90 година бесмртне идеје

 

На Бадњи дан, 6. јануара 1935. године, у Љубљани основан је Југословенски народни покрет Збор.

Својим настанком, Збор је донео потпуно нов дух и нова схватања на ондашњу политичку сцену Краљевине Југославије. Настао је уједињењем више националистичких група и покрета: Југословенске Акције, БОЈ-а, групе Димитрија Љотића окупљене око листа „Отаџбина” и других. Покрет је назван 

„Југословенски народни покрет Збор” (ЈНП Збор), где је „ЗБОР” скраћеница за З – задружну, Б – борбену, О – организацију, Р – рада, која се такође може формулисати и као З – завет, Б – Богу, О – отаџбини, Р – роду, на основу идеологије коју је покрет заступао.

Главни и основни темељ идеологије Збора била је хришћанска вера, те су Љотић и његови збораши настојали да сва питања друштва и политике сагледају са хришћанског становишта. То можемо видети и на основу речи Димитрија Љотића: „Изван Христа нема спасења” и „Изван Христа нема другог пута народу србском”. Збор је својом мишљу и делима увео потпуно нов правац у политички живот Краљевине Југославије – хришћанску политику. Збораши своју веру нису показивали само речима, већ и делима, и због тога су од самог почетка задобијали велику подршку од стране бројних еминентних србских православних свештеника, монаха или теолога (нпр. потоњи протојереј Димитрије Најдановић, био је један од најистакнутијих зборашких првака). Својеврсну подршку, и то врло снажну, Збор је имао од стране Светог владике Николаја и његовог православног Богомољачког покрета (старешинство, као и чланство Збора и православног Богомољачког покрета се у великој мери и поклапало). 

Битан чинилац идеологије Збора у првим годинама од оснивања заузимало је југословенство. Збор је веровао у истинитост братства три „конститутивна” народа Краљевине Југославије – Срба, Хрвата и Словенаца. Веровао је да се до истинског оснажења и препорода сва три народа може доћи само кроз Југославију, као јединство судбине трију народа, који по таквом схватању, морају образовати један чврст итегрални југословенски национализам. Збор је, међутим, током 1940/41. године, постепено одбацивао идеју југословенства, и фактички је постао чисто србски национални покрет, обраћајући се пре свега Србима. Па тако, 1940. године долази до објављивања списа инжењера Милосава Васиљевића под називом „Зборашки социолошки требник” у којем он пише „Збор није политичка странка већ покрет за извођење србског народа на прави духовни пут истине, свестан да ће народ који уме истину да види, лако наћи и свој физички народни пут.”, а 1941. године, објављена је брошура главног секретара Збора, Милорада Мојића под називом „Србски народ у канџама Јевреја”, у којој се исто нигде не помиње југословенски народ и у којој се писац обраћа искључиво србском народу. Такође, током окупације и рата, Збор делује под називом „Народни покрет Збор”.

Битан удео у мисли и идејама Збора имало је и органско схватање заједнице (породице, народа, државе...) које је Збор заступао, а које происходи из хришћанског становишта. Органским схватањем, заједница се третира као организам, чији чланови нису међусобно непријатељи (као што је то случај у марксистичком или капиталистичком схватању заједнице), већ представљају органе у истом телу, који заједнички раде на општем бољитку заједнице. А из општег бољитка заједнице произилази и бољитак свих људи који ту заједницу чине. С тим у вези, Збор је увидео да је породица основна ћелија народног организма, која трпи најјаче ударе разорног духа индивидуализма. Збор је дакле, насупрот индивидуалистичком схватању, поставио органско схватање. 

Идеологија Збора, као права идеологија Трећег пута, има своју националну и социјалну основу, те је Збор тежио стварању задружно-сталешке државе, тежио је народном социјализму у смислу социјализације свих народних добара, и заговарао је учешће народа у власти путем организованих професија (сталежа) као јединих правих народно-представничких тела. 

Збор је такође за расно-биолошку заштиту народа и национализам (родољубље) јер „се без национализма не може ни постојати ни опстати”. 

Битна ставка идеологије Збора је и монархизам, те Збор не може замислити народну државу без краља, као ни дом без домаћина, или васељену без Бога. 

Ова годишњица за нас је значајна јер следимо управо идеологију Збора, тачније њен савремени израз. Стога, један од наших поздравних поклича је: С’ вером у Бога и победу Збора!

(Чланак „88 година бесмртне идеје”, објављен у билтену „Светло Истине” Зборашке Омладине, број 1, 2023. године)

Сталешка демократија

Ко је реакционаран? 

Много вам говоре, пријатељи, о слободама и лепо и слатко говоре. Говоре и о напретку и о помоћи незапосленима и о јавним радовима и раздужењу сељака и о олакшању малом човеку и много лепих ствари свакодневно вам говоре. Истичу се чуварима народних слобода и народних права, и као оно Дон Кихот, боре се с ветрењачама, боре се против умишљених непријатеља народа и они с крајње левице и они представници „чисте демократије” какву нам је установио капитализам, кад је завладао светом. 

Не бранимо се од потвора, јер у лажи је плитко дно. И место да губимо време и бранимо себе, желимо, пријатељи, да ви упознате себе и своје праве интересе, стање у коме се налазите и начине како ћете доћи до својих потреба и права. 

Несумњиво да народ и хоће и жели и увиђа да је потребно, да сам брине своју бригу, да својим пословима управља, да своју судбину олакша, да дође до реда и рада, да сваки труд и сваки рад у првом реду обезбеди потребе радника и његове породице. Несумњиво, да сељак тежи, да својим производима обезбеди и своју зараду и поштен живот себи и својој породици. 

То сви говоре, али сви не творе. Они кажу: Народ ће то задобити, ако може слободно да бира себи за представнике људе у које има поверење. А сви знате, пријатељи, како се то поверење у животу изражава. Једни га добивају, јер су везали разбијене појединце меницама и дуговима, други јер их је потпомогла власт, трећи јер су умели ватрено говорити и обећавати. 

Ми се разликујемо од њих, јер ми у исто доба тражимо и обезбеђења, да уђу у та народна представништва само они, чији су интереси истоветни с интересима оних који су им дали поверење, и који зависе од оних који су им дали поверење. Зато тражимо да се државни организам преуреди и то онако како га је живот већ уредио. 

А живот је створио разне сталеже с разним задацима и разним друштвеним функцијама за опште потребе целог народа. Зато тражимо да се организују сталежи и да држава постане задружно сталешка. 

Али да бисмо обезбедили да народне послове заиста уређује најпозванији и најодабранији, с најбољим моралним својствима, тражимо да се уреде и кандидације за изборе. Није обезбеђење народа, ако маса букача, плаћених или напијених, ако неорганизована руља, кандидује банкара, да брани интерес својих дужника. Зато тражимо да кандидације врше организована сталешка удружења, која ће најбоље моћи одабрати најспособније и најспремније за одбрану како сталешких тако и општенародних и општедржавних интереса. 

Веле да то није демократски. И није у смислу како то схватају либерални капитализам и њихови ватрени браниоци. Бране они либералну демократију као највећу светињу, јер она им је најбоља слушкиња.

Ми нећемо такву демократију, а не верујемо да је и ви, пријатељи, хоћете. Јер она није у добро схваћеном народном интересу и не може да заштити оправдане интересе народне. Ми хоћемо сталешку демократију. Тражио да сталежи решавају своја питања и проучавају своје потребе, а затим да их усклађују заједнички у међусталешким представништвима и заједно с државном управом у духу општенародних и општедржавних потреба и интереса. 

То називају реакционарним, назадним, противнародним, јер мисле да се народ речима ватреним и оштрим може завести, да нема способности да загледа у суштину ствари и да је процени и промери. 

Нашичка корупција, фалсификовање новца у повлашћеној ковници непрекидно суђење на све стране државе банкарима за проневеру туђе замуке, разне шумске афере, Турн Таксисова, Криваје и многе друге, велике зараде страног капитала у нашим рудницима, грађење наших железница нашим новцима са зарадом страног капитала итд. – све те многобројне појаве имају заједнички узрок и порекло. 

Да ли су те афере изазвали радници или сељаци, да ли су их изазвали мали трговци и ситни занатлије, да ли су их изазвали многобројни наши средњи људи, који у зноју лица свог једу хлеб свој? Сви знамо, да нису. Кад се погледају спискови оптужених и учесника у тим пословима виде се имена крупних капиталиста и богаташа, понајчешће страног порекла. Сви они силом свога капитала експлоатишу хиљаде и хиљаде, цео радни народ. Па им ни то није доста, већ удешавају да опљачкају државу, да отму мучан зној штедишама, да се обогате фалсификованим новцем, да непоштеним каматама заробе и окују цео свет. 

Ми се боримо против тога, јер знамо да ни ви, пријатељи, нисте зато. А они нам и с лева и с десна, нарочито они обожаваоци „фронта слободе” веле, да обманом маса желимо наметнути режим насиља и реакције, да имамо протународне, за власт и насиље похлепне циљеве. И то поред других каже и један листић који се огрнуо огртачем сељачког добра, а ради сасвим у правцу супротном сељачком духу. 

Ми тежимо да обуздамо капитализам у његовом рушилачком и израбљивачком послу. Ми тежимо да капитал служи заједници за њено унапређење и подизање и да се процењује само с гледишта опште корисности за цео народ, да плодови које он доноси у првом реду обезбеде носиоца рада. Ако је то противнародно, ако је то реакционарно, онда ми немамо ништа против тога, да нас називају таквим. Али онда је и цео радни народ против себе и реакционаран. 

Ми хоћемо, да свака власт буде потпуна и стварна и везана за највећу одговорност онога, коме је поверена, да одговара за прекршаје закона и министар и чиновник, и посланик, и судија и сваки; да та одговорност буде стварна, да се брзо изведе пред независан суд и да му се брзо одмери казна, да се онемогући свака злоупотреба власти и свако безакоње. Ако је то противно интересима народним, ако је то назадна и реакционарна мера, онда смо ми за такве реакционарне мере. 

Ми тежимо заједно с вама, пријатељи, да се државне дажбине и порезе правилно распореде, да се растерете најслабији, а да они најјачи највише и поднесу. Је ли то нешто што се противи демократији, је ли то против народа? Ако је тако, онда смо ми заиста такви.

Неколико главнијих захтева својих изнели смо пред вас, драги пријатељи, да ви оцените наш тежак грех, да ви процените да ли смо ми непријатељи народа, или су му непријатељи они који роваре против нас и којима са језика тече мед и млеко, а на срцу им је јед и злоба. 

Ми се не називамо демократима, јер је либерална демократија са необузданим капитализмом и са неодговорним парламентаризмом и довела до овог нереда и злостања баш онда, кад би у свету, према развитку науке, технике, производње, културе, требало да владају највећи ред и највеће благостање. 

Ми смо заједно с вама против нереда, против искоришћавања, против корупције, против необузданог капитализма, против клика, котерија, мафија и партизанства.

Насупрот томе ми смо за ред и мир, за поштовање свачијег права и свачије слободе, за сталешко и задружно уређење, јер су они носиоци реда и рада, за правичну расподелу општенародних добара, за велику општенародну и општедржавну политику. 

Да ли има икога у народу који није за то? И да ли није можда баш то права сталешка демократија?

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 107, 29. марта 1936. године)

Милосав Васиљевић: Право и лажно родољубље

Има врло много људи који себе сматрају родољубима и захтевају да их други таквим сматрају и ако је у истини правих родољуба најмање у свакоме народу. Овако је јер има поред правих и лажних или назови родољуба и ови последњи се увек више и истичу од правих. Отуда у свима народима врло много родољуба на језику али врло мало на делу.

Има људи, који сматрају да је довољно мрзети други народ па бити родољуб за свој сопствени народ. Мржња према другоме није исто што и љубав према своме народу. Па не само то: ако је у мени мржња према другоме макар и за мало јача од љубави према моме народу, ја нисам више родољуб: ја сам човек који мрзи други народ, јер ће ме ова мржња опредељивати у свима мојим поступцима у јавноме животу. А кога мржња према туђем народу руководи, тај ће пренемрегнути све оно што са том мржњом у сукоб дође на интерес сопственога народа.

Људи којима је главно мржња према другоме, опасни су за свој народ. Ако је народ који мрзимо пријатељ нашег народа, онда грешимо што му за пријатељство узвраћамо мржњом, јер ћемо ми сами тиме бити на штети. А ако је народ који мрзимо заиста и наш непријатељ, онда ћемо упасти мржњом у другу погрешку а то је: мржња ћe нас ометати да непријатеља боље упознамо, а то опет иде у прилог непријатељу. 

Ни у једном ни у другом случајy, мржња нам неће помоћи већ ће нас само навести да своме народу положај учинимо тежим. То дакле не само да није родољубље: то је у ствари прикривено и од нас самих неопажено занемаривање сопствених интереса за рачун наше мржње према другоме. Прече нам је да мрзимо друге него да спасавамо себе. То не може да буде родољубље. То многи зову родољубљем а то је у ствари само мржња према другоме и ништа више.

Има опет људи који сматрају да је родољубље говорити све похвале о своме народу а о свима другим народима говорити и уверавати себе и друге најгоре. Ти људи мисле да би се синови нашег народа охладили према своме народу кад би поверовали да наш народ није једини ваљан у свету.

И то није родољубље.

Живети у уверењу да је наш народ бољи од свих осталих значи затварати очи пред недостацима сопственог народа и не чинити ништа за његово усавршавање и унапређење. А ово већ значи уназађивање свога народа. Ако се овоме још дода и ширење уверења да су сви други народи још гори него ми, онда не само да свој народ не поправљамо и не припремамо за успех у утакмици међу народима, него заваравамо себе да нас ни други неће у опште моћи претећи. Туђ народ, који све предузима да нас претекне заиста не може наћи за своје интересе боље слуге од оваквих људи.

Зато ни ово није родољубље: то је само заваравање и себе и својих сународника да не треба ништа предузимати за свој спас. А то је баш супротно ономе што потреба нашег народа и нас самих као делова тога народа захтева. Ни то дакле није родољубље нити се родољубљем може сматрати. Људи који овако раде а себе родољубима називају, узурпатори су овога лепог назива и ништа више.

Правоме родољубу основа за управљање у животу није нити мржња према другоме нити уверавање да је наш народ једини ваљан у свету. Правоме и истинктоме родољубу најглавније је у животу љубав према своме народу, његовоме животу, његовим тешкоћама и невољама, успесима и несрећама. Прави родољуб у првоме реду мисли како ће свој народ унапредити, оспособити да што више може да постигне, уразумити да што мање заблуда у себи носи јер никоме заблуда није била од користи па не може да буде ни нашем народу.

На друге народе прави родољуб мисли само у толико колико му је потребно да на најбољи и најсигурнији начин заштити или обезбеди интересе сопственога народа. Па пошто је испреплетаност интереса између народа толика, да ниједан народ на свету, па ма био и највећи, не може рећи да може да живи сам без наслањања на друге, било то у политици, било у привреди или којој другој грани живота, то прави родољуб гледа да држање свога народа тако подеси да не изазива код других народа мржњу или зловољу према своме народу него напротив поштовање, а ово ce не заслужује испољавањем мржње већ коректношћу, лојалношћу и честитошћу, слично нашим односима у обичноме животу. Тачно познавање свога народа уз сталну тежњу за његовим уздизањем и унутра и споља пред осталим народима, то је тежња правога родољуба, човека коме је љубав према своме народу јача него све друго. То је родољубље.

Свако од ове три врсте родољубља, од којих су прва два само на језику а само ово треће и на делу, има и своје методе рада.

Мржња према другоме народу испуњава човека злобом према томе народу и жељом да се омрзнутоме народу напакости па макар ту пакост плаћао својом кожом и сопствени народ. Људи, који мрзе други народ испред свега, више мисле како ће томе народу да нанесу штете, него како ће своме да користи. А то је у крајњој линији ипак више служба другоме а не своме народу. Служба додуше негативна, али ипак служба. Људи који сматрају да је хвалисање свога народа родољубље губе се у празним причама и не допуштају никоме да ма шта непохвално о своме народу кажу. То су у ствари уљуљкивачи свога народа у уверење да не треба ништа радити на своме спасењу, а који се народ у животу не брине за своје спасење, тога брзо други превазилазе.

Ови људи су најбољи агенти туђег напретка испред нашег сопственог. И то су дакле слуге туђег успеха под плаштом родољубља. Зато је и ово само лажно или назови родољубље, које са правим родољубљем нема никакве везе.

Људи, које за свој народ везује љубав испред свега другога, на против, готови су на лично жртвовање ради спаса сопственог народа. Ти људи посматрају и свој народ и друге народе отвореним очима, и труде се непрестано да своме народу помогну. Тим људима је барометар, не други народ, него свој сопствени и то његов успех и напредак. Зато овим људима живот није испуњен пакошћу и мржњом, као оним првима, или хвалисањем и површношћу као овим другима, већ пожртвовањем и самопрегором, сталном бригом за свој народ и његову судбину. То су брижници а не хвалисавци или пакосници.

Али тек они су родољуби.

Милосав Васиљевић 

(„Српски народ” 1944. године)

Небојша М. Крстић: Светосавски темељи војничког етоса Србских добровољаца

 

„Завет смо свој ми Отаџбини дали

Да старе славе вратимо јој сјај.

Па макар сви до последњега пали,

Ми завет свет испунићемо тај.”

(из борбене корачнице Србских добровољаца)

„Ја волим свога Краља, свој народ и своју Отаџбину, и за њих сам увек готов положити живот!"

(командант Србских добровољаца ђенерал Коста Мушицки пред немачким војним судом у окупираном Београду)

Свети Владика Николај Велимировић – несумњиво врховни ововековни учитељ србског државотворног Предања и његових заветних вредности – опомињао је неућутно да су школа са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем и држава са Божијим благословом упоришни стожери србског опстанка и останка на геостратешки најповољнијем (али и најнападанијем) положају балканског полуострва. Протумачен у оквирима заветних вредности светосавског државотворног Предања Владикин вапај „нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом”, не значи ништа друго до нека нам школа буде са светосавским образовањем и православном вером у Свету Тројицу; нека нам политика буде са православним политичарима одговорним и пред Богом и пред људима; нека нам војска буде кадра стићи и утећи и на страшном месту постојати за Крст часни и Слободу Златну; нека нам држава буде Србска са православном сталешком монархијом и миропомазаним побожним Владарем!

Светосавље, као србско историјско искуство велике Тајне православне Побожности, јесте, уствари искуство једне државотворне заједнице у напорном подвигу задобијања Царства Небеског. Читава србска крстоносна историја је у знаку Христове опомене да се „Царство Небеско с напором осваја, и напорници га задобијају” (Мт 11,12). Другим речима, задобијању Небеске Србије (тј. Небеског Отачаства) стреме само они Срби који своју побожност пројављују кроз напор борбе за благообразно устројавање и одбрану земаљског Отачаства (тј. земаљске Србије, Србске државе).

Борба за одбрану србског Отачаства пројављује се увек у двојаком виду као духовна борба и као оружана борба. Суштинско обележје србске духовне и оружане борбе јесте Христољубље, то јест здраво Богољубље и најконкретније човекољубље. Јер, србска борба – и духовна и оружана – јесте борба без страсти; то је борба која брани васколики србски идентитет, и духовни и расни, и државотворни и цивилизацијски. Србска духовна и оружана борба јесте увек у знаку Крста и Слободе: „У знаку Крста означава зависност од Бога, у знаку Слободе означава независност од људи. Још у знаку Крста значи ходити за Христом и борити се за Христа, а у знаку Слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи” (Св. Николај Велимировић).

Историјска учинковитост србске духовне и оружане моћи јесте веродостојна и делотворна потврда србског непоколебивог поуздања у Моћ Правде Божије. Ово србско поуздање попримило је своје парадигматичне оквире у Косовском заветном определењу Светог србског војсковође кнеза Лазара и његових Христом причешћених родољубивих војника. Исто тако, поуздање у Моћ Правде Божије незауставно бруји у свим србским срцима којима је милије крвцу проливати за Крст Часни и Слободу Златну него ли устрашено седети, како песник каже, окаљана образа на меком душеку. Сетимо се само заветног определења Светог Стевана Синђелића и хиљаду чегарских мученика који сопственом крвљу потврдише своју достојност и спремност да буду истински „суграђани светих” (Еф 219) у Небеској Србији, у Царству Небеском.

Сетимо се, такође, непоколебивог поуздања јуначких бранилаца Београда, 7. октобра 1915. године, на челу са мајором Драгутином Гавриловићем који је тада издао последњу заповест својим војницима:

„Јунаци!

Тачно у три часа непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше Престонице, има да буде светао!

Војници! Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше. Они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”

Само је још једном у овоме веку несаломива одважност једног србског официра изнедрила тако силовиту заповест која у срцима родољубивих генерација одјекује попут праска грома. Наиме, три деценије касније, 8. јануара 1946. године у згради енглеске команде ђенерал Коста Мушицки на парчету папира исписује своју последњу заповест. Иако је врло добро знао да га Енглези преварно, без части и поштења, зарад љубави према зликовцу Јосипу Брозу изручују на крваву немилост Титовим комунистичким србоубицама, рука јуначког ђенерала Косте није ни мало задрхтала док је исписивао своје потресно војничко завештање свим припадницима Србског добровољачког корпуса. Почујмо те речи које су једном за свагда уклесане у духовном мермеру србског памћења – речи које нелажно откривају одговор на питања какав мора да буде србски војник са родољубљем:

„Јунаци!

Ја идем на пут у Небеску Србију, тамо где се већ налазе најбољи наши другови, да се њима ставим на чело, јер тамо и спадам. Ви наставите започето дело и будите свима и свакоме пример како се живи и умире за Истину, за Краља, Народ и Отаџбину.

Другови!

Истрајте до краја у светој борби за Истину и вазда имајте на уму да вас ваши другови и ваш командант посматрају и у борби и у раду прате и да су стално са вама.

Живео Краљ!”

Многи данас, нажалост, не знају да је ђенерал Коста Мушицки мученички пострадао с вером у Бога за Краља и Отачаство. Наиме, после монтираног суђења комунистички злочинци су 17. јула 1946. године у Београду стрељали Косту Мушицког истога дана када и ђенерала Дражу Михаиловића.

Истински достојан имена својег патрона Светог Равноапостолног цара Константина Великог по којем је именован, ђенерал Константин – Коста је непосредно пре стрељања својим покличем „Живела Србија” исповедио непоколебиву веру да је Жив Господ Који је Васкрсењем победио смрт и да је жива Правда Његова. Неустрашивим покличем „Живела Србија” исповедио је мученик Коста да му је заистину место у Небеској Србији међу Светим Србским ратницима и војсковођама.

Само непоколебиво поуздање у Бога Живог и Истинитог учинило је ђенерала Косту Мушицког живим и истинитим србским војником који је заиста кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати за Крст Часни и Слободу Златну. Управо сво непоколебиво хришћанско поуздање и огњена православна побожност проговарају силовито и снажно у својеврсном документу србског војничког етоса познатијег под називом Десет заповести Србским добровољцима.

Небојша М. Крстић 

(„Образ”, број 2 1995. године)

Димитрије Љотић: Наш социјални конструктивни национализам

Сити смо штурога политизирања. Сити смо трговања народним поверењем које, врше несавесно пуних шеснаест година политикани свију боја. Нижу се, када је то потребно да би се задржале фотеље и положаји, обећања за обећањима, па када се из народа опет исчупао његов глас, све тоне у мртвило. Сви проблеми, чије се решавање црта, када је потребно, најпримамљивијим бојама, остају и даље отворени. А што је још горе, приступа се понекада и њиховом решавању. Горе због тога, што је то увек само привидно и са уског самополитиканског гледишта.

А народ стрпљиво ћути у немом, резигнираном чуђењу.

Ми, међутим, нећемо да ћутимо. Доста нам је тобожњег решавања важних, основних питања нашег народног живота, које се спроводи по жељи или на основу потреба једне или друге котерије.

Политичком трговином, запушујући највеће рупе привременим мерама, не решава се најболније питање нашег државног живота. То питање није политичко. То питање није партијско. То питање најзад није ни уставно. То је питање социјално и економско. Уредити треба нашу болесну привреду. Уредити треба тешке социјалне односе. У томе се састоји основни проблем нашег државног живота. И зато најодлучније одбацујемо сва привремена решења, одбацујемо све шарене лажи, којима су шеснаест година кљукали лаковерни народ и тврдимо:

Пре него што се реши проблем нашег народног привређивања, пре него што се реши социјални проблем у нашој земљи, не може се решити ни једно питање. Прво треба створити здраву привреду, правичне међусобне односе. И када је то учињено, створена је основа за решење свих унутрашњих и спољашњих проблема.

Народ у коме се води привреда у смислу постизавања општег народног благостања, а не по принципу моменталних профита, благостања, у коме не постоји мржња и неповерење међу сталежима, већ сарадња у великом заједничком стваралачком прегалаштву за добро народне целине, - тај народ не зна за нерешиве проблеме.

У том основном сазнању баш лежи суштина идеологије нашега покрета. И када ми спомињемо реч национализам и придајемо себи назив националистичког покрета, ми дајемо израза нашем убеђењу, да није националиста онај, који се буса у груди, позива на ово и оно, а у свему осталом трутовски и безобзирно искоришћава лево и десно.

Наш национализам није од оне врсте, која кити груди значкама свију патриотских друштава и најгрлатије виче пред свим родољубивим парадама.

По нашем схватању национализам је решавање најтежих народних проблема, дакле привредних и социјалних, и то на такав начин да се уместо искоришћавања прелазних мера, варљивих обећања, великих фраза, створе солидни темељи за рад на општем народном благостању.

За нас је националиста и онај, који за плугом и с мотиком у руци помаже стварању народног богатства, па улаже све своје силе, сав свој труд за напредак своје земље, а преко тога за благостање целога народа, ма колико незнатне његове снаге биле. Штеточина и трут је онај, који то време проводи у доказивању какв је родољуб, национални борац и херој.

Од националних парада и фанфара наш јавни живот тешко болује. Од конструктивног и социјалног национализма, који ми проповедамо, он ће оздравити.

...Када се буду почела решавати сва питања у нашој земљи са гледишта новог, правог национализма, који тражи да се при решавању свакога питања води једино рачуна о истинском интересу целога народа, онда ће се тешки проблеми, од којих пати наш привредни, социјални и политички живот, сами од себе раскинути. И видеће се да су многа питања, која политиканима служе за извор њихове политичке егзистенције, у ствари надувене мешине.

 

***

 

Потребно је, дакле, приступити са таквим намерама и из таквог убеђења решавању наших проблема. Да би то било могуће, потребан је коренит препорођај, потребне су темељите реформе у вођењу државне политике. Те реформе може спровести само снага, израсла из крила народа. Једино снага која живи са народом, слушајући откуцаје његовог живота, која црпе сву своју снагу из снаге народа, из његових расних сила, и у коју народ због тога има пуно и неограничено поверење као у себе самог, може извршити џиновско препородно дело.

Такво дело никада не могу створити групације састављене због тренутног политичког рачуна, које се слажу у једно: у жељи за влашћу. А експерименти које би такве групације покушавале да прикажу као конструктиван, плански рад, нису ништа друго до демагошки трикови ради очувања те власти. Такве групације никада не могу да продру у дубину проблема нашег државног живота, па ако то и покушају.

То што је потребно, тај основни коренити препорођај може се извршити једино радикалним прекидањем са методама и идеологијом прошлости у свим гранама државног живота. То може само народни покрет који нема никаквих обавеза према тим снагама прошлости, и који се није скупио ради власти, него историјском неминовношћу, која тражи да се после шеснаест година шупљег политизирања најзад и заиста нешто уради за остварење вековне тежње нашег народа: снажне, самосталне, народне државе.

Рекли смо: социјалан и конструктиван је наш национализам. Он је радни национализам радног човека, а не фраза политикина. Суштина му је заједнички напор за стварање општег благостања целога народа. Средства су му поштење, исправност, бескомпромисност, смишљеност.

Ми знамо, да је лакше доћи до положаја на државним јаслима, ако се овако не мисли. Али ми овако мислимо. Знамо да је наш пут тежак. Али зато знамо да је он и прави пут којим ће за нама поћи и наш народ.

 

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина”, број 66, 9. јуна 1935. године)

СДК у одбрани Ваљева од комуниста 1944.

Борба за Ваљево отпочела је у јутарњим часовима 14. септембра 1944. године. Пошто су добровољачки батаљони били отсечени од Ваљева, то је капетан Љубиша Филиповић формирао једну стрељачку чету од људства Допунске команде и разних других административних пуковских и батаљонских органа. За командира ове чете капетан Филиповић поставио је капетана Рацу Миливојчевића. Овој чети била је додељена да садејствује и пратећа чета Трећег батаљона III пука СДК, која је била остала у Ваљеву.

Обе ове чете капетан Филиповић послао је на положаје, који су се налазили на линији Ваљево-Грачанско гробље. Добровољци су цео дан издржали на овим положајима, одбивши цео низ Партизанских јуриша. Са успехом су одолевали свим партизанским нападима. У тешким и крвавим борбама, вођеним у току тога дана, јуначки су пали Миодраг-Миле Лома, праунук Кнеза Арсенија Ломе, Драгољуб-Драган Јањатовић, Ђорђе Димитријевић, Дуле Живковић и други, док су многи услед задобијених рана били избачени из строја.

Ово храбро супротстављање комунистима на градским вратима, на десној страни реке Колубаре, омогућило је капетану Филиповићу да организује упоришта у самом Ваљеву, која ће прихватити добровољце када се повуку са Грачанског гробља и из којих ће се, после, наставити даља борба против партизана. У свему су организована три упоришта: Официрски дом (где је био Штаб пука), хотел „Бранковина” (Штаб Допунске команде) и у бившим артиљеријским касарнама југословенске војске, које су се налазиле између Београдског друма и леве обале реке Колубаре. Док су прва два упоришта била у самом центру вароши, треће је било на северо-источној периферији града. Такође су и Немци, који су се тада налазили у Ваљеву, организовали своја упоришта. Највећи део Немаца, уствари њихов гарнизон, био је на Крушику, у касарнама бившег V-ог пешадијског пука, које су биле претворене у праву тврђаву, која је суверено доминирала северним делом града, а нарочито друмом Ваљево-Шабац и Ваљево-Уб (Београдски друм). На Крушик се била повукла и сва Српска Државна Стража из Ваљева. Док су се у овим утврђеним касарнама били сместили Немци из свих родова њихове службе, дотле су немачка „Фелджандармерија” и „Шуцполиција” организовале у самоме граду своја сопствена упоришта: у бившем Окружном суду (команда „Фелджандармерије”), у бившем Среском суду („Крајскоманда”) и у кући комунистичког лидера д-ра Милоша Пантића (Команда „Шуцполиције”). Међутим, важно је на овом месту нагласити, да у борбама, које су се водиле пред самим Ваљевом, Немци уопште нису хтели да учествују. Сав терет жестоких партизанских налета сносиле су само две добровољачке чете.

Добровољци су на положајима више Грачанског гробља одолевали све до 10 сати увече, супротстављајући се партизанима јуначки и у историји оваквих борби невиђеним хероизмом, сличним само браниоцима Београда из 1915 године. Да би избегле уништење опкољавањем од далеко надмоћнијег непријатеља, обе добровољачке чете повукле су се мало уназад, формирајући нову борбену линију на самој реци Колубари (лева обала) од електричне централе до касарни бившег XVII пука, на подножју Пећине.

Борба на реци Колубари трајала је страховитом и несмањеном жестином од 10 часова увече до саме поноћи. За све то време на назначеној линији ниједан партизан није могао прећи на леву страну Колубаре. Међутим, комунистима је изненадно дошла јединствена помоћ! Тачно у поноћ над Ваљевом су се зачули англо-амерички бомбардери. У томе часу, партизани су на брдовитом делу старе вароши, у Грацу (десна обала реке Колубаре), запалили велике ватре, дајући авионима до знања где се они налазе, тј. где им је предња линија и докле су допрли. Ватре су потпуно осветлиле линију фронта на Колубари. Авиони су се почели све ниже спуштати и на партизанским положајима дотурати оружје и муницију.

Паљењем ватри била је откривена дужина добровољачког фронта на Колубари, те су, тада, лака партизанска одељења прешла реку више електричне централе, где је било крајње лево добровољачко крило. Партизани су се почели приближавати добровољцима с леђа. Када су добровољци то осетили, повукли су се у унапред одређена ватрена упоришта.

У 00:30 часова 15. септембра 1944. године почињу партизански јуриши на упоришта у граду. Води се борба само ручним гранатама. Јуриши су све бесомучнији. Ређају се непрестано један за другим. Ништа се друго не чује, него само прасак бомби и граната. Добровољци јуначки одолевају. Само на два упоришта: Официрски дом и „Бранковину” извршено је од пола један до пет часова ујутру равно десет јуриша! Упоришта су још увек стајала као непобедиве тврђаве. Једина несрећа била је, што између себе нису имала никакву везу, изузев што је постојала веза Официрског дома са „Бранковином”. У подрумима оба ова упоришта, вапај рањених добровољаца надјачавао је прасак бомби и граната, које су им разнеле делове тела.

Изјутра 15. септембра 1944, настало је затишје. Са кровова кућа око два главна добровољачка упоришта (преживели из трећег пребацили су се у Официрски дом и „Бранковину”), чула се понека машинска пушка. Било је јасно, да је то затишје пред буру. И то, пред страховиту олујину! Од добровољаца неко је био предложио, да добровољачке тројке запале зграде око упоришта и да на тај начин ватром држе комунисте на отстојању. Међутим, Просветар I пука СДК Драги Славковић, Окружни школски надзорник, то је одлучно забранио, рекавши – да су комунисти паликуће, а добровољци гину чувајући српска огњишта. Тако су Ваљевцима остале читаве куће.

Партизани су затишје били искористили за једну пакленунамеру. Своје хаубице и топове довукли су на Ваљевску Пећину, код Павиљона, одакле је до добровољачких упоришта у ваздушној линији износило ни непуних хиљаду метара. И око 09:30 часова пре подне отпочела је са партизанске стране страховита артиљеријска ватра, најпре на Официрски дом. Разрушили су куполу. Зидови, цела зграда, поче просто да се љуља, а експлозије граната држе добровољце обезнањене по неколико минута. Растојање је било врло близу а елементи добро подешени, тако да је, скоро, свака граната имала директан погодак. Потом се однекуда појавише савезнички лаки бомбардери, који почеше да туку својим страшним ракетама. Добровољци се спустише у подруме. У томе приметише, да партизани настоје да отсеку Официрски дом од „Бранковине”, те тиме онемогуће дотурање муниције из овог последњег упоришта, где је било складиште добровољачке муниције. Стога је капетан Филиповић наредио, да се све учини да би се партизани онемогућили у њиховој намери. Али, сила Бога не моли! Још би се и издржала ватра са земље, али су ракете из ваздуха ужасавајуће, Било је очито, да су комунисти уз помоћ Савезника у великој надмоћности. Међутим, добровољци су истрајали у Официрском дому доклегод им је трајао и последњи сандук са муницијом. Када им је ове нестало, добровољци су, око 11 часова пре подне, почели да се појединачно пребацују у хотел „Бранковину”, која је својим двориштем била везана једним каменим вратима са двориштем Официрског дома. Комунисти су свим силама покушали да убитачном ватром спрече прелаз и да сасвим отсеку једно упориште од другог. Целокупна партизанска ватра била је концентрисана на пролаз у двориштима. Упркос тога, добровољци су са једном ретком дисциплинованошћу и хладнокрвношћу извршили пребацивање у „Бранковину”. Премда су овом приликом многи задобили ране, ко лакше ко теже, гро добровољаца успео је да се из Официрског дома пребаци у „Бранковину”, одакле је са новим еланом настављена даља борба.

Партизани су и на „Бранковину” применили свој ранији метод. Са Павиљона на Пећини гађали су тешком артиљеријом и ово добровољачко упориште. Променили су само елементе и не жалећи гранате, просто су засипали добровољце. Ови су велику наду полагали у два своја батаљона, који су били изван Ваљева и за које се веровало да ће бити у стању да продру у варош. У том уздању снажно се и истрајно одолевало партизанима. Па и онда, када су комунисти почели вршити јуриш за јуришем на „Бранковину”. Најжешки јуриши су били око један сат поподне, кад су партизани хтели, пошто-пото, да освоје ово добровољачко упориште. Вођена је борба само бомбама и гранатама. У једној ужасној симфонији сливале су се експлозије и јауци.

До три сата после подне добровољци су истрајно одолевали свим партизанским јуришима. А тада је пијана комунистичка руља упала у приземље „Бранковине”. Настала је страховита борба прса у прса. Почело је једно ужасно гушање. Добровољци напуштају степеник по степеник и из приземља се пењу на први спрат. Партизани иду за њима. Сваки степеник се скупо плаћа. Али, комунисти непрестано куљају. Једни преко других. Чини се, као да су се сјатили из целога света.

Партизани су били допрли и на први спрат. Преживели добровољци настављају борбу са тавана и крова. Одатле се олуцима спуштају и намећу комунистима уличну борбу. Леђима су кршили ограде дворишта, а митраљеткама косили су партизане. Ишло се из дворишта у двориште, из улице у улицу. Постојала је нада, да ће и Немци давати отпор комунистима у уличним борбама. Међутим, сва три њихова упоришта, која су се налазила у самој вароши, одавно су, далеко пре добровољачких, била пала партизанима у руке, док су се преживели повукли у касарну на Крушику, која је била ограђена снажним бункерима, вучјим јамама, бодљикавим жицама. Тако су добровољци видели, да су сами у борби. Покушавали су да се и они пребаце на Крушик, али Немци нису више никоме дозвољавали да приђе овом њиховом утврђењу. Аутоматским оружјима косили су и партизане и добровољце. Онда су се добровољци почели повлачити ка пошумљеној периферији града, северо-западно од центра, пребацујући се на леву обалу реке Љубостиње, с леве стране шабачког пута, настојећи да се под заштитом мрака који се спуштао сакупе и организују за нови отпор. Ватра нападних партизанских одељења је малаксавала, а започињало је снажно халакање и шенлучење у самој вароши, јер је Ваљево било први град у Србији, који су заузели комунисти после трогодишњег лешинарског обилажења око Недићеве Србије.

И док су комунисти халакали и шенлучили, Ваљево је одавало страшну слику. Као да је градом прохујала куга са неком бесном олујином. Пред упориштима, по улицама и двориштима, која се мешала с мирисом барута и паљевине. Међу многим лешевима јасно су се распознавали добровољци, јер је с њихових груди пркосно и поносно сјао Добровољачки Крст са ликом Светога Ђорђа. Под овим Крстом јуначки су положили своје животе бранећи Ваљево: капетан Љубиша Филиповић, заступник Команданта I пука СДК, Окружни школски надзорник Драгољуб Славковић, пуковски просветар I пука СДК, капетан Раца Миливојчевић, командир добровољачке чете, студент Београдског Универзитета Тоша Асурџић, четни васпитач Пратеће чете Трећег батаљона ІІІ пука СДК, млади југословенски националиста из Далмације Милан Боначић и стотину још знаних и незнаних добровољаца.

Заједно с добровољцима измешали су своју братску крв и четници Војводе Косте Пећанца, који су учествовали у уличним борбама противу партизана, искачући са карабинима и бомбама из својих кућа. У овим борбама јуначки је погинуо и сам Ваљевски Војвода Милорад Радић. Сем њега, Ваљево је залио својом крвљу и други Пећанчев Војвода, Душан Обрадовић, Војвода Стишки, који се борио у саставу добровољачких јединица.

Мада су лешеви, крв, демолиране зграде и разрушени кровови кућа одавали страшну слику ове језиве вишедневне борбе, тек увече 15. септембра 1944. године, када су Ваљевци могли изићи из својих кућа напоље, на улицу, језивост је достигла своју пуну кулминацију. Очеви, мајке, сестре, љубе – почели су по двориштима превртати лешеве и тражити своје миле и драге, јер су добровољци-браниоци били махом из Ваљева и околине. И како је која жртва била препозната, Ваљевом се проламао језиви врисак. То је, речитије но ишта друго, најбоље сведочило, како је народ у првом граду у Србији, који су комунисти освојили, дочекао своје „ослободиоце”. Али, упркос тога, безбожници су ипак славили своју победу. Улицама, на којима су савремене Косовке девојке превртале пале јунаке, партизани су водили циганску блех музику, која је из све снаге свирала, док је безбожничка руља играла. Помахнитало партизанско халакање уз звуке музике и до неба вапијуће лелекање ваљевских мајки, сведочило је за сва времена какав је однос између српског народа и безбожних комуниста. Али, ни то није било све. Било је суђено, да Ваљево испије чашу жучи до дна. На њему су се партизани светили, што им се српски народ одупро 1941. године и што их је тада протерао као губу из своје торине.

Боривоје М. Карапанџић

(„Грађански рат у Србији 1941-1945.” САД 1958. године)

Лажне величине

 Тешка економска криза притисла је и код нас сав привредни живот, пореметила социјални и културни прогрес, а нејуначна данашњица наша, прети да нам угуши чак и наш национални понос. Цео наш народ је свестан да се пред њим данас, у његовом сопственом дому, налазе нови и тешки задаци: он са болом у души мора признати да је свеопшти поремећај изазвао пустош у савестима, моралу и карактерима. Властољубље, сладострасни порок почели су из дана у дан потискивати врелину, истину и пожртвовање.

Овакво морално стање имало је за последицу, да је у нашој средини завладао страховити дух збуњености, кукавичлука и неповерења према свему и свакоме.

Одсуство јаке контроле и здраве критике ствара још погодније услове моралном срозавању, док на другој страни отвара широко поље свима анационалним и туђинским елементима, свима болесним амбицијама, било појединаца било читавих котерија, који овакву ситуацију покушавају да искористе за своје личне и прљаве циљеве.

Истински родољуби и сви они људи који нису оптерећени греховима прошлости, не смеју дозволити да ма ко покуша да овако расформирану нашу средину искористи у циљу растурања и слабљења наше националне животне снаге. Исто тако не смемо дозволити да се оваквој нашој средини натуре за духовне вође они, чија прошлост, или чији рад у садашњости не даје довољно гаранције о њиховим моралним квалитетима, они који су себе било новцем, било разним личним везама прогласили за друштвене ауторитете.

На жалост извесне појаве у нашем друштву дају нам видног доказа, не само да врло често лични егоизам појединаца иде испред општих народних интереса, већ и да такви појединци користећи се са једне стране својим положајима, а са друге стране заблудом и лаковерношћу других, понекад успевају да на вешт начин своје личне интересе обуку у рухо родољубља и самарићанске љубави.

Такви људи, такве лажне друштвене величине понекад чине добро само зато, да би у другој прилици несметано могли вршити зло.

У тешкој борби са садашњицом, када читави наши друштвени редови, наши ратници, инвалиди и многи наши истакнути национални радници, не могу доћи ни до коре хлеба, ове лажне величине и себичњаци - ситне душе са крупним именима, ови насмејани саможивци и лицемерни празноглавци, - не воде рачуна о својим ближњима ни о људском достојанству.

Док су у плодној Југославији стотине хиљада наших људи без довољне и здраве хране, без добре обуће и одеће, без хигијенског стана, а често и без осветлења и скромног огрева, - док се број оваквих сваки дан увећава, а број оних који их помажу нагло смањује, - дотле разни никоговићи, златни скоројевићи, дошљаци и сумњиви туђинци, који сматрају да им је све допуштено, посведневно заузимају нове и нове положаје у нашем друштву - рушећи праве ауторитете и праве величине.

Људи који затварају очи пред стварношћу и код којих се појављује оскудица моралног стида, не полажу ништа на јавно мњење - на скрупуле. У свима приликама они су способни за сваку ситуацију. Они воде двоструки живот у нашем друштву.

Такви људи на све опомене и замерке одговарају - „свако чудо за три дана” - јер не разликују своје личне потребе од опште народних, не разликују морално од неморалног, не разликују службене лажи од правог стања ствари.

Ти лажни ауторитети и вештачки створене величине данас се одричу оног, што су јуче радили а сутра ће се одрећи оног што су данас исповедали.

Они воде пазар са својом савешћу и примером својим срозавају цело друштво на ниже. Посматрајући њих и њихова дела долазимо до закључка: да нису за презире сви они који имају порока, али су за презире сви они, који немају никаквих врлина.

Известан део оваквих лажних величина изгурао је себе за представнике наше болесне друштвене средине, довикујући осталима: или ми се уклони или ми се приклони. Њихова је сва брига сада да са тих места угасе светле примере чврстих карактера, да униште истинске националне и социјалне борце, да потисну неустрашиве родољубе и све оне наше моралне пуританце, који су увек искрено служили Краљу и правим националним интересима и који представљају праву снагу отаџбине.

Кад погледамо поједине наше људе, националне раднике, инвалиде, ратнике и остале родољубе и сетимо се назахвалности оних, који им за своја блага и удобности имају највише да благодаре, долазимо до страховитог закључка, да људи понекад мрзе баш оне, који су им учинили добра и којима дугују само захвалност.

Не смемо дозволити да поједине установе и на даље служе извесним личностима као заклон иза којих би они дрско и несметано, на штету нације и угледа државе спроводиле своје личне и прљаве послове.

Противу свих таквих морамо одлучно устати, морамо их смрвити. Не смемо бежати испред оних који потпаљују ватру, који се боре противу лажи и неправде. Та борба јесте у ствари права служба отаџбини, права служба истинским националним идеалима.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” бр. 12, 13. мај 1934. године)