особином, рекло би се, да је наш народ у целини коруптиван, склон злу, и да су етика и етично за њега права шпанска села.

Овакав утисак је, међутим, и површан и нестваран.

У нашем друштву, свакако, има много зла, али је оно, на срећу наше нације, практиковано од мањине, и то, по извесним знацима, од организоване мањине. Наша народна већина је, ван сваке сумње, дубоко етична.

Али бити само дубоко етичан није довољно за националну садашњост и будућност. Потребно је својом активношћу довести етику на њен друштвено-политички престо. Наша народна већина, међутим, не само да није активна у овом правцу, она је, шта више, пасивна, и мирно посматра тиранију зла над добрим.

Социјална активност претпоставља осећање дужности следствено осећање одговорности. То немање осећања дужности један је недостатак нашег националног карактера, и онда није чудо што све иде по диктату организованог зла. Ту наш народ потпуно заборавља да се на ивици стропоштавање врши муњевитом брзином и повлачи у понор баш оне најбоље и оне недужне.

Осећање дужности је одлика карактера једне нације исто онако као што је то одлика карактера једног човека.

Народи су, па према томе и државе којој припадају, јаки и напредни само онда, кад су карактери њихових грађана јаки. Држава није нешто изван наших грађана. Она, то су њени грађани. А напред рекосмо, осећање дужности је једна црта карактера.

Може ли се за нас рећи да имамо развијено осећање дужности, кад подносимо оволика зла једне мањине, која руши не само нашу имовину, већ и наше национално име и нашу националну част?

Чемберлен је с правом рекао за Римску државу у својој књизи „Die Grundlagen des 19 jahrhunderts":

„Она је имала свога корена у карактеру њених грађана. Овај карактер је био чврст а по свом високом осећању дужности, самопрегору и смислу за породицу био је снажан".

Ово је речено за Римску државу која је по својој снази пример за све оне који хоће да стварају државу, како је треба стварати и са којим предусловима.

Дужности наших грађана су многобројне. Али за овај моменат права је дужност њихова да се прену из равнодушности, да осете дужности према себи, нацији и држави, па да организовани сатру зло засађено од мањине. Без овога сакупљања националне већине у један фронт нема прогреса, нема добра, зло ће без тога и даље да влада и подрива темеље ове знојем и крвљу натопљене груде.

Зато смо у једном од прошлих бројева казали:

„Треба да се упознамо, духовно мобилишемо, ујединимо све снаге своје у једном правцу, удружимо сву честитост, поштење и часност против зла и његових последица".

Димитрије В. Љотић

(,,Отаџбина" број 26, 19. август 1934. године)

Свети Сава као творац србског национализма

Нема никакве сумње да је Св. Сава једна од највећих личности српске историје. Он је то не само својим делом, већ и својим целокупним духовним ликом, који је више него ико пре и после њега утицао на обличје српског народног духа. И што је најинтересантније он нам је данас веома близак, иако је живео пре толико столећа.

Св. Сава нам је у првом реду близак својим концепцијама о народу и држави. Он је осећао да ће дело његовог оца, којим су ударене политичке основе прве српске државе, бити тек онда потпуно ако се оствари духовно јединство српског народа. Сасвим исправно, он је осећао да се политичко јединство тешко може одржати без духовног. Отуда његови напори за стварање српске независне православне цркве.

Ако би се ово хтело изразити језиком данашњице, онда би се рекло да је он схватао да је дух сваког народа реалност за себе и да сваки народ треба, слушајући глас крви, да изгради своје самоникло гледање на свет и живот, које одговара његовим специфичним животним потребама и које мора бити обавезно за све припаднике тога народа, као најпотребнији минимум за остварење његовог духовног јединства. Тек кад један народ успе ово да изгради, тек онда је он народ у правом смислу те речи, мођан и снажан у својој јединствености и његов опстанак ни ударци судбине не могу довести у питање.

Иако калуђер од ране младости, Св. Сава не тоне у верски мистицизам и аскетизам, - појаве тако честе код средњевековних испосника - који су се паштили да свом личном духу обезбеде трајну и непосредну везу са његовим Вечним Извором, чему су једино и тежили. Нема сумње да је и Св. Сава у својој испосничкој ћелији томе тежио, али су га можда баш та настојања довела до сазнања духовне хијерархије, те je y верничкој скрушености с једне стране потражио посредништво народног духа, моћнијег од појединачног, a с друге стране своја духовна сазнања није задржао само за себе, већ је њима и народни дух обогаћавао.

Из оваквог духовног сазнања поникао је његов национализам, јер би иначе било необјашњиво како се то он, који се у раној младости одрекао дворског сјаја и земаљских уживања, поред просвећивања народа бави и пролазним стварима као што је политика. Баш тај духовни основ његовог национализма чини га савременим и нама тако блиским. Зар се и ми данас, после духовне пометње у бившој држави, не паштимо да откријемо суштину наше народне душе, како бисмо се као појединци могли како ваља оријентисати?

Велибор Јонић

(Новине ,,Српски народ", Београд, 23. јануара 1943.)

Правда држи земљу и градове

Рекли смо у једном чланку, да наш народ у основи има херојско схватање живота. Цела његова историја то потврђује. У разноликим приликама на разне начине он то испољава и очитује.

Али најважније појаве у којима се та херојска душа нашег народа огледа, јесу осећање човечности и осећање правде, која су најдубље укорењена у целом народу нашем и која су га одувек руководила у његовим настојањима. На целом подручју нашег народа кроз векове водила се борба поглавито због те две високе моралне вредности.

Није наш народ тражио више хлеба. Он га је својим рукама и својим трудом стварао. Није он тражио ни више богатства, није се желио ширити на туђој земљи, нити отимати од својих суседа оно што је њихово. Никад кроз целу своју историју није овај народ ратовао, да би друге потчинио. Али увек је устајао, нико га није могао смирити и укротити, стално је водио ратове и борбе, кад су биле у питању човечност и правда. Цео његов живот, основно схватање његова света, састоје се у тежњи, да се у сваком, па и најнезнатнијем поштује личност човека, да му се признају и даду сва права човекова и нарочито да се изврши свака правда, да се нико не може поставити изнад правде, да нико не сме и не може ни над ким вршити неправду.

Димитрије В. Љотић

(Одломак из текста ,,Правда држи земљу и градове", ,,Отаџбина" број 45, 13. јануар 1935.)

Жена у данашњици

 

Последњих дана води се жива дискусија о положају жене уопште. Мишљења су разнородна и подељена. Па ипак, не наилазимо на смели став, нити се основно питање износи на светло. Кадшто чујемо глас обичног демагога, који заузима позу искреног борца, а одмах затим назиремо скривени рачун. А с друге стране, долазе мишљења која, са разлогом или не, они први обележавају као назадна.

У ствари, ни једно не улази у суштину проблема. Времена су чудна. Проблем положаја и права жене, све више обузима мисли чак и духова од вредности. Сва та питања за час искрсну, завитлају, а затим утону и нестане их.

А једно је битно и сигурно и утолико теже: никада жена није била несрећнија, несређена више и незадовољнија него данас.

Различит је био положај жене. Кроз разне епохе трпео је извесне промене. Али углавном: улога жене била је у правима и дужностима мајке, супруге и домаћице. Тако је то углавном све до Светског рата. Пре тога рата, теоретски социјализам чинио је покушаје, да уђе у питање улоге, права и дужности жене. Ови покушаји су били више тенденциозни. Социјализам је, посматрајући рад и дејство католичке цркве, јасно уочио: да жена може бити један од битних фактора у формирању социјалних покретачких снага. Само, треба прикупити ту снагу, припремити је и организовати, а затим ће бити лако да се упути у жељеном смеру.

Ови предратни покушаји нису дали велике резултате, али је социјализам знатном пропагандом ипак успео да пољуља прве редове жена.

Жена је у то доба била неразлучно везана за дом, за породицу. Њена лектира углавном се сводила на ону још из доба романтизма, у којој се глорификовао чист живот, љубав, пожртвовање за друге. С друге стране, црква је још знатно вршила утицај не само на мајку, него и на оне, које су се спремале да то постану.

А изнад свега, породица је била и право и дужност. Сви путеви су водили њој, сви поласци кретали су из ње. Породица је на крају крајева била манифестација среће и постигнућа битних животних циљева.

Социјализам јасно уочава ова факта. И закључује несумњиво да је породица она брана, која му спречава ход. Жену на неки начин треба одвојити од породице или је бар учинити равнодушном. Зар није породица у ствари једна установа, која је застарела? Па чак и да је добра ствар, ипак је треба променити баш зато што је назадна. Колико би се жена боље осећала, када не би била оптерећена породичним јармом, који је раван ропству. Чудно је, да то жене нису увиделе, него стојички подносе тај јарам без роптања. Како су чудне оне старе наше мајке, које су све подносиле и поднеле и тако им живот прошао ни у чему. Ето, такве ће топовске хитце ускоро управити социјализам, да руши ону брану, која му кочи ход. Ову брану неће успети да сруши, али ће оставити пустош у надањима, пољуљаће веру и поверење у све. На крају, створиће толико несрећних, незадовољних и промашених живота.

Ортодоксни марксизам после рата узима водећу улогу у духовном животу читавога света. Марксизам пре рата, сем сувих теоретских списа, није имао своју знатну изграђену књижевност. А то је најјаче сретство пропаганде, бар за жену. Било је предратне лепе књижевности, која је у лепој форми износила патњу и беду малог човека. Па и неправде. Али у основи, та лепа књижевност, уколико је била тенденциозна, вапила је за правдом међу људима и друштву.

После рата, марксизам ће сву ту лепу књижевност присвојити као своју манифестацију. Он ће њу и допунити и то страховито. И управиће све те своје манифестације путем пера и усмене пропаганде нарочито жени. Обраћајући се њој, он ће рушити све: и зло и добро. Једно зло нарочито ћe му послужити погодно и као наручено.

Проституција је стара исто толико као и друштвени односи. Свакако, имала је своје фазе, као и друштвени живот. Ње је било у старом веку, као и у средњем; у средњем као и у новом. Било би крајње неозбиљно тврдити, да ње нема и у марксистичком друштву. Али, марксизам је дохватио у своје руке ову појаву и са њом оперисао страховито. Када је како требало.

И тако, кроз марксистичку лепу књижевност, као и стручне расправе пашће мисли: проституција је резултат женине потчињености човеку; њене ропске улоге у савременом друштву, као и њене економске зависности. Даље: да ли је друштво могло учинити жени већег зла, него да је проституише; зар није ово у ствари највеће понижење, које се могло приредити; због чега пак положај човека да буде привилегисан у оваквој понижавајућој ситуацији жене; најзад, није ли и породица, оваква каква је, у ствари скривени облик проституције? А затим ће марксизам дати и закључке, врло примамљиве за око и ухо: жена мора бити независна и слободна; она је равна у свему мушкарцу; колика права има мушкарац, толико исто мора имати и жена. Па како је марксизам противник проституције, ако је искрено онда се противу тога нема ништа, онда да остане консеквентан, он је и против породице, пошто је и она за њега такође један облик дозвољене и најгоре проституције.

Овим се ставом већ учинило доста. Продубљен је јаз између човека и жене и зато неће бити чудно, ако се сретну појаве у којима човек и жена имају улогу два заклета непријатеља и ако имају све услове да буду блиски.

У целој овој књижевности, а то се и не запажа, нигде не стоји: да ли ће ко имати уопште каквих дужности. И најзад: како ће изгледати та слобода и права, када нема обостраних дужности, и да ли ће то бити довољно па да проституција ишчезне, као да је није ни било?

И поред ових недостатака, марксизам је ове мисли унео веома сочно и вешто. Чак и Толстојево „Васкрсење” послужило је за ту сврху. Само због тога, што се стари Толстој у нечему заборавио. Када је мислио на испаштање и покајање, на Бога на небу, превидео је пакао. А пакао је доказ, да има кривица које се не могу окајати ни опростити. Марксизам ће то подвући нарочито и проповедајући, да се на земљи има искористити сав живот. Једновремено ће подвући да ће и одмазда за све доћи на земљи. А ово ће нарочито пријањати за оне, који су нечим унесрећени.

И читава плејада писаца изручила је безброј приповедака, новела и романа, који су преплавили свет. За сву ту пропаганду требаће огромних материјалних средстава, која ће марксизам незнано од куда увек имати на расположењу. И све те књиге наћи ће прођу почев од гимназијских клупа, па до будоара елегантних госпа.

Након свега, добија се гигантски резултат: убијено је свако поверење између жене и човека; жена свесно или несвесно присваја атрибуте, који јој не стоје добро; све више тежи умишљеној слободи и све их је више слободних. Па ипак, чудно: баш те су на крају врло несрећне и незадовољне! А круна свега: породични темељи клате се из основа.

Совјетска Русија близу већ две деценије стварно свим средствима руши породицу. Не само њен облик и појаву, него и психички делује свима средствима, да убије и природну наклоност породици. По теоретском марксизму, жена је имала бити слободна и независна. Она је у свему имала бити равна мушкарцу.

Ово схватање руши породицу, али у накнаду за то, скида онај породични јарам, који жена, према марксизму, носи неправично. Јер, зар није марксизам подвукао, да је породица понижавајућа установа за жену, па према томе да је мора чинити несрећном? Утолико више, што жена улази у породицу само зато што нема други излаз, него хтела или не мора ставити главу под јарам.

Ово схватање Совјети су први осетили и то на својој кожи. Ни уколико нису учинили жену срећнијом, већ напротив. Оваква ситуација жене могла је имати извесне примамљиве дражи у млађим годинама, али са тим годинама прохујала је и ова примамљивост. Проституцију нису убили, јер се за то тешко могу наћи средства, а појмови Совјета повели су жену још тежој ситуацији: жени-инкубатору. Пород је спао на минимум, тако да Совјети долазе готово на последње место по проценту прираштаја популације. Ово их је присилило да прошле године узму поново и озбиљно у расматрање положај жене.

Резултат тога разматрања је декрет, којим поново проглашавају породицу важном и нормалном друштвеном ћелијом. Тако су дуги низ година уз тешке жртве терали ветар капом. За готово две деценије успели су да докрајче породицу, а видећемо колико ће им требати да је поново успоставе. Званични уметници и писци већ су добили наређење, да мало идеализирају породицу, те је тако кроз совјетску литературу дунуо један други ветар.

Хитлеризам је у Немачкој добио већину на изборима захваљујући баш гласу жене. Ти гласови довели су Хитлера на власт. После свога доласка на власт, рекло би се, да се хитлеризам лоше одужио жени. Хитлеризам је просто изјавио: жена се има са улице вратити дому и породици. Жена има значаја уколико је мајка и домаћица, без тога је грана без стабла. У накнаду за ово, енергично су предузете мере, чак и премије, првенствено државне и приватне службе за све ожењене. Очекивало се, да ће овај поступак разочарати жену и да ће је ставити у покрет. Међутим, жена је ово примила без протеста, а сви знаци говоре да је веома задовољна овим решењем.

Исте напоре учинила је раније и Италија. Сада је завела и премије за породиље.

Либерална демократија тапка у месту. Она је немоћна пред овим тешким и виталним питањем, као и свима другим. Она нема ни снаге ни смелости подухвата, да ово питање узме у решавање. А јасно је, да је марксистичка пропаганда пољуљала све темеље и да их стално тресе. Наша жена налази се у тешкоj психичкој и материјалној ситуацији. Породица је уздрмана, а она ипак нема где ван породице.

А управо се баш у таквој ситуацији жена више него икад налази препуштена самој себи. Дејство марксистичке пропаганде дало је своје резултате. Ипак није убијена тежња нормалном и стабилном животу, тежња породици, иако је породица већ начета; с друге стране, велики број стоји на магловитом раскршћу раздиран разочарењем у „слободу и права жене” и тугом за пропуштеним стварним и корисним животом.

Димитрије В. Љотић

(,,Отаџбина" број 110, 18. априла 1936.)